- TRŽIŠTE - /13.09.2018./ Produktna berza Novi Sad: kukuruz 16.00 din/kg , pšenica 19.00 din/kg , soja 35.80 din/kg ; /13.09.2018./ Berza u Čikagu: kukuruz 13.39 din/kg , pšenica 17.53 din/kg , soja 30.58 din/kg ; /13.09.2018./ Berza u Mineapolisu: kukuruz 12.22 din/kg , pšenica 17.11 din/kg , soja 27.22 din/kg ; /13.09.2018./ Berza u Parizu: kukuruz 20.70 din/kg , pšenica 23.28 din/kg , soja - ;

Aktivnost naše redakcije i produkcije „Otkos”

 

STRUČNJACI I RATARI O OVOGODIŠNJOJ SETVI PŠENICE – 13. SEPTEMBRA U NOVOM SADU

Novi Sad, 6. septembar 2018.

Više tekstova koje smo objavili  u listu „Gazdinstvo” o ovogodišnjoj žetvi pšenice, a odnose se na kvalitet, potrebe i količinu, pobudio je pažnju ratara i stručnjaka, a naročito intervju sa dr Jasnom Mastilović sa Instituta za prehrambene tehnologije iz Novog Sada. U najnovijem broju „Gazdinstva” naš poznati stručnjak prof. dr Miroslav Malešević izneo je pojedinosti vezane za klimu i razvoj pšenice u minuloj godini.

Tekstovi, koje objavljujemo u nastavku, za najavljeni Forum o pšenici – proizvodna iskustva, ovogodišnja setva, koliko, kako i za koga? – biće samo povod za raspravu i poruke ratarima.

***

DOSIJE

Ko od pšenice uzima kolač?

Slaviša Dabižljević i redakcija

Pšenica, ječam, raž i zob u Srbiji svake godine zauzmu od 500.000 do 650.000 hektara. Najviše oranica pripada proizvodnji hlebne i semenske pšenice. Tačne podatke o setvi, zbog nedostatka modela u statistici kao ni o prinosima nije moguće utvrditi. Tako, zapravo, uvek se govori o procenama i to iz više izvora, pa onda svako traži podatak po sopstvenom interesovanju. Međutim, bez razlike na sve različitosti, nekoliko podataka je nepobitno: pšenice imamo dovoljno za sopstvene potrebe, lagerovanje se ne obavlja po kvalitetnim grupama i sva pšenica se ne prodaje u jeku žetve ili 60 dana kasnije. I još nešto – i dalje sejemo nedeklarisano seme.

Pšenica je kod nas najčešće zrno za brašno, manje za stočnu hranu, a još manje za druge namene. Podaci iz statističkih pregleda iz bliže prošlosti pokazuju da pšenicu seje više od 350.000 gazdinstava, a da je oko 150.000 onih čiji posed je manji od pet hektara. Upravo zbog velikog broja ratara koji seju pšenicu ona je i glavna tema letnjih dana, uz već uobičajene prozivke države, mlinara, skladištara i nakupaca.

Priča o pšenici počinjemo sa osvrtom na kvalitet zrna i prinosa. Naš sagovornik je dr Jasna Mastilović sa Instituta za prehrambene tehnologije iz Novog Sada.

Šta je pokazala duga žetva od 15. juna do 15. jula?

  • Kao tehnolog ja bih se ogradila i moram istaći da naša pšenica i ove  2018. i dalje muči svoju hroničnu bolest, a to je bolest koju smo mi uzrokovali time što pšenicu ne razvrstavamo po kvalitetu, što dovodi do toga da u setvenu strukturu preovlađuju sorte koje su visokoprinosne, a ne one koje svojim genetskim potencijalom uslovljavaju da možemo dobiti visok kvalitet u preradi i shodno tome kvalitetne pekarske proizvode sa manje aditiva, pa shodno tome i veću cenu u trgovini, koja je kod nas tek u začetku stvarno trgovina po kvalitetu. Zato ove godine nemamo potencijal u setvenoj strukturi da imamo pšenicu vrhunskog kvaliteta. Na sve to, na naše hronične  bolesti, zadesile su nas i akutne bolesti. Naime, za razliku od prethodnih par godina, ove godine vreme pšenici nije bilo baš naklonjeno, tako da imamo dve pojave. Prvo, žetva je počela jako rano. Zadnji put kad se desilo da je pšenica počela početkom juna da se skida bilo je 2000. godine. Ja ću se, kada je u pitanju tehnološki kvalitet, vratiti na to doba. Tada smo imali izuzetno mali sadržaj glutena, jer pšenica nije imala dovoljno vremena da formira taj gluten, a gluten je mreža, koja čini onu finu strukturu hleba i ako nema mreže i svi sastojci koji su vredni hlebu nema šta da ih drži ako nema tog glutena. Znači, gluten nije mogao da se formira ili bar da se formira sa tim kvalitetom koji je potreban da bismo dobili kvalitetan hleb. To je ono što nam je učinilo proleće - prirodno dozrevanje i žetva koja je rano počela. I šta se desilo – počela je žetva, prvi otkosi su skinuti i prvi rezultati su pokazali da pšenica koja ima malo glutena formira testo koje brzo nakon zamesa omekšava, prividno upija mnogo vode, ali shodno tome što omekšava  ne može da da hleb dovoljno velike zapremine, pekari se muče, testo će se lepiti za mašine i tome slično. Posle toga je došao kišni period, koji nas je po mnogim stvarima unesrećio, pa i po pitanju kvaliteta pšenice.

Kako ćemo onda prodati pšenicu, ako je tako loše?

  • Imaćemo puno posla da vidimo šta ćemo sa pšenicom: kako može da se potroši u mešavinama, možda sa prošlogodišnjom pšenicom, jer vrlo često dve pšenice lošeg kvaliteta sa dodavanjem odgovarajućih  dodataka možda mogu da daju solidan kvalitet. Koliko je ta pšenica bezbedna, treba i toga da budemo svesni, jer naš čovek je naša najveća vrednost i hrana koju mu nudi prehrambena industrija i pekare  mora biti apsolutno bezbedna. Prolazila sam i gledala po njivama, pšenica je ležala na njivama, polegnuta, siva, malo me muči pitanje koliko se tu razvilo plesni,  koliko tu ima mikotoksina i da li je ta pšenica bezbedna? Svi koji su u tom lancu kontrole kvaliteta pšenice treba da daju svoj odgovor kako da se na adekvatan način pristupi toj pšenici i da se na adekvatan način preradi? Nadam se da je pšenica koja je smeštena u silose posle kiše dobro odvojena u posebne ćelije, da bi se mogla na optimalan način upravljati  njenim korišćenjem.

Da li je samo hektolitar od parametara koji je bitan?

  • To je prvo što je iznenadilo i poljoprivredne proizvođače koji su krenuli da predaju pšenicu - hektolitar je jako nizak, ispod 70, to je ispod one granice koja je bila po nekadašnjem standardu za kvalitet pšenice za mlinsku preradu, to je ispod tog nivoa standarda. Ne kažem da to nije pšenica koja bi se mogla upotrebiti. Više je u pitanju šta je u tom zrnu zapakovano? U kakvom stanju je taj gluten? Pšenica u startu je imala nizak gluten, padavine su naknadno još narušile strukturu glutena, nabubrila je pšenica i postalo je testo krto, kao trošan tekstil kada se cepa, tako izgleda to testo. Verovatno će se ta pšenica morati trošiti, ako je zdravstveno bezbedna, dodavanjem poboljšivača u malim količinama, i na taj način upravljati njenom potrošnjom, a da to ne utiče na kvalitet finalnih proizvoda.

Kad smo izgubili bitku sa pšenicom?

  • Puno smo izgubili sa neodgovornim odnosom prema pšenici. Koliko ovako loša situacija može negde da prekine lanac ogromnih zaliha, niskih cena..., toliko nadam se da može da nas prene da krenemo da radimo kao što ceo svet radi – da vodimo računa od početka: od setve – izbor setvene strukture, sorti..., pa i pre setve - formiranje liste sorti po kvalitetu. Pre nekih 15 godina Zavod za tehnologiju žita i brašna, koji je tada bio pri Tehnološkom fakultetu, bio je specijalizovana  stručna služba ministarstva koja je bila zadužena da formira tu listu sorti po kvalitetu, gde je svaka sorta ispitivana najmanje tri godine u makroogledima, koje su sprovodile stručne službe poljoprivredne stanice i gde se znalo za svaku sortu kakav ima potencijal, znalo se od koje sorte može da se dobije poboljšivač i borili smo se godinama da taj poboljšivač bude i plaćen. Paralelno sa tim gubljenjem kontinuiteta u izradi sortne liste došlo je do toga da praktično zbog neplaćanja pšenice po kvalitetu polako se poljoprivredni proizvođači orijentišu na sorte koje su visokoprinosne. Dok se ne obezbedi da se svaka partija kontroliše na prijemu, da se odredi sadržaj proteina, broj padanja, ne samo hektolitarska masa i da se svaka ta pšenica svrsta u ćeliju  sa odgovarajućim nivoom kvaliteta, imaćemo problem na tržištu. I ako nema dovoljno količina za tržište treba da imamo našu domaću pšenicu, kvalitetnu za domaću potrošnju.

Bili ste u mnogim komisijama za izradu pravilnika o kvalitetu. Koliko pravilnik može da koristi?

  • Nažalost kod nas je često pravilnik tu da bi se našao način da se nešto zaobiđe. Ali mislim da je stvar do kontrole, inspekcija mora da podvuče crtu i kaže „ne može niko da se bavi skladištenjem pšenice ukoliko nema uslove da pšenicu na prijemu iskontroliše u pogledu sadržaja proteina i ukoliko nema uslove da pšenicu u zavisnosti od klase kojoj pripada odvoji u posebnu ćeliju”. To nije nikakvo mešanje u tržišne uslove. To je isto što i restoran ne može da poslužuje goste hranom ako nema adekvatne uslove u kuhinji. To sve inspekcija kontroliše, zašto ne bi kontrolisala i silose i da kaže „ne može da skladišti pšenicu ko ne može da je razvrsta”. To je praktično mera agrarne politike, koja bi trebala da pomeri situaciju, kada je u pitanju razvrstavanje pšenice i kvalitet pšenice, sa mrtve tačke.

Koliko u Srbiji ima mesta za razvrstavanje?

  • Ima ih sve više, ali to je nedovoljno. Nemamo masu pšenice koja se razvrstava i problem je što razvrstavanje ne može da bude razvrstavanje samo po sebi i da od toga ima koristi samo onaj ko je razvrstao pšenicu. To mora da prati i plaćanje po kvalitetu. Poljoprivredni proizvođač će sejati kvalitetnu pšenicu ako je siguran da će mu se platiti ako pšenica ima preko 13 posto proteina. Na svetskim berzama svaki  0,1 posto proteina nosi 1 do 3 dolara po toni više. To je neka mera koja se može očekivati. Ogromna je razlika u ceni plaćanje po kilogramu između pšenice sa 11 posto proteina, kakve ima trenutno mnogo na našim njivama i pšenice sa 13, 14 i 15 posto proteina, koje takođe ima dosta na našim njivama.

Koliko su nam susedi odmakli po tom pitanju?

  • Sećam se ranijih godina kada smo išli u Mađarsku i kada smo ih učili kako rade brzi određivači za proteine na bazi bliske infracrvene spektroskopije, pa su nas gledali belo, jer nisu to nikada koristili. Mađari sada svu pšenicu razvrstavaju i na neki način srpska pšenica je zaobiđena roba na tržištu regiona. Učestvovala sam u komisiji za nagradu ocenjivanja proizvoda na Novosadskom sajmu, brašno iz Republike Srpske je za tri klase bolje od brašna naših vodećih mlinova iz Srbije. Zašto? Ne zato što naši mlinari ne znaju da rade, nego zato što u Republici Srpskoj kupuju mađarsku pšenicu –poboljšivač, izaberu sa 15 posto proteina i imaju energiju na izlazu 150, a srpsku pšenicu kupuju po nižoj ceni, mešaju 10, 15-20 odsto, koliko može da im ne pokvari kvalitet, a da spuste cenu.

Zašto se priča o proteinima?

  • Proteini pšenice su ono što omogućuje da je pšenica jedinstvena u biljnom svetu. Pšenica ne može da se stavi ispred znaka jednakosti ni sa jednom drugom biljnom vrstom baš zato što ima te proteine, koji se kod pšenice zovu gluten i koji formiraju tu finu strukturu hleba, bez obzira da li je to beli ili integralni hleb. Tek taj integralni hleb traži puno proteina u pšenici, u kom mreža mora da bude jako čvrsta i jako gusto tkana zbog svega što želimo da stavimo u njega (razne semenke). Ja se zalažem za to da seljak bude bolje plaćen i da bude motivisan da proizvede kvalitet. Smatram da je odgovoran onaj što nije razvrstavao pšenicu i što je došlo do pada kvaliteta pšenice. Ne kažem da je kriv proizvođač, nego oni koji nisu razvrstavali, koji su stavljali svu pšenica u silos sve po istoj ceni.

 O tome se godinama priča.

  • Pitanje razvrstavanja pšenice nije nauka, to je struka i praksa i ne mogu da prihvatim da je to nešto što ne može da se uradi, jer to radi ceo svet.

Priča se vrti oko kvaliteta. Kada ste radili pravilnik, minimum je bio 74 hektolitar?

  • Minimalni uslov je bio 74 hektolitar da bi pšenica bila za mlinsku preradu. Naravno, kada se utvrdi hektolitar 72 ili 70, sa svim onim primesama (vlagom...), kada se ona očisti ona će doći u uslovno stanje, znači većina te pšenice će imati preko 74 hektolitar. Ali činjenica je da će ona dati manje izmeljavanje. I za mlinara će to biti težak posao, jer ima manji hektolitar, jer je zrno isprano, nije teško, kao sunđer je. Svi oni koji su u lancu proizvodnje pšenice treba da prestanu jedne druge da okrivljuju i treba svako da uradi ono što je neophodno, ali mislim da proizvođač nije taj koji treba da povuče prvi potez. Po meni prvi potez treba da bude mera agrarne politike, koja će uvesti red kako se radi otkup pšenice.

Videli smo da zrno klija na klasu. Šta to znači?

  • Činjenica je da nakon kiše pšenica počne da klija na klasu. To što počne da klija je dovoljno da se razviju enzimi koji, pričam o testu, u preradi šta se dešava, u testu razgrađuju skrob, a skrob utiče na razvoj mreže glutena, skrob je praktično izvor šećera za kvasac. I kad bude previše tih enzima koji stvaraju šećer od skroba, a to su ti enzimi koji se stvaraju proklijavanjem pšenice, onda dolazi do toga da suviše bude šećera u testu, suviše brzo raste testo i onda padne. To testo se raspada, lepi, kora hleba bude tamna, sredina vlažna. Tu nema leka, samo treba mešati sa pšenicom koja je kvalitetna.

Kog kvaliteta je uvozno seme?

  • Činjenica je da sve te semenske kuće čiju pšenicu sejemo sad, sve te semenske kuće imaju kvalitetno seme. Problem je isti. Da se pšenica plaća po kvalitetu i da proizvođač ima interes da seje pšenicu sa genetskim potencijalom za kvalitet, oni bi nudili takvu pšenicu. Zaista, poboljšivači većinom potiču od naših instituta, naše domaće selekcije, ali one su manje prinosne od mnogih sorti koje plasiraju strani proizvođači,  jer je interes proizvođača pšenice  da dobiju što veći prinos. To je interes koje je nametnulo tržište. Da se plaća po procentu proteina, a ne po kilogramu prinosa, situacija bi bila drugačija. Po meni treba dodati meru agrarne politike koja će se odnositi na to da li će pšenica isključivo biti otkupljivana po sadržaju proteina ili ne. Ne može to samo pravilnik da reguliše. Pravilnik može samo da kaže koje su minimalne i maksimalne vrednosti.  Ne može ni inspekcija sve da prekontroliše. Svaku partiju neće uspeti ni sami otkupljivači da prekontrolišu, odnosno silosi. Ali može da se prekontroliše da li svaki silos ima uslove da razvrsta pšenicu po kvalitetu i da li ima uslove da prekontroliše taj kvalitet na samom prijemu. Ta oprema je relativno skupa, ali je mnogo više novca oteklo niz vodu u poslednjim decenijama, zato što pšenica nije razvstavana po kvalitetu i što nije taj kvalitet koji je poljoprivredni proizvođač stvorio plaćen adekvatno, jer je pomešan sa kvalitetom koji je najbliži.

Da li bi bilo tržišta za takvu pšenicu?

  • Brzo bi se mi vratili kad bi imali tržištu da ponudimo takvu pšenicu, koja je poboljšivač. Pogledajte koji su troškovi transporta. Mislim i da država daje subvencije za aparate za brzo određivanje sadržaja proteina, koji za 15 sekundi mogu da daju sadržaj proteina u pšenici. Takođe bi trebalo da bude i za aparate za određivanje broja padanja, to je pokazatelj koji pokazuje koliko je pšenica proklijala. I, ono što je najveći trošak, da svi silosi imaju dovoljan broj usipnih koševa, kada dođe kvalitetna pšenica da ide u jedan usipni koš, ona nižeg kvaliteta da ide u drugu ćeliju.

Kako krenuti u proizvodnu 2019?

  • Po meni, uraditi što je god moguće da se povrati lista sorti, da li na bazi rezultata komisije za priznavanje sorti ili slično. Dakle, da se prvo napravi lista sorti koje mogu biti poboljšivači, koje imaju genetski potencijal ili ne. Drugo, da se propiše kakvu opremu mora da poseduje onaj ko se bavi skladištenjem pšenice da bi se tom delatnošću mogao baviti i da se propišu mere agrarne politike vezane za  plaćanje po kvalitetu i subvencije koje će biti uslovljene kvalitetom pšenice.
  •  

PROIZVODNJPŠENICE U AP VOJVODINI I REPUBLICI SRBIJI U PERIODU 2007-2017.

JEŠĆEMO LOŠIJI HLEB I PECIVO

 

Česte kiše umanjile kvalitet polovine roda pšenice u Srbiji, a problem s brašnom imaće i Bugarska, Mađarska, Rumunija...

Kišno vreme i duga žetva uticaće na pad kvalitet pšenice i brašna što ukazuje da ćemo ove godine kupovati hleb i pecivo slabijeg kvaliteta nego inače, ističu stručnjaci. Ovo će važiti ne samo za potrošače u Srbiji, koji najčešće biraju belu veknu, već i za one u regionu jer problem s kvalitetom žita imaju i Mađarska, Rumunija, Bugarska...

Vukosav Saković, iz Udruženja „Žita Srbije”, rekao je nedavno da su česte kiše umanjile kvalitet zrna oko 60 odsto ovogodišnjeg roda pšenice.

– Kod te pšenice je smanjena hektolitarska masa i povećana je proklijalost zrna zbog čega hleb može da bude lošeg kvaliteta, a ako se koristi za ishranu stoke morala bi da se meša s kvalitetnom pšenicom – rekao je Saković. Dodao je da će Srbija imati problema pri izvozu pšenice jer će oko 1,5–1,7 miliona tona morati da se proda na strano tržište, a proizvođači će nuditi na prodaju pre svega tu manje kvalitetnu pšenicu. Prinos pšenice u Srbiji ove godine, prema njegovim rečima, jedan je od boljih u poslednjoj deceniji, a precizniji podaci o analizi kvaliteta i ukupnom rodu očekuju se za desetak dana.

Prema novim pravilima koja su stupili na snagu početkom ove godine, propisane su minimalne vrednosti parametara pšenice za industrijsku preradu u mlinske proizvode. Pšenica za ljudsku ishranu razdvaja se od one koja se koristi za stočnu hranu.

Prilikom utvrđivanja kvaliteta uvedena su dva nova obavezujuća parametra – sadržaj proteina, kao i sadržaja proklijalih zrna u masi. Drugim rečima, propisan je minimalan kvalitet koji mora biti zadovoljen kako bi pšenica mogla da bude korišćena za ljudsku ishranu. Ovakvi propisi idu u korist proizvođačima i krajnjim kupcima i trebalo bi da stave tačku na prevare s hlebom, ali je pitanje da li su sprovodivi u praksi. Dobra vekna ne može da se napravi bez kvalitetne sirovine. Kada je brašno slabijeg kvaliteta, hleb nema vazdušastost i rupičastu strukturu. Vekna je sabijena i brže se suši, a kora je žilava.

Zdravko Šajatović, direktor „Žitounije”, ističe da sve ukazuje da su propisani parametri kvaliteta dosta niži nego kod pšenice iz prošlogodišnjeg roda, kojeg ima u zalihama oko 255.000 tona.

– Nesporno je da će mnogi pekari imati dosta muke da naprave dobar hleb. Možda ne u prva tri-četiri meseca jer će mešati novo brašno s prošlogodišnjim zalihama ako do njih budu mogli da dođu – kaže Šajatović, dodajući da se danas u industriji dosta može učiniti pomoću aditiva koji su kod nas dozvoljeni u pekarskoj proizvodnji dok ih neke države zabranjuju.

Stručnjaci već godinama upozoravaju da su na srpskim njivama sve manje zastupljene kvalitetne sorte pšenice jer su se proizvođači okretali sortama koje, uz niža ulaganja, daju veće prinose, ali slabiji kvalitet. Takvo žito nema visoku energetsku vrednost. Najkvalitetnija pšenica u Srbiji uzgaja se u Banatu u okolini Kikinde, ali to je, po procenama, svega pet odsto ukupnog roda.

Naš sagovornik kaže da Srbija, nažalost, ima izuzetno male količine vrhunske pšenice s velikim sadržajem proteina i glutena, od kojih se pravi dobar hleb. S druge strane, carina na uvoz pšenice je 18 odsto, za razliku od Bosne, gde je uvoz oslobođen carine. Tako da oni kupuju našu pšenicu i manji deo iz Mađarske, takva pšenica im služi kao poboljšivač, i prave dobre mikseve. Već sada imaju mlinove koji mogu da naprave bolje brašno nego ijedan mlin u Srbiji – kaže Šajatović. (Politika)

Cene pšenice na početku žetve (jul mesec) 2007-2018.

 

Izvor podataka: Produktna berza Novi Sad

Ponderisane cene pšenice novog roda za čitav mesec (jul) za 2007-2018.

 

Izvor podataka: Produktna berza Novi Sad

ŠTA JE POKAZAO SASTANAK EKSPERATA U PRODUKTNOJ BERZI 13. JULA 2017.

Kako se određuju kvalitetne grupe pšenice

Sastanak eksperata je održan 13.07.2017. godine u prostorijama Produktne berze u Novom Sadu i raspravljalo se o određivanju kvalitetnih grupa pšenice.

Na sastanku su prisustvovali: Radivoj Nadlački i Milan Ćuprić (Ministrastvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede), Zorica Anđelković (Republička Direkcija za robne rezerve), Jelena Drobnjak  (Privredna komora Vojvodine), Zdravko Šajatović (direktor Žitounije Novi Sad), Vukosav Saković (Žita Srbije), dr  Novica Mladenov i dr Dragan Živančev (Institut za ratarstvo i povrtarstvo Novi Sad), dr Đorđe Psodorov (Naučni Institut za prehrambene tehnologije u Novom Sadu), Lazar Popović (Mlinpek zavod Novi Sad), prof. dr Miroslav Malešević (Best Seed Producer, Srbobran) , Nebojša Vuković (Asocijacija Vojvodina agrara),  Đerđ Mesaroš ( samostalni stručni saradnik za ratarsku proizvodnju sekretarijat za poljoprivredu).

Dr Novica Mladenov dodaje da oko parametara treba  pregovarati, a prisutni su predložili  sledeće:

Nakon diskusije svi prisutni su saglasni da se usvaja  Pravilnik o klasifikaciji pšenice,  koji će biti primenjen  i u procesu trgovanja na „Produktnoj berzi“ ad Novi Sad. Zapisnik je potpisao direktor Produktne berze ad Miloš Janjić.

DR MIROSLAV MALEŠEVIĆ, EKSPERT ZA PŠENICU

Opravdan strah za kvalitet semena

Dr Miroslav Malešević, ekspert za pšenicu i stručni saradnik u Best Seed Producer, dao nam je odgovor na dva pitanja.

Da li u odnosu na loše vremenske uslove u protekloj sezoni imamo kvalitetno seme pšenice u Srbiji?

  • Pitanje o semenskoj pšenici još niko osim vas nije postavio. Malo ko govori i o problematičnom tehnološkom kvalitetu merkantilne pšenice, a pogotovo o 40-50.000 ha nepožnjevene tj napuštene pšenice. Strahovanje za kvalitet semena je opravdano. Veliki broj proizvođača nije, kao do sada, ostavio svoju merkantilnu pšenicu za seme, baš iz straha da je proklijala i da je neupotrebljiva za reprodukciju. Semenska kompanija BSP-Srbobran i Institut za ratarstvo i povrtarstvo su u obavezi da proizvedu i stave u promet dovoljne količine kvalitetnog, sortnog, semena prve generacije (C 1) komercijalnih sorti domaćeg porekla. Domaće, uglavnom kvalitetne, sorte pšenice, zbog nepostojanja potsticaja za gajenje takvih, zauzimaju oko 45-55% od zasejanih površina u Srbiji. Da bi se zadovoljilo domaće tržište deklarisanog semena potrebno je proizvesti oko 35.000-45.000 tona semena domaćih sorti. Ostali deo površina se zasejava stranim, introdukovanim sortama i nedeklarisanim semenom (seme sa tavana). Zbog obilnih i čestih kiša tokom ovogodišnje žetve, došlo je do delimičnog gubitka kvaliteta semena. To je posledica manjeg ili većeg proklijavanja zrna u klasu. Proklijavanje se ne može uvek konstatovati golim okom, pogotovo to ne mogu da urade manje iskusni proizvođači, već se kontrola mora obaviti u laboratoriji. Semenska pšenica proizvedena 2017/18 u organizacij kompanije BSP-Srbobran je veoma strogo kontrolisana. Sprovedeno je informativno ispitivanje kvaliteta tako da problematično seme nije ni ušlo u doradni centar. Još na parcelama je odbačeno oko 5% površina zbog većeg procenta proklijavanja od 3-4%, po savetu kontrolora semenske proizvodnje – aprobatora. Dakle proizvedeno je dovoljno semena domaćih sorti, za uobičajenu tražnju, na bazi plana setve od oko 500.000 ha. Sve što bude deklarisano za ovogodišnju setvu zadovoljiće zakonske kriterijume za kvalitet (klijavost, energija, zdravstveno stanje). Da li će deklarisanog semena biti dovoljno u Srbiji za predstojeću jesen, zavisiće od toga koliko su drugi, proizvođači semena stranih sorti, proizveli. Pojaviće se verovatno seme C 2 generacije (druga reprodukcija), koja je zakonski dozvoljena. Svakako ne treba izbegavati ni seme iz prethodne godine ako zadovoljava zakonske uslove.

Šta su to poboljšivači pšenice i koje sorte kao poboljšivači ima Institut i gde se oni mogu nabaviti?

  • Sortna Komisija za registraciju novih sorti pšenice, formirana pri Ministarstvu poljoprivrede, vodoprivrede i šumarstva Srbije sve sorte svrstava u 4 (četiri ) grupe po potencijalu za tehnološki kvalitet zrna: 1. sorte Poboljšivači, 2. Hlebne sorte, 3. Osnovne sorte i 4. sorte van klase (nepravilno nazvane „stočne“). Komisija svrstavanje sorti obavlja na bazi ispitivanja oko 30 parametara kvaliteta u ovlašćenoj laboratoriji, pod šiframa. Naročita pažnja se posvećuje sledećim parametrima kvaliteta zrna:  Hektolitarska (zapreminska) masa (kg); Sadržaj proteina (%); Sadržaj glutena (%); Broj padanja (koji govori kvalitetu proteina); Sedimentaciona vrednost; Kvalitetna klasa po farinogramu (A1 – C2); Vrednosni broj sredine hleba (senzorna ocena, od 0 – 7). Prema usglašenom predlogu stručnjaka, sorte poboljšivači imaju vrhunske vrednosti svih parametara, a služe za poboljšavanje kvaliteta brašna kod manje kvalitetnih ili nekvalitetnih  sorti. Super kvalitetne sorte uspevaju samo u nekoliko regiona u svetu: centralni delovi Argentine, severni delovi SAD (prema Kanadi), južni delovi Kanade, južni delovi Rusije i jugo-istočni delovi Panonske nizije. Najznačajniji izvor gena za kvalitet ozimih sorti pšenice, u svetu, je bila ruska sorta Bezostaja 1.  Danas su vodeće sortepoboljšivači u Srbiji: Simonida, Zvezdana, Pobeda, Renesansa, Rapsodija i novije NS Futura i NS Todorka. Na sortnoj listi Srbije ima čak 38 sorti kategorisanih kao poboljšivači, ali se od stranih samo sorta MV Šuba u tragovima može naći u proizvodnji. Razlog za to je neuređeno tržište i nedostatak podsticaja za kvalitet. U principu ove sorte rađaju za 5-10% manje u odnosu na osnovne i sorte van klase, u najintenzivnijm uslovima gajenja. Sve pomenute sorte se mogu lako pronaći ili preko semenske kompanije BSP-Srbobran ili u Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad.