- TRŽIŠTE - /14.08.2018./ Produktna berza Novi Sad: kukuruz 16.00 din/kg , pšenica 18.50 din/kg , soja 37.00 din/kg ; /14.08.2018./ Berza u Čikagu: kukuruz 14.86 din/kg , pšenica 20.74 din/kg , soja 33.24 din/kg ; /14.08.2018./ Berza u Mineapolisu: kukuruz 13.58 din/kg , pšenica 20.14 din/kg , soja 30.69 din/kg ; /14.08.2018./ Berza u Parizu: kukuruz 21.98 din/kg , pšenica 24.25 din/kg , soja - ;

Događaj

 

DODELJENE NAGRADE GAZDINSTVIMA DOBRE POLJOPRIVREDNE PRAKSE NA POLJOPRIVREDNOM FAKULTETU U NOVOM SADU

Novi Sad, 15. januar 2018.

Pred samo održavanje Šestog naučno-stručnog savetovanja poljoprivrednika, agronoma i savetodavaca, koje se održava 17. i 18 januara, na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu uručena su posebna priznanja nosiocima šest gazdinstava za koje je ocenjeno da predstavljaju primer dobre poljoprivredne prakse.

Pre samog uručenja dekan Poljoprivrednog fakulteta prof. dr Nedeljko Tica naveo je da ova naučna kuća decenijama u gazdinstvima vidi ogledalo svoga uspeha i da svake godine posebnim priznanjima žele podstaći promene i napredak seoskih domaćinstava.

-         Drago nam je što smo danas ovde u mogućnosti da odamo priznanje gazdinstvima koja su shvatila u čemu se sastoji napredak poljoprivrede i što oni predstavljaju stotine drugih njima sličnih. Uvek ćemo podržavati takva gazdinstva i otvoreni smo za svaku saradnju sa poljoprivredom i selom, a za to je dokaz i savetovanje koje pripremamo – istakao je za „AgroServis plus” prof. dr Nedeljko Tica.

U ime nagrađenih zahvalio se Aleksandar Radojević, vlasnik gazdinstva iz Kovina, koji je podržao inicijativu prof. dr Dragane Latković, direktora Departmana za ratarstvo i povrtarstvo Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, da se sve pojedinosti o očuvanju i korišćenju zemljišta regulišu zakonom o poljoprivrednom zemljištu.

Obraćajući se zvanicama na skupu organizovanog povodom uručenja Priznanja gazdinstvima za „Dobru poljoprivrednu praksu, prof. dr Dragana Latković je rekla:

-         I ove godine pred naše prestižno Naučno savetovanje odavno nazvano – Dobar dan domaćine, okupljamo se u ovom Hramu nauke da bismo poljoprivrednicima, marljivim ratarima i nosiocima gazdinstava simbolično iskazali priznanje za dokazanu praksu – vezu između nauke i njihovog imanja. Ranijih godina sabrali smo rezultate uspešnih ratara Vojvođana i Mačvana, i uspeli smo doći do izuzetno naprednih pojedinaca „rekordera“ u proizvodnji pšenice, kukuruza, soje i šećerne repe. Potom smo sa izuzetnim osećanjem pronašli mlade i uspešne poljoprivrednike, a nakon toga i žene izuzetnih sposobnosti i učinka na svojim gazdinstvima. Danas smo svedoci, i izuzetno smo ponosni što su sa nama domaćini koji u spoju ratarske i stočarske proizvodnje održavaju svoje poslovanje, postižu uspehe i u tome vide opstanak u poljoprivrednoj delatnosti gde sami kreiraju svoju agrearnu politiku, prihvatajući i ono što im nudi i država. Za ovaj izbor mi smo prema novinarima koji prate agrar imali jednostavno uputstvo – predložite, dokažite i obrazložite pojedinosti o gazdinstvima koja rade, ostvaruju dobru poljoprivrednu praksu. Zašto smo to rekli? Zato što u trci za profitom ima pojedinaca i kompanija koje ne poštuju vrednost i potrebu za očuvanjem i podizanjem kvaliteta zemljišta. Dakle, prema zemlji kao resursu ispoljavaju i razne negativnosti. Naše njive ne retko su polivene štetnim hemikalijama, a mnoge oranice decenijama nisu dobile stajnjak za održivost ili povećanje humusa. Priča o tome da nemamo stoke za stajnjak je proziran argument za ne činjenje u očuvanju plodnosti oranica. Primaoci priznanja koji su ovde danas sa nama, su dokazali pozitivan odnos prema zemlji. Neki od njih su započeli stočarstvo da bi oplemenili svoje njive, neki nikada to nisu zapostavljali i u očuvanju humusa u zemljištu osetili su dobrobiti za ovakvo ratarenje. Raduje nas što je svest o odnosu prema zemlji i njenoj vrednosti sve prisutnija među ratarima i što se pozitivno menja. Možda je za pravilan odnos prema zemljištu najbrži put da se mi proemnimo na bolje i čuvamo oranice. To je moguće uraditi već sutra, a ne da čekamo i tražimo razne državne regulative o očuvanju i zaštiti zemljišta.

Želim da ovom prilikom pohvalim ratare da su samoinicijativno i svesno smanjili spaljivanje žetvenih ostatak na njivama. Sada imamo novi zadatak, a to je dobro odmeriti šta ostaviti na njivi posle žetve i zaorati, a šta odneti sa njive. Takvu formulu upisanu u Zakon o zemljištu ili Pravilnik, mi još nemamo u Srbiji i zato sa ovog mesta šaljem poruku: na njivama imamo dovoljno ostataka za sve potrebe, za grejanje, prihranu stoke i za zaoravanje u korist kvalitetne strukture zemljišta. Zbog toga i kažem da je potrebno pronaći meru bez čekanja državne regulative. Ovo je i prilika da podsetim da je našoj dobroj poljoprivrednoj praksi potrebno precizno uputsvo i niz pojedinosti o uvođenju Knjige polja i upisivanje podataka u ovaj svojevrsni dosije. Kreatore agrarne politike podsećam da se Knjiga polja pominje samo u Zakonu o poljoprivrednom zemljištu, i da niz detalja o tome nije nigde navedeno. Da ne bi u ovom svečanom trenutku ulazili u male ali važne detalje o Knjizi polja, rećiću još samo ovo: da bi Knjiga polja imala punu važnost, i da bi koristila za administrativne i poslovne podatke svakog gazdinstva, potrebno je precizirati ko je kontroliše i sa kakvom odgovornošću.  Znamo da je poljoprivredna proizvodnja visoko moralna i da nikada ni jedna država ne može imati toliko inspektora i savetodavaca koji mogu pokriti svako gazdinstvo, pa ni naših 400 ili 600 hiljada gazdinstava. Međutim, to nas ne oslobađa odgovornosti za regulisanje ove procedure.

O ovim temama razgovaraćemo u sredu i četvrtak na našem Naučnom savetovanju u kojem nas kao gazdinstva dobre poljoprivredne prakse uvode naši ratari - nosioci priznanja. Ja im čestitam i radujem se što su oni sa svojim prordicama zajednički oslonac pronašli u organizaciji i životu, kakav bez mnogo formalnosti donose porodične zadruge. Nema jačeg ni boljeg poslovnog povezivanja od porodične zadruge, i otuda i nije jasno zbog čega takva forma nije upisana u zakonsku regulativu. Kao što biva često, tako i u ovom slučaju život nadrasta i to kvalitetno, administrativna zaostajanja, posrtanja i navodnu strogoću.

Čestitam nosiocima priznanja i zahvaljujem se novinarima koji su i ovom prilikom razumeli opredeljenje Poljoprivrednog fakulteta, da ističući pojedince zapravo želi da istakne grupu, desetine ili stotine sličnih koji gaje i razvijaju dobru poljoprivrednu praksu ravnu onoj ili još bolju nego što je to slučaj u ekonomski razvijenim zemljama. – izjavila je prof. dr Dragana Latković, direktor Departmana za ratarstvo i povrtarstvo.

Priznanja, kao izbor od mnogo sličnih po uspehu, primili su: Stevica Ivkov iz Farkaždina, Robert Halai iz Mužlje, Aleksandar Radojević iz Kovina, Srećko Đuričić iz Kupinova, Dušan Nenadović iz Sremske Mitrovice i Darko Vukmanov-Simokov iz Verušića.

Igrom slučaja, gazdinstva kojima Poljoprivredni fakultet dodeljuje priznanja imaju jednu zajedničku nit za kojom novinari u startu nisu tragali, ali se ona pokazala kao zlatna – reč je o povezanosti porodice u poslu i osloncu na nju. Svi imaju i zajednički moto – rad i samopouzdanje.

U selu Farkaždin stočarstvom se bave porodice koje su izdržale razne udare u ovoj grani poljoprivrede. Većina njih su uspešni sa solidnim farmama koje se koriste i u agrarno razvijenim zemljama. Porodica Ivkov u kojoj je Stevica (rođen 1983.) obrađuje 200 jutara zemlje i uspešno gaje muzare. U njihovu avliju stiže otkupljivač i uzima nam 600 do 700 litara mleka ekstra klase.

Gazdinstvo Ivkov je prava porodična zadruga, a čime je otac Slobodan i majka Mitra, sinovi Ivan i Stojan sa suprugama, a tu je i četvoro dece. Ivan je u nekim poslovima i odlukama vođa među jednakima, a kako kaže sve se planira uz dogovor i slogu.

-         Sednemo pa se dogovaramo u čega i zbog čega ulažemo u mehanizaciju – kaže Ivan. Ima tu i trzavica, ali se na kraju ipak sve sporazumemo.

Gazdinstvo Ivkov pod krovom svojih hangara danas ima pet traktora, kombajn, više sejalica i niz priključnih alata, kao i presu za rol - bale.

Ivkovi su se opredelili za paorski život i da za sve što rade u polju i štali bude kako valja.

-         Odavno smo shvatili da ako u zemlju ne ulažeš od nje ne možeš ništa ni da očekuješ – kaže Ivkov. – Tako svaku našu njivu dobro pokrijemo stajnjakom, što je u proizvodnji hrane za stoku jeftiniji posao – kaže Ivkov. – Kada nemate kvalitetnu hranu ili je nemate dovoljno, onda je u štali i manje mleka.

Ove godine je loša silaža zbog suše i to se vidi i na količini muže. Ivan ne krije da za mleko dobija 40,60 din/litri i premiju od sedam dinara po litri.

-         Suša nas je dobro uzdrmala: sa pšenicom sam prošao osrednje, ali je kukuruza na pojedinim njivama bilo od 300-500 kg i to tamo gde je predusev bio suncokret.

Ivkovi svoju radnu listu za proleće imaju skrojenu prema zahtevu skoro sto grla stoke u štalama. Najviše će oranica osvojiti kukuruz i suncokret, a ječam i pšenica su zasejani na više od 50 jutara.

Aleksandar Radojević iz Kovinaima već odavno ispunjenu radnu biografiju. Njegovo životno iskustvo je poučno, a najviše očekuje da to od njega usvoje sinovi Ivan i Miloš. Supruga Mira je stub ove marljive porodice.

Aleksandar je stočar od najranijeg detinjstva, voli životinje, posebno ovce i pse. U kući njegovog dede, prilikom raznih okupljanja, pričalo se isključivo o prirodi, šumi, ovcama, ovčarima, vukovima, psima, teškim zimama koje su trajale dugo, kada su ljudi dresili snopove ogrzine i istresali slamarice da bi nahranili ovce. Valjda je tada u Aleksandru, još u najranijem detinjstvu, usađen gen stočara.

Njegovi roditelji se nisu bavili stočarstvom, pa je Aleksandar prvo jagnje dobio na poklon davne 1984. Od džeparca i para dobijenih za rođendan kupuje još jedno i tako je vremenom krenuo sa uzgojem ovaca.

Išao je u školu i uporedo uporno povećavao svoje stado, ne obazirući se na komentare okoline: „šta će ti, kakve ovce, to su gluposti, drži se škole  i fakulteta da ne bi radio...”.

Zbog odlaska u vojsku 1988. bio je primoran da stado smanji na samo 20 komada. Po dolasku iz vojske, Aleksandar nalazi ženu koja je, kao i on, ljubitelj stoke, ženi se i kreću zajedničkim snagama dalje.

Dobijaju dvoje dece, podižu ih i uporedo umnožavaju blago. Prave kuću, počinju da kupuju i zemlju i to sve bez ikakvih kredita ili pomoći države, koja do 2000. kao da nije ni postojala. To su bila vremena kada se od sira i ovčijeg mleka moglo lepo zaraditi. Tada nije bilo falš hemijskih proizvoda, na kojima je dozvoljeno da piše sir, a koje se prodaju po besmislenoj ceni, gušeći proizvodnju pravog ovčijeg sira.

Danas Aleksandar Radojević živi u zajednici sa sinovima i trenutno ima na stanju 1.200 grla ovaca, soj pramenka, koje se, nažalost, ne subvencionišu nikakvim iznosom i to je jedina vrsta stoke za koju se ne dobija ništa. Koji je razlog, voleo bi da zna.

Pramenka je otporna ovca, izdržljiva i sa malo hrane, daje jagnje sa najukusnijim mesom, uz to i dosta mleka. Na paši imaju i 170 grla goveda, u sistemu krava-tele i 150 koza. Za sve ove godine kupili su 50 lanaca zemlje, kao i kompletnu mehanizaciju za obradu. Inače, rade i 150 hektara zemlje, koje dobijaju od države po osnovu stočarstva. U planu im je i podizanje mini mlekare za proizvodnju sira i kiselog mleka, kao i ostalih tradicionalnih proizvoda od ovčijeg i kozjeg mleka.

Radojević je, kako kaže, odavno naučio da je za očuvanje oranica i dobar prinos, uz povoljne padavine, stajsko đubrivo pun pogodak. Mnogi su to, izgleda, shvatili, pa je interes za prodaju stajnjaka naglo porastao, a i ratari hoće „papak” u dvorištu.

-         Ja im poručujem da je najbolje da se prihvate gajenja stoke i da ne razmišljaju o prihrani oranica – kaže Radojević.

Mužljanski Rit, iako slabijim kvalitetom oranica, otetih od pašnjaka, pa i sami pašnjaci, kao da su stvoreni za stočarsku proizvodnju, pa nije ni čudo da su salaši, danas ugledne farme, iznikle na pustari nadomak sela Mužlje, koje je prethodnih decenija sraslo sa "velegradom" - Zrenjaninom. Na pustaru, u Mužljanski Rit vodi betonski put, doduše zreo već za popravak, ali ipak tvrd put, a ni struja nije pust san salašara. Nekih 5-6 kilometara od sela nalazi se farma Halai, koja se zasniva na proizvodnji mleka. Vlasnik farme, bolje rečeno nosilac gazdinstva, je 39 godišnji ambiciozni farmer Robert Halai, zamenivši učenu metalsku struku sa ne lakšim "zanatom" - proizvodnjom hrane. Kad ga pitamo o razvoju stočarstva, a i same farme, Robert sa dužnim poštovanjem ističe da osnovu uzornog gazdinstva položili su roditelji, otac Mihalj, zidar po struci i majka Margita, koji su svojevremeno, osamdesetih godina prošlog veka, i u selu držali stoku, i to krave muzare i ovce, pa su rastući stočni fond premestili na salaš Robertovog strica Ištvana i od 1998., kada se Robert opredelio za poljoprivredu, iz sopstvene snage su počeli razvijati gazdinstvo, podigavši tada modernu štalu za krave muzare, potom su izrasli iz pustare i objekti za tov junadi, pa objekat za čuvanje sena. Na salašu žive Robertovi roditelji, a on svakodnevno iz Mužlje kolima dolazi "na posao" i posle večernje muže se vraća u selo. Stočni fond broji 4O visokomlečnih umatičenih krava rase holštajn i isto toliko junica i bikova za tov. Robert Halai gazduje na 4O hektara oranica, a ima i isto toliko pašnjaka, mada nije najboljeg kvaliteta. Stoka je od ranog proleća do kasne jeseni na ispaši, pastir nije potreban, jer krave čuva električni pastir, a ove godine nisu ni "uzimili" stado, jer trava nudi prilično kvalitetan obrok za krave i junice, koju dopunjuju i kvalitetnom silažom i obrokom. Godišnje predaju zrenjaninskoj mlekari preko 2OO.OOO litara mleka extra-kvaliteta, a prosek štale iznosi 25 litara sirovog mleka, koju uz bolji, moderniji smeštaj stoke, što je u planu, može i povećati. Robert Halai ističe, da čim bude raspisan konkurs iz IPARD Fondova namenjen za sočarstvo, konkurisaće, dobro će doći svaka pomoć. Ne planira pompezno povećanje stada, samo na takav nivo, što može da opsluži porodica, a to je 5O krava muzara u stalnoj proizvodnji. Mada su tu i pašnjaci, ne razmišlja da proizvodnju mleka promeni sa tovnim govedima, ni preradu ne planira, nalazi računicu i u primarnoj proizvodnji mleka.

A kad je reč o budućnosti gazdinstva, što su osnovali Robertovi roditelji, Mihalj i Margita

, farmer ponosno kaže, da za to ima vremena, pa će o tome odlučiti njegovo mezimče, ćerkica, koja ima tri meseca.

Uregionu oko Subotice u stočarstvu postoje sve jasnije deobe. Domaćini se dele na proizvođače mleka i junadi i tovljače svinja. Interes za stočarstvo je porastao otkako je mlada zadruga u Verušiću otvorila dijalog o tome kako dalje u stočarstvu i kako spasiti njive od „slabljenja“ bez humusa, što znatno sprečava stajnjak.

 

Darko Vukmanov-Simokov iz Verušićaje u vreme najgorih potresa u mlekarstvu krenuo u ovu proizvodnju. Danas gaji holštajn u stadu od tridesetak grla i beleži dnevno 25 litara po grlu.

- Bilo bi to i znatno više, ali nas je suša upropastila, silaža je slabog kvaliteta – kaže Darko.

Na njegovoj farmi trenutno ima i 15 teladi i 13 junica, što znači da će se muža povećati.

Darkova četvoročlana porodica ima snage za napredak. Njihova satnica je nepromenljiva – nema prostora za godišnji odmor, a jednog dana će se to možda i dogoditi.

Kada je dobio obaveštenje o priznanju Poljoprivrednog fakulteta, Darko je prvo pitao – Da li se mogu do 16 časova vratiti u Verušić na mužu.

 

Sremci su odavno poznati kao dobri domaćini, za one koji to nisu – kažu da su bećari. Niko još nije u to ubedio Sremce, pa nećemo ni mi. Imamo sreću da upoznajemo mladog gazdu Dušana Nenadovića (20), koji svake godine i pored teškoća u ratarenju, beleži napredak. Ima skoro 100 grla goveda i obrađuje više od 110 hektara zemlje. Neke njegove kolege su ga nagovarale da napusti govedarstvo i pređe u „mirnije vode” – svinjarstvo, ali je to odbio.

- Imamo solidnu mlečnu proizvodnju, oko 500 litara dnevno i za takvu mužu obezbeđujemo hranu jer imamo svoju mehanizaciju – kaže Dušan. U poslu nam koristi savremeno izmuzište, a da li ću povećati broj grla, ostaje da vidim kako će teći zakup državnog zemljišta. Bez zakupa, mi ne možemo ishraniti farmu – kaže Nenadović.

 

Kupinovopripada opštini Pećinci, koja je poznata po pogodnostima za velike investitore. Među onima koji ulažu, najmanje ili ništa je ulog u agrar.

Cenu takve stvarnosti plaćaju oni koji žele da ostanu i opstanu na selu i da to ne zavisi baš puno od drugih. Srećko Đuričić (40) je čvrsto opredeljen da ostane na selu i da sa roditeljima i suprugom uz troje dece pronađe sebe.

Kupinovo je, kaže nam Srećko, pogodno za poljoprivredu, ali ako sami ne pronađete put za opstanak, biće teško.

- Naš izvor opstanka je zemlja. Imamo 40 jutara, gajimo bikove, a muzemo nekoliko krava od čijeg mleka uspevamo da prodamo sir. Ja nemam premije. Trenutno u tovu imamo 25 bikova i čekamo bolju cenu za isporuku – kaže Srećko.

Za priznanje koje je primio od Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, a vezano je za dobru proizvodnu praksu, kaže da ga je iznenadilo, ali mu je drago što su ga predložili novinari, a podržale njegove kolege stočari.

Srećko trenutno razmišlja o maloj savremenoj mlekari za sir jer na taj njihov proizvod naviklo se stotine potrošača u Sremu i Beogradu.

U holu Poljoprivrednog fakulteta je bila priređena i mala radionica sa testom u kojoj su učestvovali učenici osnovne škole Svetozar Marković-Toza, kao i prigodno posluženje, koje je pripremila Poljoprivredna škola sa domom učenika iz Futoga i koji već treću godinu zaredom donose i cvetne aranžmane – ikebane za Savetovanje „Dobar dan domaćine“.