- TRŽIŠTE - /20.11.2017./ Produktna berza Novi Sad: kukuruz 17.00 din/kg , pšenica 18.65 din/kg , soja 50.70 din/kg ; /20.11.2017./ Berza u Čikagu: kukuruz 13.72 din/kg , pšenica 15.66 din/kg , soja 36.74 din/kg ; /20.11.2017./ Berza u Mineapolisu: kukuruz 12.26 din/kg , pšenica 13.48 din/kg , soja 33.92 din/kg ; /20.11.2017./ Berza u Parizu: kukuruz 18.26 din/kg , pšenica 18.71 din/kg , soja - ;

Пут до профита

 

Предности гајења уљане репице и специфичности њене производње

Јован Црнобарац,Пољопривредни факултет Нови Сад и Ана Марјановић Јеромела, Институт за ратарство и повртарство Нови Сад

Уљана репица се првенствено гаји за производњу семена које садржи 40-48% уља и 18-25% беланчевина. Уље уљане репице, које је без ерука киселине, идеално је и као јестиво уље и као биогориво, што су два доминантна тржишта биљних уља и што је разлог константног повећања тражње за овим уљем, као сировином за различите гране прехрамбене и прерађивачке индустрије. У светским размерама уљана репица је важнија уљана биљка од сунцокрета, док је у нас она неоправдано мало заступљена. Да би се гајила на већим површинама и то посебно у брдскопланинским регионима на закишељеним земљиштима, откупне цене морају бити стимулативне јер се ипак ради о усеву који нема традицију гајења у нашем поднебљу.

Поред релативно високе и стабилне цене, последњих година, а што је вероватно и пресудни фактор у одлуци произвођача да на својим њивама засеју уљану репицу, уљана репица има још низ особина које потенцирају њену производњу.

Међу најважнијим је озимост, тј. постојање сортимента и озиме и јаре форме. У односу на јару форму озима уљана репица у идеалним условима има већи генетски потенцијал за 20-30 %. Озиме форме, које сејемо крајем августа и у септембру имају дужу вегетацију и складнији раст и развиће. Такав усев је у пролеће добро развијен и укорењен, а самим тим мање осетљив на сушу и корове. Предност уљане репица је и што завршава вегетацију пре летње суше. Ово омогућава више и стабилније приносе у нашим променљивим агроеколошким условима за ратарску производњу. Поједине земље имају чак и субвенције за усеве који су и преко зиме на парцели (као производни усев, покровни усев или зеленишно ђубриво), како би охрабриле произвођаче да сеју озиме врсте и спрече испирање хранива током јесење – зимског кишног периода. Уљана репица изузетно добро везује азот у јесењем периоду стварајући велику количину органске материје и смањује опасност од испирања, губитка овог хранива и загађења подземних вода. Све то омогућава више и стабилније приносе, због чега се код нас готово искључиво гаји озима форма.

Ускоредна сетва, доминантни начин производње уљане репице, омогућује јој добру конкурентност према коровима, посебно у пролећном периоду, када она већ врло рано улази у фазу интензивног пораста, грана се и покрива читаву површину парцеле. При том је потребно нагласити да је репица осетљива на корове у ницању, у јесен до склапања редова, с тим да летње-јесењи корови измрзавају током зиме. При избору хербицида, неопходно је консултовати се са стручњацима из ове области, како не бисмо погрешним избором довели производњу репице из релативно лако решивог у озбиљнији проблем. Како су најчешћи предусеви за уљану репицу стрна жита, могу се услед осипања јавити и представљати због своје озимости у уљаној репици. Најбоље је да се појава самониклих стрна жита и корова из исте породице којој припада уљана репица (Brassicaceae, крсташице) решавају предусеву или пре сетве уљане репице.

Уљана репица спада у веома добре предусеве за већину других ратарских и повртарских врста. Она оставља земљиште чисто од корова и рано се уклања с парцеле чиме омогућава благовремену припрему земљишта и прецизну сетву наредног усева. Побољшава структуру и плодност земљишта, јер при обради земљишта уносимо њене жетвене осатке са веома повољним односом угљеника и азота (Ц/Н). Од глукозинолата из жетвених остатака. настају токсични продукти за инсекте, нематоде и гљиве, тако да репица има и фитосанитарни ефекат на земљиште.

Због интензивног ђубрења репице азотом, након ње остаје већа количина Н коју користи наредни усев, што није занемарљиво приликом обрачуна рентабилности комплетне, вишегодишње производње на одређеној парцели. Уљана репица подноси и земљишта нижих категорија и лошијег квалитета. У односу на многе друге усеве гајење репице може бити знатно рентабилније на оваквим парцелама. Успешно се гаји на надморској висини до 750м и при ниској пХ вредности до 5.5 (Х2О) без калцификације. Али не подноси водолеж и недренирана земљишта, о чему треба водити рачуна при избору парцеле и начину обраде.

Као медоносна биљна врста и прва значајна пчелиња паша, због велике количине нектара, а посебно полена, омогућава развој пчелињих друштава. Таква ојачана друштва, у доброј кондицији, пчелари односе на багремову пашу. Укупан принос меда, при оваквом распореду паша, додатно је охрабрење за упуштање у производњу уљане репице.Дуго и постепено цветање репице је карактеристика по којој је слична соји. Цветање траје 2-3 недеље, почиње од основе примарне цвасти ка врху, док бочне гране цветају касније. Ова особина са једне стране утиче негативно, јер доводи до неравномерног сазревања, а са друге стране она омогућава бољу адаптабилност репице на неповољне услове у критичној фази цветања. У неповољним периодима се потенцира стварење нових пупољака и цветова чиме се надокнађује број пропалих. Репица ствара знатно више цветова него што има плодова на биљци. Сматра се да само око 50% од процветалих цветова даје плодне љуске које опстају на биљци до жетве, док остатак пропада. Најподложнији пропадању су касније формирани, односно пупољци, цветови или љуске на бочним гранама, док на главној цвасти и вршним бочним гранама имамо више продуктивних љуски. На биљци остаје само онолико плодова, које биљка са постојећим потенцијалом фотосинтезе може потпуно исхранити до сазревања због чега маса 1000 семена мало варира. Главна компонента приноса преко које услови успевања превасходно утичу на принос је број зрна по јединици површине.

Презимљавање код репице је нешто слабије него код пшенице. За разлику од пшенице чија је тачка раста током јесени и зиме испод површине земљишта у чвору бокорења, код уљане репице она је између котиледона изнад површине земљишта, самим тим је изложена нижим температурама па је и већи ризик од измрзавања током зиме.Зато је код репице још битније да у кратком јесењем периоду створи већу лисну површину, односно више хране за раст корена и њену акумулацију у задебљаном врату корена. Код репице као и код жита са уласком у зиму одвија се процес каљења-очвршћавања, односно постепеног повећања отпорности на ниске температуре. Да би се каљење завршило важно је да током јесење зимског периода имамо постепен пад температуре, јер се у првој светлој фази на температурама од +7 до +5оЦ током 14-20 дана акумулирају се шећери, а тек у другој, тамној фази каљења на температури од –5 до –7оЦ која траје 5-7 дана долази до обезводњавања ћелија и постиже се коначна отпорност на ниске температуре што је у случају голомразице до –15оЦ, а уз снежни покривач дебљине 2-6 цм и до -25 оЦ. Генерално се сматра да је репица нешто слабије отпорности на ниске температуре од озимог јечма.

За постизање оптималног развоја потребно је да репица никне 6 недеља пре појаве мразева од -5оЦ, односно да до зиме сакупи 600 ефективних оЦ уз базну температуру од 4оЦ  или сума средњих дневних температура од 800 до 900оЦ. Оптимално фаза за презимљавање је када биљке имају 7-10 снажних листова розете, пречник врата корена изнад 8 мм, висине правог стабла до 1 цм, односно да је надземни део биљке висине око 25 цм, што подразумева да је главни корен дубине 10-15 цм. Осим презимљавања од фазе у којој репица уђе у зиму у многоме зависи и способност регенерације репице у пролеће. Наиме због скраћеног дана и ниских температура уобичајено је да током зиме лист губи зелену и добија бордо боју. У хладнијим годинама већи део листова розете може одумрети, али је биљка жива све док је врат корена виталан јер се из њега регенерише цела биљка у пролеће. Стање у ком репица улази у зиму је врло важно зато што репица улази у генеративну фазу пре зиме, наиме зачињање цветова је од почетка новембара (код сетве у августу) до средине децембра (код сетве у септембру). Значи да у се у том периоду одређује број цветова по биљци, односно потенцијални ниво родности, што осим на висину утиче и на стабилност приноса. За реализацију тог потенцијала је врло значајна дужина трајања листова (ЛАД) који је у високој корелацији са приносом суве материје и броја љуски по биљци. Осим тога сматра се да многобројни цветови са жутим латицама заклањају листове због чега се смањује њихова фотосинтеза, али формирањем плодова због зелене боје они постају значајан извор асимилата.

Ситно семе репице, које је у односу на пшеницу ситније за 8-10 пута, захтева квалитетнију предсетвену припрему. Она се сеје плиће и раније од пшенице па је осетљивија на недостатак воде, а такође је осетљивија на покорицу, жетвене остатке и збијеност земљишта. Сваки наредни проход у припреми земљишта треба да буде плићи од претходног како би се што боље сачувала влага. Сетвени слој земљишта мора бити оптимално уситњен и сабијен због бољег контакта са семеном и уједначене дубине сетве.

Оптимална густина усева зависи од типа генотипа, квалитета предсетвене припреме, агроеколошких услова итд. У Америци се сматра да је за репицу оптимално ако у пролеће имамо од 60-100 биљка по м2. Принос се неће значајније сманити ако је густина усева у интервалу од 40 до 150 биљка по м2. У ретком склопу од 10-20 биљка м2 долази до јаког гранања чиме се значајно компензира недостатак биљака. У тако ретком склопу добија се чак 60-70 % приноса у односу на оптималну густину, али је израженији проблем са коровима и неуједначеним сазревањем. Оптималан склоп омогућава раније и уједначеније сазревање због мањег гранања, односно тање стабло што све скупа олакшава жетву, а такође је и нижи садржај глукозинолата и већи садржај уља. При густинама преко 150 биљка по м2 пре зиме се формирају слабије развијене бијке које су осетљивије на измрзавање, а такође усев је склонији полегању и нападу болести. У условима сличним нашим за хибриде који су робуснији и имају бржи почетни пораст се препоручује 40-50 биљка по м2, а за линијске сорте 60-70 биљак м2 у жетви.

Ђубрење репице је специфично јер она захтева за 25 % више азота и сличну количину П и К као пшеница. Једна четвртина до 1 трећина укупног Н се даје у јесен предсетвено, а остатак у прихрани. Јесења примена Н је врло битна због бржег раста и формирања довољно резервне хране за презимљавање. Ђубрење азотом врло значајно утиче на принос, углавном преко повећања лисне површине и продужењем активности листова. Оптималне количине азота у условима Немачке су 40 кгха-1 у јесен и 160 кгха-1 Н у пролеће. Ово су на први поглед велике количине, но репица има високе захтеве у погледу азота, за 1 тону семена и одговарајућу вегетативну масу, у зависности од нивоа ђубрења потребно је од 58,5 кг до 74,2 кг Н. Ово је повезано и са врло ниском агрономском ефикасношћу азота, јер се са применом 1 кг минералних ђубрива добија само од 5,4 до 8,8 кг семена. Један од разлога за то је што репица има мањи жетвени индекс од пшенице, 50% према 25 %, па чак иако се нивелише према створеној енергији тај однос је 50% према 33% у корист пшенице. Као и код пшенице при примени веће количине Н у прихрани боље је поделити на два дела. Конкретно код репице је најбоља варијанта била са 80 кг одмах после буђења вегетације (ББЦХ 20-22), а преосталих 80 кг две до три недеље касније (ББЦХ 31). Није оправдано другу дозу делити на два дела (50+30) и ту трећу количину од 30 кг применити у почетку појаве цветних пупољка (ББЦХ51).(ЈСЦ2004). Овакво подељена прихрана у две дозе омогућава брз опоравак биљке у пролеће и брз раст и акумулацију суве материје у цветању и сазревању. Сличне податке о оптималној количини Н за прихрану уљне репице од 160 кгха-1 Н и њеној подели у две порције можемо наћи и у стручној литератури

Тренд приноса код репице у светским размерама је стални висок пораст приноса од 26 кгха-1 годишње. Но, у неколико западноевропских земаља које имају висок принос, од 1990 године нема пораста приноса. Основни разлог за то је смањени ниво агротехнике у комерцијалној производњи који не дозвољава реализацију повећаног генетичког потенцијала нових гентипова. Доказ за то је да у сортним огледима где се примењује пуна агротехника и даље постоји тренд раста приноса репице. Главни фактори стагнације приноса су сужавање ротације репице у плодореду, што је последица добре профитабилности репице. Такође су се смањиле дозе и број примене инсектицида и фунгицида. Наредни разлог је велика некритичка примена директне сетве уместо конвенционалне обраде, јер се показало да при оваквом начину обраде земљишта, ако су недовољно уситњени жетвени остаци, и на јако влажним или земљишта са лошом структуром репица даје ниже приносе. Због негативног ефекта азота на спољашну средину смањена је употреба са 250 кгха-1 на 180-200 кгха-1.

Чешћа контрола стања усева и благовремена интервенције, посебно због напада економски важних штеточина. По томе је репица слична шећерној репи, с тим да код репице има више штетних инсеката и то како у јесењем тако и пролећном периоду који се обавезно морају сузбијати.

Осетљивост на ресидиуме и дрифт хербицида. Репицаје врло осетљива на остатке перзистентних хербицида од предусева као што су сулфонилуреа, имидазилинони и траизини, а такође може бити проблем заношење хербицида које се користе код жита на суседним парцелама.

Склоност ка осипању у време зрелости код репице је последица дугог и постепеног цветања које доводи до неравномерног сазревања што је потенцирано лаким пуцањем презрелих љуски. Најповољнија влага зрна у жетви је 15-10%, а жетва се обавља житним комбајнима уз одређене адаптације (продужени радни сто, вертикална коса, што мањи број окретаја витла и смањена снага вентилатора).

Оплемењивањем уљане репице су се у великом степену превазишле њене природне неповољне особине. То се најбоље види из критеријума који се користе при избору сорти и хибрида: отпорности на ниске температуре, висине приноса, садржаја уља, отпорности на полегање и висине стабла, отпорности према болестима и отпорности на пуцање љуски.

Као резултат интензивног и дугогодишњег оплемењивања формиран је сортимент Института за ратарство и повртарство, Нови Сад, за сетву у наредној вегетационој сезони. Намењен је и за конвенционални и органски тип производње. Сорте Златна, Зорица, Јасна и Славица су у претходним годинама показале одличне резултате, висок принос и семена и уља врхунског квалитета. Адаптиране су на наше услове производње и отпорне на променљиве услове и дуге топле периоде у јесен, тако да не прелазе из вегетативне у генеративну фазу пре зиме, нема појаве стабла, које изазива опадање отпорности на ниске температуре. Интензивним порастом у пролеће, раним и уједначеним цветањем остављају довољно времена да се формира и добро налије зрно. Правилним и благовременим проласком кроз фенофазе у сазревању омогућава се да усев буде спреман за жетву и реализује свој генетски потенцијал за принос и квалитет, пре жетве пшенице. На тај начин се и рентабилније користи механизација и други ресурси у производњи на газдинству.

Први наш домаћи хибрид озиме уљане репице НС РАС биће уведен у комерцијалну производњу 2017. Он има бржи темпо раста у ранијим фазама развоја усева, што у производњи омогућава и нешто каснију сетву, односно више времена за квалитетну припрему земљишта. Нешто је бујнији, ствара више суве материје, а посебно у фази после цветања што се одражава и на већи принос семена. Такође, одлично подноси климатски стресне услове (ниске температуре, сушни период) и веома је адаптибилан.

Уљана репица изузетно добро везује азот у јесењем периоду стварајући велику количину органске материје и смањује опасност од испирања, губитка овог хранива и загађења подземних вода.

Ускоредна сетва, доминантни начин производње уљане репице, омогућује јој добру конкурентност према коровима, посебно у пролећном периоду, када она већ врло рано улази у фазу интензивног пораста, грана се и покрива читаву површину парцеле.

За постизање оптималног развоја потребно је да репица никне 6 недеља пре појаве мразева од -5оЦ, односно да до зиме сакупи 600 ефективних оЦ уз базну температуру од 4оЦ  или сума средњих дневних температура од 800 до 900оЦ.

 

ЈЕДАН ХЕКТАР – ЈЕДНА ТОНА БИОДИЗЕЛА

У Институту за ратарство и повртарству у Новом Саду оплемењивање репице је почело у последњој деценији прошлог века. Прва сорта Банаћанка је регистрована 1998. Тренутни трендови преласка са гајења сорти на хибриде уљане репице се прате и у Институту у ком се, осим класичног оплемењивања користе и молекуларни маркери за идентификацију пожељних генотипова уљане репице што ће значајно убрзава процес стварања НС хибрида уљане репице.

Примарна улога пољопривреде у исхрани људи се мења, и пољопривреда је постала главни извор алтернативне обновљиве енергије. У 2010. биодизел је обезбедио 2,7% укупног горива за транспорт. Иако не спада у најзначајније гајене врсте, уљана репица има вишестурку намену, а све више се гаји управо за производњу биодизела. Трећина биодизела у свету се производи управо од уља уљане репице, док у земљама Европске уније репица има још већи значај, те чак 77% биодизела води порекло од уљане репице. Оваква улога уљане репице довела је до тога да се површина под којом се уљана репица у Европској унији гаји у индустријске сврхе порасте са 1,7 милиона хектара на 6,4 милиона хектара у пероиоду измедју 2003. и 2010. године. Ако узмемо у обзир да се и светска потражња за јестивим уљем повећава из године у годину, уљана репица представља вишеструко корисну биљну врсту за гајење.Простор Србије је погодан и за гајење уљане репице која је једна од најзначајнијих сировина за производњу биодизела. Приноси који се остварују у Србији су просечно око 4 тоне по хектару (при оптималним временским условима), што практично значи да се са једног хектара добија приближно око једне  тоне биодизела. У овом тренутку у Србији практично да и не постоје засади енергетских биљака, док су површине под уљаном репицом и даље на нижем нивоу од потребе за њеним уљем као сировином у прехрамбеној и другим прерађивачким гранама индустрије.

Међутим, у претходној вегетационој сезони евидентано је значајно повећање производње уљане репице и у Србији. То је једна од ратарских врста у чије се побољшање сортимента и технологије гајења улаже велики научно – истраживачки рад и средства. Резултати су евидентни и овакав побољшан сортмент и технологија су сигурно један од разлога константног пораста тражње за овом уљаном биљном врстом

Употреба сродника уљане репице као извора различитих пожељних својстава, као и развој метода модерне биотехнологије довеле су до значајног унапређења производње уљане репице. Тренутно се чине велики напори у идентификацији гена који су задужени за унос и искоришћавање хранива из земљишта, као и гена носилаца толерантности према високим и ниским температурама, а све у циљу креирања генотипова оптималних за производњу за посебне намене и у различитим климатским условима.

У Институту за ратарство и повртарству у Новом Саду оплемењивање репице је почело у последњој деценији прошлог века. Прва сорта Банаћанка је регистрована 1998. Тренутни трендови преласка са гајења сорти на хибриде уљане репице се прате и у Институту у ком се, осим класичног оплемењивања користе и молекуларни маркери за идентификацију пожељних генотипова уљане репице што ће значајно убрзава процес стварања НС хибрида уљане репице.

Приноси који се остварују у Србији су просечно око 4 тоне по хектару (при оптималним временским условима), што практично значи да се са једног хектара добија приближно око једне  тоне биодизела.