- TRŽIŠTE - /10.03.2020./ Produktna berza Novi Sad: kukuruz 15.20 din/kg , pšenica 19.40 din/kg , soja 39.55 din/kg ; /10.03.2020./ Berza u Čikagu: kukuruz 15.49 din/kg , pšenica 20.04 din/kg , soja 33.21 din/kg ; /10.03.2020./ Berza u Mineapolisu: kukuruz 14.88 din/kg , pšenica 15.93 din/kg , soja 31.44 din/kg ; /10.03.2020./ Berza u Parizu: kukuruz 19.55 din/kg , pšenica 20.94 din/kg , soja - ;

Otvoreno: kome i kada ćemo prodati naše voće?

 

ZA NAŠU JABUKU POTREBAN NOVI KUPAC

Vrdnik, 18. decembar 2018.

Iako se šire zasadi jabuka, imamo manje od 400.000 tona roda jabuka, jer realan potencijalni rod u Srbiji ne premašuje 350.000 – 360.000 tona, pošto nam nebo često nije blagorodno i zbog ovih, ali i svih drugih razloga on je često mnogo manji. Ali, dobro je da imamo i ovoliko. Prateći celokupnu situaciju u Evropi, procenjujem da naše voćarstvo može doseći godišnju proizvodnju jabuka od 500.000 do 600.000 tona i da, čak i ako ostvarimo ovakav prinos, našu jabuku možemo uspešno prodati – rekla je Evica Mihaljević, direktorka Asocijacije „Plodovi Srbije”, na panel raspravi Sajma voćarstva i vinogradarstva u Vrdniku. Učestvovali su još Aleksandar Bogunović, sekretar Udruženja za biljnu proizvodnju Privredne komore Srbije i prof. dr Zoran Keserović, sa Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu.

Evica Mihaljević, Aleksandar Bogunović i prof. dr Zoran Keserović

Možete li nam reći tačnu proizvodnju voća? Da li imamo evidenciju za 2017. šta smo i koliko proizveli ?

EVICA MIHALJEVIĆ: Poređenjem stvarnih podataka iz 2017. i ostvarene proizvodnje do 1. novembra 2018, navođenjem zemalja u koje izvozimo i procentualno iskazanog izvoza, vidljivo je da, uz jabuku, trenutno proizvodimo 17.000 tona jagoda i 19.000 tona trešanja.

Mada su se jagodnjaci, unazad 3-4 godine, osetno uvećali 32.000 tona je pre plod nerealnih priča, nasuprot rodu od 130.000 tona višanja, pogotovu oblačinske sorte koja je najprisutnija u Srbiji, a sve više se širi i u Vojvodini.

Rod breskve, zajedno sa nektarinama, je oko 38.000 tona.

Iz Srbije je 2009. izvezeno 700 tona krušaka da bi smo sada spali na tek 15.000 tona. Što se ne izveze, ode u rakiju. Najočigledniji je primer je da od 480.000 tona potencijala roda šljive, kada sve saberemo (a imamo podatke kolika su izmrzavanja, koliko se otkupi, osuši, koliko se utroši kao sveža..)  veoma mnogo ostaje. Kažu - ima puno kazana, a za jedan litar prepečenice treba 10 kg šljive.

Maline, koja se unazad  4 do 5 godina najviše širila, je ubrano 180.000 tona. To je potencijal koji nije rodio prošle godine, ali toliko je zasađeno. Da je nebo bilo blagonaklono možda bi i premašili ovu cifru.. Izvoz  kupine iznosio je 39.000 tona, ili  80% proizvodnje, što je ozbiljna količina koju uspevamo da prodamo. Jer, kupina nije vrsta voća koja je značajna i bez koje se ne može. Ona služi tamo gde je potrebna prirodna boja, za neke pekmeze u kojima je crna boja dominantna, gde treba želiranja, tako da je njena upotreba u Evropi i svetu uglavnom industrijska, a vrlo malo ide u sitna pakovanja.

Da li je toliko proizvedeno ili su to naše mogućnosti?

EVICA MIHALJEVIĆ: Za 2017. podaci su, uglavnom, usklađeni sa rezultatima, a za  2018. su date najpribližnije vrednosti. Izvoz jabuke u 2017. iznosio je 192.000 tona, a do 1. novembra 2018. nešto više od 108.000 tona. Ostaje otvoreno pitanje šta će se postići u novembru i decembru.

A šta to znači - imamo višak koji je na lageru?

EVICA MIHALJEVIĆ: Imali smo mali zastoj u januaru, februaru i martu kada smo se usaglašavali sa izvoznicima, jer su iz Rusije dodatno zahtevali da se dostave potvrde o poreklu, praćenju proizvodnje i registracije izvoznika, a izvoz breskve je bio usporen zbog bolesti. Za razliku od 2017. izvoz naktarina je upola manji, dok je kruške prodato nešto više, za oko 8.000 tona i konzumna šljive 19.000 tona.. Ostalo je otišlo u rakiju. Zbog vremenskih uslova trešnje je proizvedeno 8.500 tona. Malinu, pošto se kao sveža konzumna malo koristi, hladnjačari zamrzavaju i prodaju prerađivačima tokom cele godine. U 2017. izvezeno je 93.600, a do sada  86.900 tona, mada ima naznaka do će do kraja godine biti dostignut, ako ne i nadmašen. Višnja uglavnom ide u preradu i prodaje se kao zamrznuta, ali je unazad tri godine počela da ide i kao sveža za Rusiju.. Lane smo izvezli 53.000, a ove 35.200 tona.

Kupina je u 2017. imala solidnu otkupnu cena, ali su ostale zalihe. Iako je kvalitet u 2018. bio dobar  povećane količine zbog dobrog roda oborile su cenu i ostao je višak neprodatog roda.

Lager iz 2016. prenet je u 2107.

Još 2004-te i 2005-te godine smo razmišljali kako bi bilo dobro da mi izvezemo milion svežeg i zamrznutog voća, svežeg  i zamrznutog povrća, kao i sušenog, i to je tada zvučalo nemoguće jer je zajedno sa zamrznutim količinama proizvodnja iznosila oko 300.000 i nešto tona. Prošle godine smo dostigli 700.000  i više tona tako da se mi približavamo milionu.

Najveća količina robe ide u Rusiju, zatim Italiju, Nemačku, BIH, Sloveniju, Austriju, Kosovo, Mađarsku, Makedoniju, Hrvatsku, Poljsku, Belorusiju, Norvešku, Bugarsku, Irak, Slovačku, Azerbejdža. Rusija učestvuje sa 86% u uvozu, ali kako oni šire svoju proizvodnju jabuke, kao i zbog uvedenih sankcije Rusiji koje se pre ili kasnije mogu negativno odraziti na nas (koji smo između EU i Rusije) sve se pokušava da se nađu nova ili ojača naše prisustvo na drugim tržištima. Za voćare je najbolje da kao proizvođači imaju hladnjaču, jer jedino tako će lakše nalaziti rešenja za plasman svoje robe.

Osim toga, 14. decembra 2019. očekujue se uredba Evropske Unije o zabrani uvoza sadnog materijala iz trećih zemalja. Mi spadamo u red „trećih zemalja“ i blagovremeno smo preduzeli aktivnosti da ne budemo izvrgnuti propisanom izuzeću. Pokazalo se korisno što imamo nekolicinu rasadnika koje su zasnovali pojedinci i kompanije iz EU.

Da li u Privrednoj komori Srbije raspolažete podatkom koliki je ostatak voća , šta i koliko troše prerađivači. Gde je taj problematični višak i šta sa njim da radimo?

ALEKSANDAR BOGUNOVIĆ (Privredna komora Srbije): Probem je što firme nemaju obavezu da na kraju godine prijavljuju zalihe i nemamo tačan uvid koliki su preostali viškovi. Asocijacija može da ima te podatke, a veoma je važno da njime i mi iz Komore raspolažemo. Koristimo se izveštajima koje dobijamo od Zavoda za statistiku na osnovu kojih pratimo kretanja o tome šta dolazi, a šta je ostalo od prethodne godine. Situacija sa malinom je to najbolje ilustruje  - mada je prethodne godine ostao priličan višak, koji je popunio hladnjače, imali smo veliki pritisak prilikom otkupa ovogodišnjeg roda. Nadamo se da će se u narednom periodu urediti način na koji ćemo se oslobađati postoječih zaliha. Mi kao Komora možemo da pomognemo firmama pri izlasku na sajmove, pri traženju i dovođenju kupaca, ugovorimo bilateralne sastanke, biznis forme, ali suština cele priče je da nama nedostaje taj podatak što ste pitali.

Mi sada, imamo preporuku – sadite razne kulture, ali nemamo predvidljivost šta sa viškom? I onda damo još kredit, podsticaj i šta time postižemo?

ALEKSANDAR BOGUNOVIĆ: Niko ovde ne kaže šta treba da se sadi, to niko nikada neće ni moći da kaže. Nikada država neće ni moći da kaže sadite to i to, jer bi morala da kaže po kojoj ceni će ona da otkupi rod koji će posle da prodaje kako zna i ume. Država nije trgovac, a njen z adatak je da uredi sistem i okruženje u kojem privredni subjekti treba da posluju. S jedne strane, kada govorimo o primarnoj poljoprivredi, ona treba da uredi sistem tako da omogući onome ko želi da uđe u proizvodnju da ima podticaj, a sa druge strane, kada govorimo o rejonizaciji, da se zna da, na primer, ne možete u tom rejonu saditi takvu biljnu vrstu koja neće davati očekivani prinos. U tom slučaju država neće pomagati, a tamo gde ta biljna vrsta ima potencijal ona će pomagati i davaće određeni podticaj. Država neće nikog naterati da to uradi ali treba da obezbedi subvenciju i pomoć za one koji to žele da rade i naravno veći podsticaj tamo gde to ima smisla da se radi. Na samim proizvođačima je da oni rade evaluaciju, odnosno procenu tržišta. Kod nas je problem što svi kreću u priču jer je čuo da je to dobro i kreće bez biznis plana, bez analize tržišta u određenu proizvodnju i onda kada nešto proizvede shvati da ima problem. Danas nije dovoljno da nešto proizvedete i kažete da imate super kvalitetan proizvod - treba da imate tržište, da možete da dođete na to tržište, da ste konkurentni sa cenom, da imate adekvatno pakovanje..

Kakav komentar na ovaj „rebus” ima prof. dr Zoran Keserović?

PROF. DR ZORAN KESEROVIĆ: Sigurno da nauka treba da usmeri proizvođače koje voćne vrste treba saditi, koje sorte, koje klonove, jer pratimo sve šta se dešava na međunarodnom tržištu. Imao sam priliku da putujem od Kabardino Balkaria do severne Osetije gde stvarno u Rusiji podižu ogromne zasade jabuke po savremenoj tehnologiji. Još uvek ne poznaju tehnologiju kao mi. Oni su tu negde gde smo mi bili 2005, 2006... Njihov super market Divsi podiže nove zasade na 600.000 hektara, a već ima 300.000 haktara pod jabukama, ali ćemo moći i dalje da izvozimo neke sorte na rusko tržište. Sa sortom gala sigurno neće biti nikakvih problema, tim pre što je ugovoren izvoz i u Saudijsku Arabiju gde sad nude 60 centi za kilogram. To nije mala cena, ali je nema u Srbiji osim kod Agro Ćirića koji je mudro čuva. Kasnije sorte, kao što su grin smit, fudži su, takođe, interesantne. Nove sorte kao što je Red lave, sa crvenom pokožicom i crvenim mezokardom, biće interesantne u narednom periodu. Uveren sam da Srbija može da ide do 500.000 tona proizvodnje jabuka, a postoje i nova tržišta koja su interesantna poput Maroka u kojem je jabuka izuzetno skupa (naradže na pijaci su 40, a jabuke najlošijeg kvaliteta čak 150-160 dinara), ili Egipat, Jordan, Nepal.. Kada su u pitanju jabučaste voćne vrste, kruška je deficitarna i nismo još uvek usvojili tehnologiju uspešne i izdašne proizvodnje. U Holandiji imaju prinos od 55-60 tona po hektaru. Rade integralnu proizvodnju, unose predatore u zasade koji uništavaju štetne insekte. Jabuka iz organske proizvodnje u Srbiji doseže cenu 150 dinara. Mi ćemo moći da se pojavimo na tržištu sa jabukom koja bude imala istu kontrolisanu integralnu i organsku proizvodnju. Na dunju treba obratiti posebnu pažnju i to na bugarske sorte trijumf, hemus, asenica, koje se mogu koristiti kako sveže tako i u preradi - ako smo već ispustili da od šljivovice učinimo brend treba od dunje da napravimo dunjevaču rakiju i da je zaštitimo i ona će imati svuda prolaz.

Sa krupnoplodnim sortama šljive koje stižu u septembru, grosa di felisija  postiže se daleko veća dobit u odnosu na čačansku lepoticu, čačansku rodnu ilipresentu koja stiže sredinom septembra. Kneževina Srbija je 1867. izvozila 4.000 tona suvih šljiva i zarađivala 84.000 dukata, a tada smo imali samo šljivu požegaču. Morali smo da je zadržimo i spasimo i napravimo srpski brend. Mi ne možemo da se nosimo sa francuskom grabolom i na međunarodnim sajmovima ne možemo da dobijemo više ono prvo mesto koje smo nekad imali. Eksperimetnišemo sa toptejstom, nemačkom sortom koja nakupi dosta suvih materija. Obratite pažnju na krupnoplodne sorte višnje, poput mađarske erdi botermo, a njihova cena ove godine je bila od 140 do 150 dinara, dok se za šumadinku dobijalo 90 dinara. Mi smo izvozili kineske pljosnate breskve. Trešnja ima odličnu perspektivu, u Karavukovu ima novih 25 ha, uz prinos od 16 do 17 tona. Ne mogu Italijani proizvesti ni jabuke ni trešnje koliko mi možemo u ovim uslovima. Moj favorit trešnje je svit sareta, marisa, kordia, a pogotovu na većim nadmorskim visinama regina, koja može da stigne početkom jula i može da se čuva do 20 jula. Cena joj je ovde 2 evra. Proizvođači u Italiji dobijaju 4 evra. Znam da izvoze organsku trešnju u Švajcarsku po 7 evra. Ferero, kojiima 22 fabrike i dnevno prerađuje 125 tona lešnika, je uradio odličan potez osnovanjem u Srbiji firme Adviser, koja ove godine podiže početnih 2.000 od planiranih 6.000 ha. Italija uveze iz Turske 53.000 tona lešnika, Nemačka 54.000 tona. Neće biti nikakvih problema da u narednih 20 godina podižemo lesku koja je tamo pokrenula razvoj pojedinih regija. Mi vidimo šansu u podizanju sušara i nabavci usisivači za skupljanje lešnika, mašina koje mogu da zamene 200 do 250 radnika. Ocena Ferera je da se u Srbiji po odličnoj tehnologiji podižu zasadi, obrađeni, sa sistemom za navodnjavanje i da i kod nas mogu imati osiguranu dobit... Jedino oko čega se ne slažem sa njima je pitanje rastojanja, jer oni idu sa 5x 3 m, s im da se u 12-toj godini vadi svako drugo stablo. Moja je ocena 5,5 do 6x4-4,5 u redu i završena priča. I orah ima dobru perspektivu u koju treba ulagati. Obilazio sam zasade koji su stari od 40 do 60 godina u Italiji sa kojih imaju prihod od 3.000 do 3.500 evra po hektaru.

Naše jeste da damo ljudima predlog šta treba da rade. Kod kruške na primer kiferov sejanac je jedina sorta koja je otporna na kruškinu buvu. Nije neka po ukusu, ali kruška ide na tržište. U Vojvodi Stepi su od 7.000 ha imali 130 tona prinosa.– kod kajsije nemamo ranih sorti.

(Opširniji tekst u novom 135 broju lista „Gazdinstvo”.)