- TRŽIŠTE - /08.10.2018./ Produktna berza Novi Sad: kukuruz 14.20 din/kg , pšenica 19.00 din/kg , soja 36.50 din/kg ; /08.10.2018./ Berza u Čikagu: kukuruz 14.89 din/kg , pšenica 19.49 din/kg , soja 32.98 din/kg ; /08.10.2018./ Berza u Mineapolisu: kukuruz 13.15 din/kg , pšenica 18.16 din/kg , soja 29.07 din/kg ; /08.10.2018./ Berza u Parizu: kukuruz 20.62 din/kg , pšenica 24.09 din/kg , soja - ;

Branislav Nedimović, ministar poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, u emisiji „U središtu pažnje” Radio Beograda

 

ROD PREVAZIŠAO I MAŠTU

Beograd, 12. oktobar 2018.

Kakva je situacija u poljoprivredi Srbije? U čemu prednjačimo, a na čemu bi trebalo intenzivnije da se radi? Koliko država može da zaradi od izvoza pojoprivrednih proizvoda? Postoji li opasnost da se afrička kuga svinja proširi i kod nas? Da li je prodaja PKB-a bila najbolje rešenje za poslednji veliki državni kombinat, neka su od pitanja za ministra poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Branislava Nedimovića, gosta Radio Beograd u emisiji „U središtu pažnje“. Razgovor je vodila Olivera Simić Milošević.

Kako ocenjujete rod ove godine u kulturama koje su preovlađujuće u Srbiji? Poljoprivreda naime beleži rast u odnosu na prethodnu godinu od nekih 13,4%.

  • To kada posmatrate bruto društveni proizvod je cifra sa kojom se trenutno operiše, ali ja očekujem da do kraja godine taj procenat poraste. Vrlo je interesantno posmatrati desetogodišnji prosek u poljoprivredi po osnovu svih kultura koje su najdominantnije na prostoru Srbije. Kad uzemete deset godina, od 2007. do 2017. godine koje su bile naročito izdašne, kao 2016., i one godine koje su bile problematične, puput 2017, 2011. ili 2012, možete da vitite da mi gotovo u svakoj kulturi imamo rast najmanje 15-20%, negde čak 50-60%. Mislim da je kod nas, u onim delovima poljoprivredne proizvodnje koje se odnose na ratarske industrijske kulture, došlo do velikog obrta, gde smo pre desetak godina maštali o pet tona kukuruza po jutru, neko čak i po hektaru, a danas dolazimo u situaciju da je po Vojovidini na najlošijim parcelama 11 tona po hektaru, čak do 15, 16 tona po hektaru. Kada je centralna Srbija u pitanju, i oni su gotovo udvostručili svoje prinose, jer je došlo do modernizacije agrotehničkih mera koje se primenjuju. Očigledno da je znanje uplivalo u poljoprivredu na velika vrata i zamenilo tradicionalizam, a sa druge strane došlo je i do zamene opreme i mehanizacije koja postoji. Ono što je najvažnije, došlo je i do promena u okviru setvene strukture, a isto tako i promena u okviru semenske robe. Koriste se ona roba i repromaterijali koji su otporni na različite klimatske prilike. U prethodnoj godini smo imali skoro 150.000 ha manje kukuruza nego što je bilo prethodne godine. Razloga je što su ljudi vodili računa o suši, o onome što se desilo prethnodne godine. Kada sve to sumiramo, mislim da poljoprivreda danas u odnosu na poljoprivredu pre deset godina nije više ista priča. Kada neko kaže da je bilo bolje pre 15 ili 20 godina, podaci su tu neumoljivi. Republički zavod za statistiku i njihovi izveštaji kada se uzmu u obzir, bilo da je u pitanju godišnji ili desetogodišnji izveštaj, tu će vam biti sve jasno. Brojevi su neumoljivi.

Ispričaću Vam nešto o čemu ljudi ne pričaju, ali mislim da to treba da se zna. Pričam na primer o kukuruzu, nama je trošak proizvodnje i primena svih agrotehničkih mera, goriva, semenske robe, i sve ostalo što uradite, ne više od 450 evra po hektaru. Vi ove godine sa cenom od 120/125 evra po toni, koja je niža cena nego što je bila, zarađujete. Terminska prodaja je bila 150 evra. Ratari ove godine zarađuju od 800 do 1.000 evra po hektaru kukuruza. U Vojvodini, gde su najveće površine 10 hektara, što i nije neka velika površina, kada zaradu od 800 do 1.000 evra po hektaru podelite po mesecima, to je onda mesečno zarada od 700 evra.  Složićete se da kod kukuruza nemate posla 12 meseci, nemate više od 25 do 30 dana, dok kod suncokreta još manje. Nije slučajno što je cena zemljišta ovolika. Mi imamo najveću cenu po hektaru u okruženju. Ista zemlja u Mađarskoj i ista zemlja u Bačkoj razlikuje se puta tri.

Kada je izvoz u pitanju u čemu prednjačimo i koliko država može da zaradi od izvoza poljoprivrednih proizvoda?

  • U prethodnoj godini je država imala suficit u poljoprivredi od 1,7 milijardi dolara, 3,9 milijardi je bio izvoz, 2,2 milijarde evra je bio uvoz kada je u pitanju poljoprivreda i hrana. Mislim da to dovoljno govori. Mi sa svakom zemljom u okruženju imamo suficit. Mi smo lideri u krugu od 1.000 km u okviru poljoprivredne proizvodnje hrane. Statistika je nauka koja kaže da u svakoj zemlji mnogo više izvozimo nego što uvozimo.

Kod nas je sada ekspanzija ovčarstva. Srbija daje 3,5 puta više subvencija po jednoj ovci nego što daje EU. Gde izvozimo goveđe meso i kako ćete do 15. novembra ispuniti kvotu i izvesti 5.000 tona mesa u Tursku?

  • To su analitičari ocenili kao nemoguće, da je izvoz nikakav da mi tu nemamo dovoljno stoke..., ali oni samo nisu jednu stvar gledali. U Srbiji je do pre nekoliko meseci bila masovna prodaja živih goveda i trgovina živom stokom. Samo na prostoru Bosne i Hercegovine prodato je blizu 13.000 - 14.000 hiljada grla žive stoke, pre svega goveda. Bila je prodaje u Crnu Goru i neke druge zemlje. Ono što je trend je da mi više ne prodajemo živu stoku, nego je prodajemo na prostoru Srbije, koja ide u klaničnu industriju i tu se pravi mnogo veća dodata vrednost. Ovaj ugovor sa Turskom je u stvari omogućio da se napravi jedna mnogo veća dodata vrednost, da ne bude da sirovinu proizvodimo mi, a kajmak kupi nego drugi. To je npr. bio slučaj sa BiH. Oni više nemaju takve kvote kao što imamo mi za preradu. Mi smo u ovom trenutku blizu 3.000 tona koje smo preradili, a ono što je važno je da svaki dan kamion goveđeg mesa izađe iz Srbije prema Turskoj, cene su dobre, ugovorene su u evrima. Mi iz četiri prerađivačka kapaciteta izvozimo to meso. Najveći je Srem-Šid, koji smo izvukli tim ugovorom i koji nije radio deset godina, a pretvorili smo ga u kompaniju koja pravi neverovatan profit. Zato služi država, da omogući dobre sporazume i da se prilagodi tome. Da, ispunićemo tu kvotu i najverovatnije premašiti do kraja godine i onda ćemo dobiti još veću kvotu za sledeću godinu. Što se tiče ovčarstva, dobro je što ste Vi priznali da je 3,5 veća subvencija za ovce nego u EU. To neće niko da kaže. Mi imamo 7.000 dinara po grlu umatičene ovce i 2.000 dinara po jagnjetu kada je izvezeno ili prodato u klanicu.

A zašto niko neće to da prizna?

  • Kada je cena goveđeg mesa skočila sa 1,9 evra po kg, kolika je bila 20 godina unazad, na 2,4-2,5 evra po kg, što je skok od 20-30%, pa sada kada je potražnja za goveđim mesom ne zove me niko. Kada su svinje bile 200 dinara ne zove me niko, a kada je cena počela da pada na 150 dinara, gde još uvek postoji ekonomska računica za proizvodnju svinja, plus subvencije koje daje država, e onda me zovu. Država je zaslužna svojim međunarodnim sporazumima da ta cena može da raste. U poljoprivredi je problem velika količina mitova, velika priča „rekla - kazala”, nepotkrepljena istinama, a sada ćemo da idemo u kontra pravcu i bukvalno ćemo za svaku kulturu koja je u top 40 proizvoda, koje Srbija izvozi reći „trošak proizvodnje po ha u Vojvodini je ovoliki, a u centralnoj Srbiji ovoliki, cena koju je neko oprihodovao po ha je ovoliki u Vojvodini, a ovoliki u centralnoj Srbiji”. Imamo tu neke neusaglašenosti, jer nema dovoljno otkupljivačkih kapaciteta da bi ta cena bila na istom nivou. Znaćemo koliko po hektaru ostaje čisto, da ne bude špekulacija.

Da li možete neki primer da date?

  • Upravo sam naveo kukuruz, gde možete od 800 do 1.000 evra po hektaru da oprihodujete u kukuruzu ove 2018. godine. To ćemo uraditi za suncokret, malinu, koja je misterija godinama, za papriku, repu, pšenicu. Od 660.000 ha posejane pšenice, prinos nikada veći, gde je zbog kiše bila nešto lošijeg kvaliteta, a pričamo da smo imali pšenicu najlošijeg kvaliteta. Pa zašto svi traše srpsku pšenicu ako je tako? Egipat, najveći svetski kupac pšenice, traži srpsku pšenicu i ušli smo na listu izvoznika kod njih.

Poljoprivreda je bila, naravno, neozaobilazna tema prilikom posete predsednika Vučića i državne delegacije Srbije Kini. Može li se omogućiti izvoz srpskog mesa u Kinu, odnosno šta je potrebno kako bi Kina bila jedno malo parče tržišta za Srbiju?

  • Javnost malo zna. Mi smo dobili sertifikate za izvoz goveđeg i ovčijeg mesa za Kinu. Za svinjsko meso još nemamo, ali radimo na tome i to nam je izazov, jer kada je svinjsko meso u pitanju u Srbiji ne znaju mesari i klaničari šta bi sa onim ostacima svinjskog mesa: repovi, uši, glave, papci..., a to je u stvari najluksuznija roba u Kini i oni traže to i mi radimo na tome. Danas je izvezen prvi kontejner goveđeg mesa i nusproizvoda goveđeg mesa iz Srbije za Kinu. To se nije desilo u prethodnih 30 godina. Izvoznik je klanica Đurđević iz Pećinaca, ona ima sertifikat za izvoz. Plan je da svaki drugi ili treći dan po jedan kontejner odlazi na prostor Kine. Nama je ideja da mi ulazimo tamo. Tamo su veliki poremećaji na prostoru Kine, zbog trgovinskog rata koji se vodi između Kine i SAD-a. U pogledu svinjskog mesa 14% tržišta su držale SAD. Imamo sad novi problem, afričku kugu svinja na prostoru Kine. To je gomila žarišta koja se pojavljuju iz dana u dan. Prosto je neverovatno kako se to desilo kod njih, jer oni fizički nemaju vezu sa zaraženim područjima, mora da je preko hrane otišlo. Ono što kod svinjskog mesa moramo da još uradimo, a to je da poseban sporazum potpišemo sa njima. Ja očekujem da to uradimo do proleća za svinjsko meso i očekujem da se sve više klanica sertifikuje za izvoz na prostor Kine. Srbija u ovom trenutku izvozi oko 400.000 boca vina prema Kini. To smo izvezli 2017. godine i imamo trend rasta. To je duplo više nego 2016. godine. To su vina koja su boljeg kvaliteta i skuplja su, prosečne cene od skoro 4 evra po flaši, dok npr. vino koje izvozimo za Rusiju, prosečna vrednost je 1,2 do 1,3 evra po litri. Drugačije je tržište. Gledamo da tražimo one niše koje dobro plaćaju, nemamo dovoljno količine da bi smo mogli da se takmičimo sa velikim silama, ali tražimo tamo gde je za određene naše proizvode dobra cena. Tako sa nusproizvodima od svinja idemo prema Kini, prema Emiratima idemo sa voćem i povrćem, želimo da napravimo za srpsku poljoprivredu najbolje što je moguće.

Kakva je inače situacija u stočarstvu, odnosno šta je Vaša preporuka stočarima i proizvođačima mesa?

  • Što se tiče govedarstva i ovčarstva sigurno je da su trendovi dobri i u narednih 10 do 15 godina očekuje se stalna uzlazna putanja, jer sve je to hrana, a stanovništvo koje koristi ovu vrstu hrane raste, samim tim i potrebe za hranom su veće. Što se tiče svinjarstva tu je situacija nešto drugačija, jer populacija koja koristi svinjsko meso se stalno smanjuje, a sa druge strane i trendovi u ishrani su takvi da se sve manje koristi svinjsko meso. Ono gde mi treba da napravimo iskorak je ka finalnim proizvodima od svinjsog mesa. Ne da pravmo klasično svinjsko meso, nego finalne proizvode koji idu i tu imamo dobar prostor za zaradu. Stočarstvo je najkompleksiniji deo poljoprivrede, jer treba najviše fizičke radne snage i to mladih, koji se retko odlučuju za poljoprivredu. Zato smo krenuli sa ovim grantovima i startapovima u poljoprivredi gde baš insistiramo na stočarstvu.

Spomenuli ste finalne proizvode. Zašto se godinama govori da je prerađivačka industrija nešto na šta bi trebalo da obratimo pažnju? Zbog čega ne izvozimo dovoljno poljoprivrednih proizvoda osim ovoga kada ste govorili o svinjarstvu, imamo zanimljive primere breskve i kruške.

  • Ako mislite na breskvu i krušku verovatno mislite na izvoz kao sirovine. Breskvu izvozimo svuda sem u Rusiju, imali smo problem sa bakterijskom infekcijom, dok krušku izvozimo svuda, nemamo zabranu. I kruška je u jednom trenutku bila problematična, da li će biti dozvoljena, ali sve je u redu. Što se tiče prerade, svi naši prerađivački kapaciteti u prehrambenoj industriji su bili instalirani tako da zadovoljavaju tržište od 20 miliona stanovnika. Jedna prerada voća gde se proizvode džemovi ili nešto drugo bila je tako spakovana da podmiruje tržište od  bar od 10, 15 i 20 miliona stanovnika. Onda su veliki troškovi ako se smanje kapaciteti na sedam miliona. Inputi ostaju isti, a inputi poput troška energije, mašina i svega ostalog je i najveći trošak i to je bilo potpuno neisplativo. Mi smo imali masovnu devastaciju prethodnih 20 godina u prehrambenoj industriji. Nijedna privatizacija nije uspela što se tiče prerade voće - Srbijanka, Budimka, na prostoru Vranja i Leskovca je sve propalo... Nije bilo tržišta za tu robu, a ti koji su to kupili nisu hteli da ulože novac da investiraju i prilagode novim tržištima te svoje proizvođačke linije. Imali smo nekoliko dobrih privatizacija u prethodnom periodu, pre svega mislim na Mitros koji nije radio 10 godina, prerada svinjskog mesa, Srem-Šid prerada goveđeg mesa, ali tu je tržište odigralo značajnu ulogu i finansijska pomoć države. Sada smo na putu da Budimku rešimo, onda ćemo Srbijanku Valjevo i ostale kapacitete, iz razloga što bez toga jedna država ne može da ide napred.

Kakvi su Vam planovi?

  • Vlada Republike Srbije će do kraja godine izaći sa jednim novim programom za podršku, novim investicijama u prehrambenoj industriji. Da li je reč o Grinfild investicijama ili Braunfild investicijama, gde će država davati podršku u zavisnosti od te dodatne vrednosti koja se pravi i koliki broj kooperanata vežete za sebe, odnosno domaćih poljoprivrednih proizvođača,. Ne može se isto posmatrati automobilska industrija i prehrambena industrija. Sa investicijom od 10 miliona evra vi možete da zaposlite 500 ljudi i tu 90% repromaterijala dolazi iz inostranstva, dok kod prehrambene industrije imate kontra stvar. Imate investiciju od 30 ili 40 miliona evra za male sisteme, ali tu je sve u opremi. Zapošljava se 20, 30 ili 50 ljudi. Ali, imate jednu mnogo važniju stvar - kooperanti, svi dobavljači su u stvari domaća lica. Krug se širi i tu je mnogo veća dodatna vrednost koja se pravi u celom lancu, jer povezujete i proizvođača voća ili proizvođača svinja sa prerađivačkom industrijom. Zbog toga insistiramo u okviru Vlade da se donese jedna nova uredba koja će ovo regulisati, kako bi smo imali što veći broj investicija u ovoj oblasti. Da li se sećate neke Grinfildove investicije u prehrambenoj industriji u poslednjih 15 ili 20 godina? Ja gotovo da ne. Nije to čudo, problem je bio nemanja tržišta, jer se niko nije bavio time, a tu su monopoli koji su postojali od 2000. – 2010., 2012. godine. Oni nisu dozvoljavali da se uđe tu i naprave novi sistemi, jer bi time pravili konkurenciju. Pre svega, mislim na monopole u trgovini.

U središtu pažnje je i prodaja poljoprivredne korporacije Beograd. Da li je prodaja bila jedino rešenje za PKB? Zašto se nije tražio strateški partner?

  • Svi oni koji su upravljali PKB-om daju lekcije kako on treba da se privatizuje, a samima im nije pošlo za rukom da dođu čak u situaciju da izvrše prodaju, nego su PKB ubacivali u različite sisteme kvazi reogranizacije ovoga ili onoga, gde nisu plaćali nikakve obaveze prema državi. Ulazili su u neke investicije koje nisu plaćali, a predstavljali su to kao investicije i kasnije se to knjižilo PKB-u kao trošak. Sećate se oglasa za PKB koji je bio pre nekih godinu dana i koliko se zainteresovanih pojavilo. Niko. Sve je urađeno sa postojećom zakonskom procedurom.

Kako još objašnjavate te žučne polemike u delu javnosti oko prodaje PKB-a?

  • Postupak je bio potpuno transparentan, otvoren, jasno se tražilo ko se bavi poljoprivredom i stočarstvom. Ja ne znam šta ti ljudi hoće. Pričaju o građeviskom zemljištu, a niko ih nije obavestio da građevinsko zemljište uopšte nije predmet prodaje. Ovde je bila neka sinergija prodaje i imovine i traženja strateškog parnera koji je spreman da se bavi poljoprivredom. Ta kompanija je imala obavezu da se bavi poljoprivredom gde je jedan minimalan promet 400 miliona evra u poljoprivredi, tražilo se da da najmanje 50 % od vrednosti procene, da mora da plati sav stočni fond koji postoji po ekonomskoj ceni, da mora da ima investiciju u tri godine od najmanje 30 miliona evra, 450 evra svakom zaposlenom po godini radnog staža će morati da isplati kao otpremninu. S druge strane, od tih 1.700 radnika, koliko ih trenutno ima, on ima u obavezi 1.000 da zaposli, ali oni moraju biti iz reda tih zaposlenih koji su bili. U pogledu mlečnosti, zadržavanja proizvodnje u stočarstvu, ima obaveze da tri godine ima istu količinu mleka i kvaliteta onakvo kakvo je to bilo. Mi smo hteli i više da idemo, ali zakon o privatizaciji kaže tri godine.

Kada će leći novac od prodaje?

  • Čim se zaključi ugovor postoji obavezan rok iz poziva. Odmah nako toga se uplaćuje kompletan iznos. Prvo se namiruju poverioci. Nije to samo platiti 105 miliona državi nego među tim poveriocima koji su bili prema PKB-u ima jako puno državnih kompanija koji će na taj indirektan način dobiti sredstva koja nisu nikad dobijali poput Srbija gasa i sličnih stvari. Imamo ogromna ulaganja tamo koja moraju da se reše. PKB mora da ima investicije, jer ne može da bude konkurentan, jer moraju investicije da budu i u sistemu za navodnjavanje.

Spomenuli ste navodnjavanje. Jasno je da bez navodnjavanja nema razgovora o budućnosti poljoprivrede. Dokle smo stigli s obzirom da je primarno obezbeđivanje vodnih resursa?

  • U prvoj fazi ovog objekta imali smo pomoć tzv. Abu-Dabi fonda 14 projekata od kojih je nekoliko završeno, očekuje se samo da se završi tehnički prijem objekata i izvrše isplate. Ovih dana ću obići neke od tih objekata, 11 je na teritoriji Vojvodine i tri su na prostoru centralne Srbije. Sada pripremamo novih 26 objekata da apliciramo kod finansijera, Abu-Dabi fonda. Sa prvom fazom ćemo imati novih 53.000 ha zemljišta pod sistemima za navodnjavanje i sa ovom drugom fazom ćemo još nekih 70-80.000. Tako da ćemo doći u situaciju da ćemo više uradili za par godina nego što je urađeno zadnjih 30, 40 godina. Zadnji sistem za navodnjavanje je urađen 80-tih godina. Ono što je novo je korišćenje veštačkih akumulacija koje su napravljene za  50-60 godina, a koje niko nije ni pogledao zadnjih 30 godina. Imate na prostoru Fruške gore 14 veštačkih akumulacija koje su tipski pravljene za navodnjavanje. Njih niko nije očistio zadnjih 20-30 godina, a imaju toliko mulja i taloga u sebi da su svoj kapacitet smanjile za 30-40%. Ideja nam je da sledeće godine u Negotinu počnemo da radimo sisteme za navodnjavanje, imamo neke tri faze u vrednosti od 17-18 miliona. To prostranstvo kad priđete Dunavu je neverovano koliko je bogato za voćarstvo i vinogradarstvo, a nemate izgrađene sisteme za navodnjavanje.

Ove godine je odblokirano 175 miliona evra iz IPARD fondova. Koliko je interesovanje poljoprivrednika?

  • Veliko. Osam godina se o tome pričalo, a završili smo za sedam meseci. Imamo za prva tri poziva 503 aplikacije. Već smo prva rešenja počeli da izdajemo, ima ih oko pedesetak, a koje smo izdali za mehanizaciju, čak je prvi stigao i na plaćanje, što je dobro, jer prvi srpski seljak poljoprivrednik će dobiti sredstva iz Evrope. To su prvi put sredstva koja idu prema građanima lično, ono ranije je išlo kroz infrastukturu, administraciju, ali ovo ide direktno na račun. Sledeće nedelje idemo sa novim pozivom koji će se ticati prerađivačke industrije.

Koliko ćemo realno novca uspeti da izvučemo od 50 miliona koji su na raspolaganju za ovu godinu?

  • Nadam se da ćemo od svih zemalja koje su prvih godina koristile sredstva IPARD-a najviše povući. Nisu svi zahtevi koji su podneti sposobni za plaćanje, mnogo je onih što su dobro aplicirali. U jednom posebnom delu evropske komisije, koji se bave procenom, kažu da niko nije imao više aplikacija od Srbije u odnosu na broj stanovnika u prvim pozivima.

Kako ćete raditi rangiranje zahteva za traktore, jer ih je stiglo više nego što ste očekivali?

  • Ima dve stvari koje ćemo uraditi, prvo je  rekli smo rangiranje, traktori koji zadovolje sve ove opšte kriterijume. Onda imamo sistem referentnih cena uz pomoć kojih se vrši rangiranje, ko ne prođe, ko ne dobije traktor sada uputićemo ga na sledeći poziv koji će biti, a drugi put kad konkuriše možda će moći da dobije. Ima dovoljno novca za traktore, samo nismo očekivali da ćemo imati baš toliku navalu, obzirom da smo prethodne godine iz državnog budžeta skoro 2.000 traktora subvencionisali.

Koliko država subvencioniše pokretanje biznisa? To je naročito zanimljivo za mlade ljude, jer imamo s vremena na vreme da pojedini mladi ljudi napuštaju gradove i vraćaju se u selo, jer žele da pokrenu poljoprivredu, da se bave poljoprivredom. Koliko košta da poljoprivrednik napravi stado ovaca ili da kupi deset junica plus izgradnja štala?

  • Za taj grant koji dobijate od države možete da podignete u ovom trenutku 1,5 miliona dinara i prvi put smo implementirali ovu meru prošle godine. To je podrška mladim poljoprivrednicima koji prvi put ulaze u poljoprivredu. Imali smo 700 i nešto aplikacija, a pozitivno smo odgovorili na 667 i oni su dobili 1,2 miliona granta i morali su na to da ulože nekih 300.000 svog novca. Ove godine smo povećali na 1,5 miliona, a imamo 1.273 prijave. Sada radimo rangiranje gde potenciramo storačarstvo, voćarstvo i povrtarstvo. Jako je važna ova mera populacione politike da se ljudi vraćaju i oni koji žive ostanu na selu. Za tih 12.000 evra možete da podignete 1,5 ha lešnika sa kompletnim sistemom za navodnjavanje, 3,5 ha oblačinske višnje sa sistemom za navodnjavanje, kupite stado od 40 ovaca, junice. Kod ovaca za taj novac i svojim učešćem možete napraviti štalu i kupiti 40 ovaca bez problema.

Šta preporučujete malim poljoprivrednim proizvođačima, pogotovo onima na usitnjenim gazdinstvima?

  • Preporučujem da idu u povrtarstvo gde možete za jedan grant da napravite plastenik od 600 do 800 kvadrata i da dobro radite. Čovek blizu Vlasotinca je na 0,7 ha zemlje ostvaruje mesečni profit od 1.200 evra baveći se povrtarskom proizvodnjom pod plastenikom. Ne možete da poredite ratarstvo, povrtarsrtvo, voćarstvo i stočarstvo. U ratarstvu je dominantna mehanizacija gde radite ne više od 25 dana u zavisnosti od kulture, dok u voćarstvu, povrtarstvu i stočarstvu vi morate da radite svaki dan.

Čime bi ste se vi bavili?

  • Podigao bih oblačinsku višnju ili lešnike, ali tu morate dugo da čekate na prvi rod, ovčarstvo i govedarstvo. Tu možete dosta da zaradite na maloj površini zemlje.

Na biznis forumu u Leposaviću rekli ste da je Ministarstvo preko kancelarije za Kosovo i Metohiju obezbedilo 200 miliona dinara pomoći za poljoprivrednike, od tog iznosa 110 miliona je opredeljeno za sadni materijal i 90 miliona dinara za mehanizaciju.

  • U toku je realizacija i jednog i drugog projekta. Kancelarija za Kosovo i Metohiju operativno to radi, mi smo iz budžeta Ministarstva poljoprivrede opredelili budžet Vlade Republike Srbije. Nisu to naše pare nego smo odvojili 200 miliona dodatno na sredstva koja su oni imali. Veliko je interesovanje. Moram da pomenem jednu porodicu, Jevremović u blizini Leposavića. Podigli su  1,5 ha borovnice. To je ulaganje od 30-40.000 evra, a ko toliko uloži neće da ide odande i takvim ljudima treba pomoći. Tamo imaju prednost u pogledu plaćanja režija koje ne plaćaju tako, a imaju još jednu veliku priliku za zaradu. Nama je samo da otkupljivače pošaljemo tamo i da napravimo nekoliko otkupnih tačaka na prostoru severnog dela gde žive Srbi i južnog dela ispod Ibra gde žive Srbi kako bi se količine napravile, a otkupljivači imali interes. Na povrtarstvu i voćarstvu se odmah napravi matematika, dok je kod stočarstva nešto komplikovanije zbog postojanja obaveze po Briselskom sporazumu da se izdaju sertifikati između EULEKS-a, odnosno UMNIK-a i Srpske vlade pa je nešto komplikovanije.

Rekli ste da je znanje zamenilo tradicionalizam. Primer za to je možda Centar digitalne poljoprivrede Srbije na Institutu Biosens u Novom Sadu. Reč je o uvođenju informacionih tehnologija u poljoprivredi, digitalnim farmama. Dokle se stiglo u primeni inovativnih IT rešenja i digitalizacije u cilju povećanja efikasnosti?

  • Ne znači samo IT u poljoprivredi da koristite nekog robota na njivi, nego je to mogućnost elektronskog apliciranja za podsticajna sredstva da ne morate da skupljate papire. To je IT u poljoprivredi. Isto to je i kada koristite prognoznu informacionu službu za svoje potrebe kako bi ste planirali svoju setvu, žetvu ili bilo šta drugo. To je i kada napravite platformu da za svaku parcelu u državnom vlasništvu znate šta se sa njom dešava. Na tome radimo i do kraja godine ćemo imati te mere. Ono što ćemo imati narednih godina je elektronski registar poljoprivrednih gazdinstava, da za neke subvencije koje se daju npr za subvencije za mleko, koje se daju po kg bilo čega, po hektaru, da imamo elektronsku aplikaciju da ne mora da se dolazi na šalter i čekate. Da ne morate ni jedan dokument da donesete nego da bukvalno mi sve to odradimo za vas. Za mene je to IT u poljprivredi. Pored toga želimo da napravimo nekoliko šou rumova za različite proizvodnje. Ideja nam je da u Čačku napravimo to za voćarsto, gde ljudi mogu da vide najsavremenija tehnička rešenja u pogledu sistema za navodnjavanje, u pogledu korišćenja i hemijskih sredstava ako je reč o konvencionalnoj proizvodnji ili nekih drugih sredstava ako je reč o organskoj poljoprivrednoj proizvodnji. Ideja nam je da napravimo za tržište bio mase inovativan centar, gde će ljudi naučiti šta se tu radi i kako se koristi savremena IT.

Šta su aduti Srbije u poljoprivredi?

  • Pre svega promena filozofije, da se ponašamo u skladu sa onim što tržište zahteva od nas, da radimo takve vrste i poljoprivredne proizvodnje i prehrambene industrije, a ne da isključivo radimo ono što mi mislimo da treba, kao i korišenje nauke u poljoprivredi. Tradicionalizam je dobar, niko ne beži od njega, ali moramo voditi računa da se promenila i klima i mehanizacija, semenski materijal.