- TRŽIŠTE - /12.08.2020./ Produktna berza Novi Sad: kukuruz 19.20 din/kg , pšenica 17.90 din/kg , soja 42.60 din/kg ; /12.08.2020./ Berza u Čikagu: kukuruz 12.33 din/kg , pšenica 17.98 din/kg , soja 32.59 din/kg ; /12.08.2020./ Berza u Mineapolisu: kukuruz 11.50 din/kg , pšenica 14.49 din/kg , soja 30.53 din/kg ; /12.08.2020./ Berza u Parizu: kukuruz 19.26 din/kg , pšenica 20.87 din/kg , soja - ;

Lični stav: Stevan Stojanović (privatni preduzetnik)

 

SUBVENCIJE U BUNARU -  ĆAR JURI VAJDU

Novi Beograd, 16. mart 2012.

   Već nekoliko godina, po usvajanju Republičkog budžeta, ne skidaju se sa ekrana, u emisijama za poljoprivrednike, neki, gledaocima simpatični, mladići iz Ministarstva ekonomije i ekonomskog razvoja i objašnjavaju  seljacima veliki značaj Uredbe o subvencioniranju  proizvodnje  traktora domaće proizvodnje. Misle pri tome na IMT I IMR, čija reklama se, takođe, ovih zimskih dana vrti na ekranima.   

Kao i mnoge druge proizvodne  firme  i proizvođači damaćih traktora odavno su postali  državna briga. Neko im je, posle političkog  prevrata, rekao da nisu više  konkurentni na tržištu.  Postavljeni su novi direktori, koji treba da koordiniraju sa državnim organima. Više nisu dužni da otplaćuju kredite, jer je država preuzela brigu i o njihovim ranijim bankama. A poverioci su prestali sa radom ili je i nad njima država preuzela starateljstvo….

Brižno Ministarstvo ekonomije i ekonomskog razvoja, koje je preuzelo odgovornost za ove “nesposobne” firme,  svrstalo ih je u budžetsku kolonu “preduzeća u restruktuiranju”.To podrazumeva, pre svega, da oni mogu, ali nisu obavezni, da proizvode. Jer, koliko  god da proizvedu, preostali radnici (koji nisu imali gde sami  da se zaposle) primaju  kakve- takve, ali redovne plate.

Sećamo se i vremena neuspelih tendera. Brižna dražava nije dozvolila jeftinu prodaju lokacije IMT-a. Zatim, nastupila je potera za takozvanim strateškim partnerima. Nekoliko godina na sajmu u Novom Sadu ponosno je izlagan IMT sa Džon-dir motorom. Onda je upriličena seansa na Kopaoniku sa  državnikom zemlje čiji su traktori kod nas na ceni. A zatim delegacije iz Turske i Poljske, posebno. Pa preduzeća budući starateški partneri sa IMT-om itd. Čak su i  u  medijima vođene  polemike gde je bolje da se preseli IMT. Da li u  Rakovicu ili u Barič? U Bariču su već izdvojene hale za montažu budućih traktora itd.

Ali, da se vratimo na početak. Iz TV priče nije jasna suština i cilj državnih subvencija. Mladići sa početka ove priče uveravaju poljoprivrednike da bi cena traktora IMT za njih bila veća da nije subvencija. Međutim, svaki paor zna da cena najmanjeg traktora, koga jedino i proizvodi IMT, nikada nije bila bliža prodajnim cenama uvoznih traktora, iste kategorije, na koje se inače plaća carina 15%. To znači da TV priča o pomoći seljaku pri kupovini domaćeg traktora ne stoji. Pre je da se državne subvencije gube negde između države i seljaka.

Dug IMT-a, od vremena prvog  neuspelog tendera za prodaju ove fabrike,  bio je 90 miliona evra – od tada je prema državi porastao za više od 50 miliona evra (ne računajući subvencije, nekoliko poslednjih godina, za svaki proizvedeni i prodati traktor). A moglo je i drugačije. Da je država, na primer, za pomenutih cca 50 miliona evra nazidanih gubitaka poklonila seljacima bolje traktore iz uvoza, tako bi 8.000 domaćinstava dobilo nove traktore. To i u najmanju ruku zaposlila bi  8.000 mladih na selu, umesto što država subvencijama čuva posao za oko 750 “zaposlenih” u IMT. Vidljivo je gde je ćar, a gde vajda. Ili: da je država “zaposlenim” radnicima IMT-a isplatila uobičajenu otkupninu za 7550 radnika, u tom slučaju seljacima bi mogla pokloniti “samo” oko 4.ooo traktora i  ne bi bilo novih gubitaka. Tih 50 miliona evra, ne bi bili gubici, već stvarno ulaganje države u unapređenje poljoprivrede.

Jedan od napred pomenutih mladića sa ekrana, pored pohvala državnoj politici u agraru, baš se naljutio, kako je nepravilno rekao, na “štrafciger industriju“ u Vojvodini, koja  montira “neke“ Beloruse, kineske i druge traktore. Kaže, to je  nelojalna konkurencija  domaćim „proizvođačima” traktora.

Uzgred rečeno,  traktori koji se montiraju u Vojvodini najmanje se prodaju na domaćem tržištu. Skupi su, jer imaju tzv. Evro motore. Kamo sreće da imamo dvadeset takvih montažera, koji prodaju naše znanje i rad, pa i poneki naš deo ili sklop ugrađuju i izvoze. Ali zato, predstavnik Ministarstva  nije ljut, što domaći proizvođač traktora, ne svojom voljom, ugrađuje u  traktor preko 70% uvoznih komponenti, a ne izvozi ništa i dobija subvencije, kao da je traktor domaći. 

Naravno, ovo su sve aproksimacije. Ali gorak ukus je u tome što, izgleda  u Ministarstvu, koje se naziva  po ekonomiji, niko ne izvodi ekonomski račun. Kada god se oglase ne govore o računici, već o zaštiti zaposlenih ili socijalnim slučajevima. (Ili dotiraju strance, da nas zapošljavaju, kod nas). A to im nije u opisu posla. Ministarstvo ekonomije je dužno da pravi nepogrešivu računicu i  ulaže državne pare u isplativu proizvodnju, zapošljava ljude  i,  ni po koju cenu, od toga ne odstupa. Jer tako čuva državu. Ovako, stiče se utisak, kao da tamo rade ljudi zaduženi da rasipaju i rasipaju.

Ali nije za zameriti tim mladićima sa televizije. To im je verovatno prvi posao. Oni samo rade po instrukcijama svog ”bivšeg šefa“, koji je, radi ”očuvanja domaće proizvodnje traktora”, na istim televizijama nagoveštavao, napred pominjane, strateške partnere iz Amerike, Belorusije, Turske, Poljske i ko zna otkud još, preseljavao proizvodnju IMT-a u Rakovicu, pa u Barič... Zatim je procenio da je unosnije za zemlju, da se iz tog posla izvuče i započeo je svoja nova ulaganja u skijališta i neke regione Srbije, i to da bi se vratio kao predsednik Vlade, kako sam predlaže.

Takvog znalca kao kandidata za predsednika još nismo imali!?