- TRŽIŠTE - /12.08.2020./ Produktna berza Novi Sad: kukuruz 19.20 din/kg , pšenica 17.90 din/kg , soja 42.60 din/kg ; /12.08.2020./ Berza u Čikagu: kukuruz 12.33 din/kg , pšenica 17.98 din/kg , soja 32.59 din/kg ; /12.08.2020./ Berza u Mineapolisu: kukuruz 11.50 din/kg , pšenica 14.49 din/kg , soja 30.53 din/kg ; /12.08.2020./ Berza u Parizu: kukuruz 19.26 din/kg , pšenica 20.87 din/kg , soja - ;

Drugi pišu: „Moja zemlja” (HR)

 

HRVATSKA SE MOŽE I MORA SAMA PREHRANITI

GRUPA ŽIVO SELO NEDAVNO JE OBJAVILA PLATFORMU KOJOM PREDLAŽE KAKO SPASITI HRVATSKO GOVEDARSTVO

Trojica agronoma, mr.sc. Miroslav Kovač, dr.sc. Dragutin Vincek i mr.sc. Miljenko Ernoić, te makroekonomista Branko Salaj nedavno su prezentovali platformu Živo selo u kojoj, na primeru stočarstva, posebno govedarstva, daju svoje predloge kako se izvući iz krize. Službenih reakcija, pozitivnih ili negativnih, nije bilo ali kažu kako su privatno dobili mnogo poziva podrške od radnika Ministarstva poljoprivrede i ostalih državnih tela. Kažu kako je nakon njihovog predstavljanja, Ministarstvo poljoprivrede reagovalo samo s objavom nekoliko spisa, kako se ne bi u javnosti raspravljalo o njihovoj inicijativi.

Moja zemlja donosi rezime:

Nedavni sukobi oko cene mleka i podsticaja proizvodnji samo su jedan aspekt akutne krize hrvatskog sela i stočarstva, te govedarstva kao njihove kičme. Proizvodnja mesa i mleka, broj goveda, broj porodičnih gazdinstava i broj zaposlenih u poljoprivredi poslednjih deseak godina alarmantno padaju, a zavisnost o uvozu raste. Politika tokom decenije prouzrokovala je zaustavljanje proizvodnje i isporuke mleka u prosečno 15 porodičnih gazdinstava na dan, što je na selu otvorilo teške ekonomske, socijalne i ekološke rane. To je tek deo problema.

Poslednjih 20godina Hrvatska je uvezla hrane u vrednosti većoj od 9,5 milijardi dolara više nego što je izvezla, što znači da smo doslovce pojeli gotovo 1/5 akumuliranog duga zemlje, i to s tendencijom snažnog rasta tog prehrambenog deficita u drugoj, nastojećoj deceniji. Od početka ovog veka naš je uvoz hrane bio godišnje u proseku 700.000.000 dolara veći od izvoza. Više od 2/5 tog deficita nastalo je sve većim uvozom stoke i mleka i umanjilo rast BDP-a za najmanje 1% godišnje. Posebno je uočljivo pogoršanje u trgovini živih uzgojnih i tovnih životinja, mesa i jestivih klaničnih proizvoda gde se dolarski deficit tokom 2001 - 2010. učetvorostručio u odnosu na prethodnu, „ratnu” deceniju (90-te godine). Makroekonomski imperativ sili sada Hrvatsku da hitno zatvori taj spoljnotrgovinski deficit, jer je akumulirani stvarni dug, kojim se uvoz do sada pokrivao, počeo dolaziti na naplatu. U tom zadatku, uz povećan industrijski izvoz, značajnu ulogu mora odigrati upravo govedarstvo, koje uz nešto domaće pameti i umeća, gotovo idealne prirodne uslove i dugu tradiciju može konkurisati uvozu i bez velikih materijalnih ulaganja. Za rast govedarstva nije potrebno privući greenfield investicije, treba samo pustiti krave u njihovo zeleno carstvo.

Trojica poljoprivrednih stručnjaka - Miroslav Kovač, Dragutin Vincek i Miljenko Ernoić - i jedan makroekonomista Branko Salaj, rekli su u nestranačkom obraćanju stručnoj i široj javnosti da se kriza govedarstva ne može rešiti samo promenama podsticaja, koliko god oni bili potrebni za kratkoročno preživljavanje. Uzroci krize znatno su dublji i akumuliraju se već duže pa se mogu odstraniti samo širokom koordiniranom akcijom i nizom mera u okviru jasno zacrtane dugoročne koncepcije Živoga sela. Skupština smatra da je ključni problem dosadašnje politike težnja da se hrvatsko selo modernizuje u velikom skoku primenom industrijske logike velikih postrojenja i dugih serija, za koju, kad bi i bila primenjiva, ne postoje neki od najosnovnijih uslova. Grupa Živo selo zalaže se za alternativni model organskog rasta koji otvara vrata sposobnima bez obzira na veličinu. To je model najnaprednijih poljoprivrednih zemalja u Evropi kojoj težimo i u koju ulazimo.

Grupa predlaže da se hitno osnuje telo koje bi okupilo struku, predstavnike tržišnih aktera i državne uprave sa zadatkom da promisli i usaglasi stavove o obeležjima krize i dogovori akcioni program njena rešenja u svojevrsnom javno-privatnom programskom partnerstvu.Kaosvoj doprinos takvoj raspravi grupa skroz dokument Platforma Živo selo, zasnovan na razvoju govedarstva kao pokazatelja stanja poljoprivredne proizvodnje uopšte, predlaže najpre niz kratkoročnih mera kako bi se ostvarila klima dijaloga i omogućio konsenzus oko novog pristupa rasta govedarstva.

Podržavaju se inicijative Evropskog parlamenta o potrebi stabilizovanja tržišta mleka: podrška pregovarčki organizovanju malih proizvođača, njihovo usmeravanje na bliska lokalna i regionalna tržišta i uvođenju dugoročnih ugovora o zagarantovanom otkupu po indeksnim cenama. Predlagačipodsećaju na potrebu striktnog poštovanja uvoznih propisa i neometanog informisanja potrošača, razumnih rokova u platnom prometu i stroge primene postojeće zabrane klanja podmlatka, s naglaskom na proširenje odluke Ministarstva poljoprivrede iz 1998. na žensku telad svih rasa goveda u Hrvatskoj ili pretvaranje te odluke u zakon.

Nasamo malo duži rok potrebno je preduzeti energične mere aktiviranja i racionalnog korišćenja velikih poljoprivrednih površina. Grupa Živo selo smatra da površine u državnom vlasništvu, kojih je dovoljno, treba dati u zakup poljoprivrednicima povoljan, pre svega stočarima, te kroz dokument Platforme Živo selo i tamo iznesene Teze o zemljištu podseća na razne načine kako se može postići značajno ukrupnjavanje, odnosno objedinjavanje porodičnih zemljišta.

Predloženo telo u kojem bi se promišljala nova govedarska politika, treba razmotriti i kriterijume po kojima se podršku proizvođačima mleka i mesa preraspodeljuju među gazdinstvima različitih veličina.

Potreban je i inovativan pristup banaka klijentima na selu, polazeći od iskustava koja su u zapadnoevropskim zemljama omogućila rast nekih od tamošnjih najuspešnijih kreditnih instituta.

Kao zalog sigurne ishrane moraju se uzgojne strukture postaviti na čvrste temelje pri čemu država može promovisati organizovanje i izgradnju potrebnih infrastruktura. Ni to ne bi trebalo zahtevati velika budžetska sredstva ako država podpomogne razne oblike udruživanja poljoprivrednika i sa njima ostvari dobru saradnju.Država bi, zadržavajući ulogu krajnjeg nadzornika, eventualno možda čak i preneti određene institucije pod direktnu kontrolu i materijalnu odgovornost uzgajivača.