- TRŽIŠTE - /12.08.2020./ Produktna berza Novi Sad: kukuruz 19.20 din/kg , pšenica 17.90 din/kg , soja 42.60 din/kg ; /12.08.2020./ Berza u Čikagu: kukuruz 12.33 din/kg , pšenica 17.98 din/kg , soja 32.59 din/kg ; /12.08.2020./ Berza u Mineapolisu: kukuruz 11.50 din/kg , pšenica 14.49 din/kg , soja 30.53 din/kg ; /12.08.2020./ Berza u Parizu: kukuruz 19.26 din/kg , pšenica 20.87 din/kg , soja - ;

Milan Ćulibrk, ekonomski analitičar i pomoćnik glavnog i odgovornog urednika „NIN”, u razgovoru za list „Moje Gazdinstvo”

 

MALI PROIZVOĐAČI BEZ UDRUŽIVANJA – PROPADAJU

Novi Sad, 1. decembar 2011.

Milan Ćulibrk, ekonomski analitičar i pomoćnik glavnog i odgovornog urednika u „NIN”-u, za list „Moje Gazdinstvo” iz Novog Sada, izjavio je da je šansa za opstanak malih poljoprivrednika u udruživanju.

   - U Srbiji samostalni poljoprivredni proizvođač nema šanse da opstane. Tržište će ga naterati da se udružuje sa drugima i ukoliko se ne udruže oni će jednostavno propasti. Budućnost jeste, zaista, u povezivanju, u nekoj vrsti obnove zadrugarstva, ali ne na onim starim osnovama, ideološkim, nego na interesnim osnovama. Jer, ako imate deset malih proizvođača, lakše je da se kupi jedna mašina koja će moći da opslužuje svih deset, nego da svako od njih uzima kredit, da se zadužuje i onda na kraju da se ispostavi da ne može taj kredit da vraća i da svih deset propadne. Ovako, ukoliko se udruže imaju šansu da opstanu. Drugo, tako udruženi moći će i da povećaju produktivnost, prinose po hektaru, a bez toga zaista nema šanse da se bude i cenovno konkurentan. Konačno, ceo svet je praktično u procesu globalizacije. Ona kreće od mikro nivoa, to je upravo to udruživanje farmera u zadruge, da bi mogli da se pojave kao neko ko je respektabilan igrač na tom tržištu. Sitni proizvođači mogu da proizvode samo za sebe i svoje komšije – rekao je Ćulibrk.

Mnogi u analizama polaze od toga ko proizvodi robu, koja je struktra tog proizvođača, nego smo priču sveli na velike i male. Međutim, ti mali u većini su 80 – 90 odsto proizvođači svih vrsta poljoprivrednih proizvoda u Srbiji. To odgovara kompanijama koje sa njima zasnivaju proizvodnju putem robne razmene. Kad će se prestati sa robnom razmenom za inpute?

- Znate, otkad je izmišljen novac robnoj razmeni je trebao da bude kraj. Ovo sad što se dešava kod nas je zapravo posledica nemoći tih sitnih proizvođača, to i jeste ono zbog čega bi oni morali da se udružuju. Uzmimo primer malinara, oni su napravili jako udruženje i oni su sada u prilici da ucenjuju Vladu, da protestvuju i da se izbore za veće cene svojih proizvoda nego što bi ih dobili pojedinačno od hladnjačara. Zamislite sada se udruže proizvođači pšenice, suncokreta, soje, bilo čega. Znači, jaka udruženja koja bi mogla ravnopravno da pregovaraju sa najvećim prerađivačkim kompanijama i da se na toj osnovi utvrđuje i način otkupa tih proizvoda, znači ne robna razmena, nego novac za proizvod, jer je to suština tržišne ekomije. Jer robnom razmenom se gubi mogućnost samostalnog odlučivanja, niti možete da izaberete vrstu mineralnog đubriva, niti adekvatno seme, daju vam ono što oni imaju na lageru i na taj način oni ostvaruju profit, a svi ostali gube.

Vaša omiljena tema je agrarni budžet. Gde je mera za 2012. godinu?

-  Sa agrarnim budžetom kakav je sada, jednostavno, ne možete ništa da uradite. Ono što je još bitno, taj novac se rasipa bez ikakve analize efekata koliko on, zapravo, koristi. Mislim da je država odlučila da se više udvara poljoprivrednim proizvođačima, nego da ih stimuliše. Ukoliko bi se odlučila na pravu agrarnu politiku, onda bi se stimulisao što veći prinos. To ne možete da uradite ako svakoga ko ima hektar stimulišete sa određenom svotom novca, bez obzira da li je on proizveo dve tone ili osam tona po hektaru. Ukoliko bi sa osam tona po hektaru subvencija bila četiri puta veća nego po dve tone verujte da bi svaki proizvođač vodio računa šta seje, koje mineralno đubrivo koristi. Zamislite kad bi se povećala proizvodnja određenog poljoprivrednog proizvoda u Srbiji dva-tri puta, koliko bi to značilo za spoljno trgovinsku razmenu, za suficit, za devizni priliv, za stabilnost dinara, cene i ostalo. Svuda u svetu je praksa da se tako stimuliše proizvodnja i ako su drugi našli rešenje može da se nađe rešenje i u Srbiji.

Kurs dinara – fiksni ili plivajući, šta je bolje za farmere?

- Fiksni kurs u današnjoj situaciji je potpuna iluzija. Ukoliko bi se ovog momenta fiksirao kurs za dva-tri dana imali bi ponovo dilere na ulicama, imali bi ponovo crni devizni kurs, u menjačnicama i bankama ne biste mogli da kupite evro po zvaničnom kursu... Dok je deficit u budžetu godišnje 1,5 milijardi evra, dok je inflacija 10 posto godišnje nema govora o fiksnom kursu. Mi ćemo fiksni kurs imati kad inflaciju stabilizujemo na 2-3 posto godišnje, kao što je u evro zoni, kada budžet bude uravnotežen, kada država bude trošila onoliko koliko može prihoda od poreza, carina i drugih dažbina da naplati – kaže Ćulibrk.

Da li ta priča koristi poljoprivrednicima sa ovakvim kursom?

- Čak ni poljoprivrednicima ne bi odgovarao fiksni kurs. Ukoliko bi on bio fiksiran, oni bi imali non stop iste prihode u dinarima za određene proizvode. Videli smo sami koliko su kod izvoza poljoprivrednih proizvoda koliko je skočila zarada zbog rasta kursa evra u odnosu na prethodni period. I ono što je posebna priča, mi moramo da se tržišno prilagođavamo. Stalno pričamo o tome da nam izvoz raste. Ja verujem da je najveći deo tog rasta izvoza posledica rasta svetskih cena, da mi količine izvozimo kao što smo ih izvozili samo su njihove cene porasle u odnosu na period od pre godinu ili dve.  Možda samo kod nekih roba to nije slučaj – rekao je za list „Moje Gazdinstvo” Milan Ćulibrk.