- TRŽIŠTE - /08.10.2018./ Produktna berza Novi Sad: kukuruz 14.20 din/kg , pšenica 19.00 din/kg , soja 36.50 din/kg ; /08.10.2018./ Berza u Čikagu: kukuruz 14.89 din/kg , pšenica 19.49 din/kg , soja 32.98 din/kg ; /08.10.2018./ Berza u Mineapolisu: kukuruz 13.15 din/kg , pšenica 18.16 din/kg , soja 29.07 din/kg ; /08.10.2018./ Berza u Parizu: kukuruz 20.62 din/kg , pšenica 24.09 din/kg , soja - ;

ISTRAŽIVANJE

 

ULOGA DRŽAVE I ODGOVORNOST POLJOPRIVREDNIH GAZDINSTAVA U PROIZVODNJI ZDRAVSTVENO-BEZBEDNE HRANE

Aleksandra Gajdobranski, Fakultet za poslovne studije i pravo, Beograd

Dragana Latković, Poljoprivredni fakultet u Novom Sadu

Vera Krmpot, Fakultet za poslovne studije i pravo, Beograd

Novi Sad, 12. februar 2018.

Izvor: List Gazdinstvo

Za zdravstveno-bezbednu hranu kako za ljude tako i za životinje, bitan je ceo lanac i to: od njive preko prerade, do čuvanja i prodaje, odnosno do trpeze. U fokus posmatranja i analize zbog širine ove teme uključujemo: proizvodnju na njivi i voćnjaku i prodaju preko tržnica. Proizvodnja hrane biljnog porekla gde posebno mesto po udelu u ukupnoj vrednosti pripada ratarsko-povrtarskoj proizvodnji u Srbiji odvija se na oko 3,3 mil./ha. Najintenzivnije je gajenje sledećih ratarskih kultura: kukuruza do 1,2 mil./ha, uljarica do 400 hilj./ha, pšenice oko 500 hilj./ha, povrća oko 160 hilj./ha, voća oko 270 hilj./ha, što se može videti na slici 1.

Slika 1. Struktura ratarskih kultura u R. Srbiji (%)

Poljoprivredni proizvođači u sadašnjim uslovima imaju dvostruku ulogu, a ona se ogleda u proizvodnji hrane i upravljanju poljoprivrednim gazdinstvima, i na taj način osiguravaju javna dobra poput školstva i zdravstva. Strategija poljoprivrede i ruralnog razvoja R. Srbije (2014-2024) naglašava da poljoprivredni proizvođači moraju da usvoje ekološki održive poljoprivredne metode, kako bi ostvarili puno pravo na isplatu novčane pomoći. To znači da moraju održavati trajne travnate površine, pošto trava dobro apsorbuje ugljen-dioksid koji pomaže u suzbijanju klimatskih promena, moraju uzgajati minimalan broj useva i obrađivati 5% obradivog zemljišta na način kojim se promoviše biodiverzitet (biljne, životinjske i šumske genetičke resurse). U R. Srbiji genetički resursi su veoma bogati i obuhvataju veliki broj autohtonih sorti i rasa gajenih biljaka i životinja. Procenjuje se da se u našim poljoprivrednim organizacijama čuva oko 15 hiljada uzoraka gajenih biljaka u obliku semena i oko 3,5 hiljade uzoraka voćnih stabala i vinove loze. Zvanično je 2013. godine registrovano preko 400 vrsta poznatih lekovitih biljaka, oko 150 biljnih vrsta je pod zakonskom zaštitom države, a postoji i veliki potencijal biljnih vrsta (oko 1.800 medonosnih vrsta) i ekosistema. Što se životinjskih genetičkih resursa tiče, u R. Srbiji je registrovano pored velikog broja egzotičnih  i oko 30 autohtonih rasa u okviru 15 vrsta domaćih životinja, gde se na njihovom očuvanju aktivno radi. Nedostatak je što ne postoji tzv. centralizovana baza podataka ili koordinisani sistem monitoringa biodiverziteta na nacionalnom nivou. Monitorig biodiverziteta je nepotpun, fragmentiran, kvalitet i količina podataka su raznovrsni, nisu standardizovani, pa često nisu uporedivi sa podacima u drugim evropskim zemljama [Strategija poljoprivrede i ruralnog razvoja R. Srbije (2014-2024), 2013].

Zašto poljoprivredni proizvođači nisu uvek u povoljnom položaju? Razlog je u tome što je velika većina poljoprivrednih gazdinstava relativno mala, gde prosečan poljoprivrednik u Evropskoj uniji ima samo 16 hektara zemljišta, a 66% poljoprivrednih gazdinstava manje je od 5 hektara. Zbog malog obima svojih gazdinstava poljoprivrednici ne mogu da postignu najbolju tržišnu cenu za svoje proizvode, pa iz tih razloga CAP sve više pomaže poljoprivrednim proizvođačima da ojačaju svoj pregovarački položaj u odnosu na ostale učesnike u prehrambenom lancu. Evropska unija pomaže poljoprivrednim proizvođačima tako što na prvom mestu podstiče stvaranje proizvođačkih organizacija koje im omogućavaju da formiraju proizvodne grupe putem ugovaranja proizvodnje, kako bi mogli svoje proizvode da prodaju kolektivno, čime im se omogućava veća tržišna snaga unutar prehrambenog lanca. Drugi vid pomoći ogleda se u specijalizovanoj vrsti proizvodnje (poput ekološke poljoprivrede), kao i stvaranje zajedničkih fondova za unapređenje proizvodnje i sistema osiguranja kojima bi se poljoprivrednim proizvođačima omogućilo da bolje reaguju na nestabilnost tržišta nagli pad cena.

Od 2014. do 2020. godine, Evropska unija planira da poljoprivrednim proizvođačima stavi na raspolaganje gotovo 4 miliona mesta na kursevima osposobljavanja i 1,4 miliona savetovanja usmerenih na ekonomski i ekološki učinak poljoprivrednih gazdinstava. Mere ruralnog razvoja CAP ostaće važan pokretač promena i napretka: ona će i dalje pomagati poljoprivrednim proizvođačima da unaprede svoja gazdinstva, pa će u narednoj deceniji postati efikasniji i konkurentniji, što će uticati na njihov kvalitet života.

PRIMENA INFORMACIONIH TEHNOLOGIJA NA POLJOPRIVREDNIM GAZDINSTVIMA I OBAVEZNA “KNJIGA POLJA”

Ono što je budućnost kod nas i u drugim zemljama je primena informacionih tehnologija specijalizovanih za poljoprivredu, koja podrazumeva obavezno vođenje “Knjige polja”, i ona će morati da bude u pisanoj i elektronskoj formi, a ono što prati svaku poljoprivrednu proizvodnju je vođenje knjige radnih naloga. To znači da farmer iz dana u dan unosi sve šta se na svakoj parceli radilo, ko je radio, kojom mašinom, koje seme je posejano, koja zaštitna sredstva su upotrebljavana. U budućnosti se neće moći pravilno poslovati bez primene novih tehnologija, pošto se javlja sve veća potreba za zdravom hranom i profitabilnošću agrarnog biznisa, jer ako posmatramo globalno, broj ljudi se stalno povećava dok se obradive površine konstantno smanjuju, sve je veća zagađenost atmosfere koju prate sve uočljivije klimatske promene.

Svetska banka je još 2011. godine utvrdila da je zbog porasta cene hrane preko 40 miliona ljudi zapalo u siromaštvo. Uzroka i razloga za ovu pojavu ima više, a o tome prof. dr Rudy Robbinge, Univerzitet Wageningen, Holandija, navodi: “Ne možemo hraniti svet današnjice poljoprivredom prošlosti. Međutim, visoko produktivna održiva poljoprivreda mogla bi nahraniti i nekoliko puta više ljudi nego što ih ima danas”.                                                                                                   

Standardi vezani za poljoprivredu i prehrambenu industriju postaju sve strožiji i zahtevniji, potrebno je proveriti i sirovine koje će se koristiti u procesu proizvodnje (npr. soje, suncokreta, kukuruza, pšenice, mleka, mesa, jaja i sl.). Provera sirovine podrazumeva dostavljanje adekvatne dokumentacije o načinu proizvodnje na svakoj parceli odnosno farmi, koja mora imati evidenciju o agrotehničkim merama koje su izvršene u toku vegetacione sezone. Osnovna obaveza kreatora agrane politike je edukacija proizvođača i utvrđivanje standarda u primeni zaštitnih agrotehničkih mera, a pre svega za održivu primenu pesticida. Ta edukacija je osnovno verifikovano obrazovanje farmera za posao u određenim sektorima proizvodnje. Negde takvu osposobljenost nazivaju veštinom, a u nekim sredinama osnovnim stepenom obrazovanja farmera, koji za potvrđeno znanje dobijaju sertifikat -„zeleni karton“. Posao edukacije se može lakše realizovati ako je pravilno i racionalno postavljen sistem organizacije poljoprivrednih stručnih službi, inspekcijskih službi i sa definisanom odgovornošću trgovačkih lanaca i tržnica, i ako je zakonom utemeljena naučna institucija koja je krovni kontrolor u celom sistemu provere ispravnosti i bezbednosti hrane. Bez razlike na dobre namere proizvođača, državi je potrebno da ima organ za sankcionisanje prekršioca i odgovornu kontrolu. Koliko je potrebna povezanost svih institucija u sistemu zaštite životne sredine, najbolje govori pojava aflotoksina u kukuruzu koji se kao opasan otrov za ljude putem mleka i mesa može preneti u dnevnu ishranu. Međutim, postoji način da se to spreči, ako se u ishrani domaćih životinja prema preporuci stručnjaka unese sa stočnom hranom zoolit koji neutrališe pomenute otrove.

Za sada se većina standarda bazira na praćenju primene hemijskih proizvoda (đubriva i zaštitnih sredstava), setvi adekvatnog semenskog materijala (sertifikovano i genetski nemodifikovano seme) kao i na racionalizaciji potrošnje energenata (goriva, maziva...). Podaci o primeni agrotehničkih mera moraju biti adekvatno vođeni (shodno zahtevima standarda) i proverljivi. Standardi koji trenutno postoje ­a međusobno se razlikuju su HCCP, GLOBAL GAP, ISCC, ISCC+, DUNAV SOJA i dr., imaju posebne zahteve prema neophodnoj papirologiji, međutim osnova svakog od njih je vođenje “Knjige polja”.Knjiga polja mora biti adekvatno vođena a bazira se na praćenju segmenata koji direktno ugrožavaju zdravlje korisnika, iskorišćavanje raspoloživih resursa i racionalizaciju potrošnje energenata. Proizvodi koji ne budu posedovali adekvatnu i kompletnu dokumentaciju biće manje upotrebne vrednosti a samim tim biće manja i njihova cena. 

Države koje su opredeljene da razvijaju naučne institucije i službe, ostvaruju lakši uvid u rad farmera koji proizvode tzv. biljnu hranu. Za te potrebe uveli su „Knjigu polja“ kao kontrolni zbir informacija o zaštiti, korišćenju i analizi zemljišta. U agrarno uređenim zemljama, radi efikasnog uvida, farmeri su umreženi u regionalni centralni biro, gde imaju svoj kod sa nizom podataka, a gde se može pročitati i kvalitet hemijske zaštite koji je upotrebljen tokom sazrevanja roda. Za pojedine dobavljače povrća iz Mađarske, na tržište Nemačke uvedena je kolektivna odgovornost za zdravstvenu ispravnost povrća. Tako npr. ako bi bilo ko iz mesta Senteš nedaleko Segedina isporučio zdravstveno neispravno povrće trgovinskom lancu u Nemačkoj, svi isporučioci okupljeni u seosku zadrugu dobili bi otkaz ugovora. Ovaj primer pokazuje celovit pristup proizvodnji, kontroli i poslovnoj odgovornosti.

Primena informacionih sistema i elektronskog osmatranja polja, omogućiće nosiocu poljoprivrednog gazdinstva blagovremeno i efikasno reagovanje u zaštiti useva, uz donošenje pravilne odluke o upotrebi mineralnih đubriva, održivih pesticide i procenu prinosa. Ovaj system primene bitan je za krupne posede, koji u našoj poljoprivrednoj proizvodnji ne čine većinu obradivih površina.

Knjiga polja koju dobrovoljno primenjuju pojedina gazdinstva u R. Srbiji u oblasti povrtarstva, voćarstva i ratarstva, sadrži podatke o kvalitetu zemlje (PH analiza), mineralni sastav, upoptrebu hemijskih zaštitnih sredstava i to po nazivu, količini, i sastavu aktivne materije sa datumom upotrebe. U knjizi se jasno vidi plodored, što je veoma bitno za pojedine kulture.

Knjiga polja kao bitan dokument za zaštitu životne sredine i zdravlja potrošača se pominje samo u Zakonu o poljoprivrednom zemljištu čl. 2, tačka 12., i u kontekstu poštovanja plodosmene kod korišćenja državnih oranica . U “Knjigi polja” za vreme zasnivanja, prikazuju se operacije od setve, sadnje, pa sve do završetka vegetacije (vađenje i berba). U toku godine najmanje se vrše dva vizuelna pregleda, od strane ovlašćenih organizacija (kontrolora). Nakon završetka vegetacije pravi se zapisnik o ispravnosti proizvoda, koji je osnova za dobijanje sertifikata i nakon toga stvara se mogućnost stavljanja proizvoda u promet. Više od toga državna administracija nije ponudila za poboljšanje kontrole i odgovornosti u sektoru biljne proizvodnje, iako je “Knjiga polja” deo alata kojim se utiče na povećanje odgovornosti farmera u biljnoj proizvodnji. To je samo prvi korak u lancu kontrolisane zaštite životne sredine, gde je potreban i čitav set mera od kog zavisi kvalitet proizvoda, kao što je: izbor semena koje nije tretirano nedozvoljenim sredstvima, poštovanje plodoreda, upotreba hemijskih sredstava naspram propisanog obima, korišćenje odgovarajućeg mineralnog đubriva, korišćenje prskalica sa ispravnim dozatorima, a tu je i uništavanje ambalaže od hemisjkih sredstava na pravilan način. Na osnovu iznetih činjenica napravili smo šematski prikaz 3 - Uspostavljanje sistema samokontrole i kontrole u biljnoj proizvodnji zdravstveno-bezbednog roda.

Slika 3. Samokontrola i kontrola u biljnoj proizvodnji zdravstveno-bezbednog roda

Odnos prema ambalaži i njeno bezbedno uništavanje nije regulisano u R. Srbiji, a postoji više modela za taj posao. Jedan je da se kupac hemijskih sredstava sa ambalažom razdužuje kod trgovca, i o tome podatak unosi u „Knjigu polja“. Drugi model je da poljoprivrednik ima svoj magacin (specijalni orman) za hemijska sredstva sa upisanom ulaznom i izlaznom količinom hemisjkih sredstava tzv. dnevnik upotrebe, i da se ambalaža odlaže i dostavlja na uništenje na to određeno mesto. U praksi ova ambalaža se uglavnom ostavlja u polju, prskalice peru u kanalima i dvorištima, a ta voda odlazi u reke. Stručnjaci su izračunali da u ambalaži ostaje 1 mililitar raznih hemijskih sredstava, i da se godišnje na ovaj način više hiljada litara izlije na zemlju raznih šetnih materija, u vodotokove ili razne stojeće vode, što je veoma opasno jer se te materije ne razlažu brzo, pa se recimo navodnjavanjem iz prvog površinskog sloja vode vraćaju na biljke. U agrarno uređenim zemljama (ceo sektor je regulisan odgovarajućim propisima), one koji na nepropisan način lageruju i uništavaju ambalažu, brišu sa liste aktivnih gazdinstava gube pravo na državne subvencije.

Posebna regulativa u prometu hrane potrebna je u prodaji kako na otvorenom prostoru tj. tržnicama, tako i u zatvorenom prostoru tj. trgovinskim lancima. Svakog dana građanima se nudi oko 410 pijaca sa oko 70 hiljada prodajnih mesta. Na ovim lokacijama ostvari se promet i otkup poljoprivrednih proizvoda sa teritorije Srbije od skoro 20% ukupne proizvodnje, sa prometom od oko 30 milijardi dinara. Najveće ponude i promet su u velikim gradovima, gde uglavnom ne postoji svakodnevna kontrola robe za ljudsku ishranu, a događa se da se sa fitosanitarnim pregledom pojedine vrste voća isporučuju u dužem periodu (od rane do kasne berbe), iako je poznato da su jabuke 2016. godine u proseku 24 puta tretirane himijskim zaštitnim sredstvima.

Kada je reč o ratarstvu i skladištenju žitarica, ozbiljan nedostatak se uočava kod silosa koji ne vode dnevnik zaštite zrna u skladišnom prostoru, niti se roba razvrstava po kvalitetu ili štetnim primesama. Svega 60 silosa od ukupno 480 u Srbiji, razvrstavaju žitarice po kvalitetnim grupama. Ovaj nedostatak osim što uslovljava umanjenje otkupne cene (naročito kod pšenice), uticao je da se od zdravstveno ispravne pšenice ne odvaja ona koja ima fuzarijum koji je veoma opasan otrov, i takvo žito jedino može biti termički uništeno. U godinama kada je ova pojava izražena, na žalost ni tada silosi nisu odvajali ovakva žita od onih kvalitetnih.

U istraživanju primene „Knjige polja“ ustanovili smo da o ovom kontrolnom zapisu – dokumentu ne postoji pravilnik ili uredba za upotrebu o detaljnom sadržaju koji je donet od nadležnog državnog organa – Ministarstva poljoprivrede ili Ministarstva zaštite životne sredine, niti se zna ko vrši službeni uvid u „Knjigu polja“ radi provere i upotrebe hemijskih supstanci, mineralnih đubriva ili kako se poštuje plodosmena. Zdravstveno bezbedna hrana u neregulisanim pravnim i instutucionalnim uslovima u Srbiji je veliki izazov.

Iako smo zemlja kandidat za prijem u Evropsku uniju, edukacije o samokontroli i jačanju Institucija su prava rektost. Zbog toga Ministarstvo za zaštitu životne sredine, pored globalnih obaveza na teritoriji države ima veliku odgovornost uz Ministarstvo poljoprivrede da poveća kvalitet hrane po ispravnosti i održivosti, i da se formira fond za zaštitu životne sredine. Neophodno je u okviru Savetodavnih poljoprivrednih službi osposobiti pokretljive laboratorije za analizu raznih proizvoda, a pre svega voća i povrća, jer mnogi proizvođači na bazi svojih procena upotrebljavaju pesticide, što može da izazove štetne posledice za životnu sredinu.

U našem istraživanju odnosno kontaktima sa robnim proizvođačima voća i povrća, došli smo do saznanja da ona gazdinstva, uglavnom veća koja se bave izvozom ili snabdevanjem velikih trgovačkih lanaca imaju zaposlene stručnjake i poštuju sve agrotehničke mere, kao i zdravstvenu ispravnost robe namenjene tržištu. S obzirom da većinu pomenute proizvodnje čini veliki broj malih proizvođača koji nemaju finansijski kapacitet za zapošljavanje specijalizovanih agronoma, njima je potrebna saradnja sa ekspertima, zaposlenima u regionalnim savetodavnim poljoprivrednim službama. Takav princip organizacije i saradnje sa farmerima deo je CAP Evropske unije. Realizacija ovakvog koncepta obuhvata veći broj zaposlenih u ovim službama, što se ne može smatrati kao trošak za državu, već kao stručna pomoć poljoprivrednim gazdinstvima. To je potrebno učiniti što pre i bez politizacije u zapošljavanju. Podatak da 245 hiljada aktivnih aktivnih poljoprivrednih gazdinstava računa na uslugu svega 266 zaposlenih poljoprivrednih savetodavaca, je nepovoljan i pokazuje veliki zaostatak u uspostavljanju dobre poljoprivredne prakse.

(Izvod iz naučnog rada „Uloga države i odgovornost poljoprivrednih gazdinstava u očuvanju životne sredine u cilju proizvodnje zdravstveno-bezbedne hrane”. Autori: doc. dr Aleksandra Gajdobranski, doc. dr Vera Krmpot, Fakultet za poslovne studije i pravo Beograd i prof. dr Dragana Latković, Poljoprivredni fakultet u Novom Sadu)

ŠTA NUDI EU?

Zajednička poljoprivredna politika (CAP – Common Agricultural Policy) Evropske unije usvojena je 1957. godine i predstavlja centralnu politiku Evropske unije na koju se danas troši oko 40% budžeta Evropske unije sa prvenstvenim ciljem da se obezbedi pristojan životni standard poljoprivrednih proizvođača. Danas se u većini država Evropske unije na hranu odnosi 11% ukupne potrošnje prosečne porodice, što predstavlja polovinu potrošnje iz 1962. godine. Sve popularniji postaju tradicionalni proizvodi, pa iz tog razloga, mnogi poljoprivredni proizvođači sada prodaju svoje proizvode direktno potrošačima na pijacama i sami ih prerađuju kako bi im dodali lokalnu vrednost. Ove trendove podržava Evropska unija koja nudi zaštitu za više od 3,5 hiljada proizvoda koje obeležava oznakom geografskog porekla, što podrazumeva da se sve proizvodne faze određenog proizvoda (priprema, prerada i proizvodnja) odvijaju na datom geografskom području.

PLODORED

Nauka je utvrdila da se na istim površinama u ratarstvu gajenje može ponoviti u sledećim vremenskim periodima: kukuruz podnosi monokulturu ali zbog pojave kukuruzne zlatice preporučuje se barem dvopolje (pšenica - kukuruz) ili gajenje na istom mestu posle tri godine; pšenica podnosi ponovljenu setvu ali se smanjuje prinos, pavilno bi bilo da se na istu površinu seje posle 2-3 godine; suncokret i šećerna repa na istu parcelu mogu ponovo biti posejani za 6-7 godina. Kod suncokreta postoji pretnja širenja plamenjače, sklerocinije,  fomopsisbotritis, volovoda... Soja se može gajiti na istoj parceli svake četvrte godine, ali posle suncokreta i uljane repice tek za pet godina zbog sklerocinije. Najosetljiviji za gajenje u monokulturi je ovas, i zbog toga se preporučuje gajenje tek posle 3-4 godine na istom mestu. Za krompir taj period je 4-5 godina što se uglavnom ne primenjuje u praksi. Ovi izneti termini se upisuju u „Knjigu polja“, i može se videti koliko proizvođač poštuje mesto u plodoredu. U praksi se najčešće remeti termin setve šećerne repe, za koju važi pravilo setve 6-7 godina na istom mestu, jer se javljaju razne negativne pojave (pipa, nematode, repine vaši, cerkospora). Sve ovo navodimo zbog toga što se deo negativnih pojava prenosi sa površine na površinu, a pogotovo brže i obimnije kada se ne poštuju vremenski periodi biološki utvrđeni za povratak pojedinih kultura na istu površinu. Na ovaj način najdirektnije se ugroažava proizvodna celina u regionu, kao i ispravnost i pogodnost zemljišta za proizvodnju.

U obavezama savetodavnih stručnih poljoprivrednih službi, kao i radnim obavezama poljoprivrednih ispektora X nisu navedeni kompletni zadaci pomenutih subjekata u kontroli polja, odnosno u čitanju „Knjige polja“, a što govori da je ovaj deo sektora bez uvezane kontrole i pravnih normi. Od ukupno 266 licenciranih poljoprivrednih savetodavaca u R. Srbiji, u oblasti: ratarstva i povrtarstva (27%), stočarstva (24%); zaštite bilja (18%), voćarstva i vinogradarstva (16%), agroekonomije (6%), melioracija zemljišta (3%), i ostalo (6%), što se može videti na slici 2.

Slika 2. Struktura savetodavaca po specijalnostima na teritoriji R. Srbiji (%)

PUT DO DOBRE PRAKSE

Zaštita životne sredine ne može se ostvariti ako ne čuvamo zemlju, vodu i vazduh od zagađenja. Ovaj zaštita je neophodna briga cele nacije, ali pre svega svih subjekata u poljoprivrednoj proizvodnji i agroindustriji. Ustanovili smo da poljoprivredni proizvođači, moraju da se pridržavaju uputstava od kojih zavisi uspeh u poslu i kvalitet rada, i to: izbor semena koje nije tretirano nedozvoljenim sredstvima, poštovanje plodoreda, upotreba hemijskih sredstava naspram propisanog obima, korišćenje odgovarajućeg mineralnog đubriva, korišćenje prskalica sa ispravnim dozatorima, a tu je i sklanjanje ambalaže od hemisjkih sredstava na pravilan način.