- TRŽIŠTE - /20.11.2017./ Produktna berza Novi Sad: kukuruz 17.00 din/kg , pšenica 18.65 din/kg , soja 50.70 din/kg ; /20.11.2017./ Berza u Čikagu: kukuruz 13.72 din/kg , pšenica 15.66 din/kg , soja 36.74 din/kg ; /20.11.2017./ Berza u Mineapolisu: kukuruz 12.26 din/kg , pšenica 13.48 din/kg , soja 33.92 din/kg ; /20.11.2017./ Berza u Parizu: kukuruz 18.26 din/kg , pšenica 18.71 din/kg , soja - ;

Пут до профита

 

Пред сетву озиме уљане репице

Уљана репица је значајна индустријска биљка. Разноликост њених форми и сортимента омогућава јој узгајање у скоро свим климатским областима. Агротехнички и економски значај, као и интензивно оплемењивање уљане репице у најразвијенијим земљама, омогућавају да површине и приноси репице стално расту. Иако је коришћење ове биљке разноврсно, најчешће се гаји ради семена из ког се екстрахује уље. Уљана репица је тренутно трећа уљана биљка по важности у свету. Потребе за сировином у прерађивачкој индустрији и могућност пласмана уљане репице и производа добијених њеном прерадом на светском тржишту, разлог су повећања интереса за овом биљном врстом.

До краја XX века гајење уљане репице код нас је било спорадично, али се од 2000. године и у Србији јавља заинтересованост произвођача и откупљивача. Ове промене, на жалост, ипак не прате европске трендове и заступљеност ове биљне врсте у нашим атарима није ни близу оне у неким другим земљама.

Прве сорте уљане репице у свету селекционисане су почетком прошлог века. Те сорте су биле у типу „++“, високог садржаја ерука киселине и глукозинолата. Са ширењем површина под уљаном репицом, нарочито након Другог светског рата, интензивирају се програми на оплемењивању ове биљне врсте. У савременој пољопривредној производњи су заступљене, највећим делом, сорте „00“ типа, без ерука киселине у уљу и ниског садржаја глукозинолата у семену (тзв. цанола тип квалитета). Прве сорте у овом типу квалитета, су се одликовале нижим приносом у поређењу са раније селекционисаним сортама, лошијег квалитета. Даљим истраживањима и применом научних резултата у оплемењивачким програмима, створене су савремене сорте високог и стабилног приноса.

Данас се уљана репица у свету сеје на преко 30 милиона ха, са тенденцијом даљњег повећања. Највећи произвођачи су Кина, Индија и Канада. Од европских земаља највише се сеје у Пољској, Немачкој, Француској, Великој Британији итд. Поред соје, палме и сунцокрета уљана репица је једна од најважнијих уљаних култура и са њима чини 72% укупне светске производње биљних уља. У Европи је углавном рапрострањена озима (сеје се крајем лета иу рану јесен) форма јер постиже веће приносе семена и уља по једници површине у односу на јару (која се сеје у рано пролеће). Поред уља који је примарни производ и ког у семену има од 40-48%, уљана репица је значајан извор беланчевина. Висок садржај ерука киселина у појединим сортама је омогућио примену уљане репице и у индустрији у виду мазива. Метил естар, добијен из овог уља, успешно се користи за рад дизел мотора.

 

УСЛОВИ ГАЈЕЊА И ТЕХНОЛОГИЈА ПРОИЗВОДЊЕ

Земљиште- Уљана репица се успешно може производити на различитим земљиштима уз примену квалитетне агротехнике. Највише јој одговарају дубока, плодна, растресита земљишта, неутралне до слабо алкалне реакције, која нису склона формирању покорице. Врло добре резултате даје и на нешто влажнијим, али добро аерираним и плодним земљиштима. Грађа корена и слабија усисна моћ указују да би у сетви уљане репице требало избегавати тежа, збијена и земљишта са непропусним подораничним слојем, какав је на пример псеудоглеј. На лошијим земљиштима ће дати бољи принос од већине других ратарских култура. Може се успешно узгајати и у брдско-планинским подручјима (до надморске висине 750 м).

Падавине- Уљана репица је велики потрошач воде и за свој раст и развој тражи значајније количине падавина (годишње 500-750 мм). Међутим, као и код других ратарских биљних врста, поред укупне количине падавина важна је и њихова дистрибуција током вегетационе сезоне. Најосетљивија на сушу је у фази формирања цветних пупољака до цветања (интензиван пораст) и у фази наливања зрна. У нашим условима проблем може бити и недостатак воде у сетви што резултира неуједначеним ницањем, понекад и изостанком ницања, закаснелим развојем до зиме, слабијим презимљавањем итд. Задржавање површинских вода у пролеће може довести до пропадања усева (труљења корена итд.).

Плодоред- Као и већину других ратарских биљака, уљану репицу треба гајити у плодореду, истовремено избегавајући биљне врсте са којима репица дели заједничке инсекте или болести нпр., сунцокрет, соја, слачице, грашак, махунарке, детелине итд. Најбољи предусеви за уљану репицу су они који остављају доста времена за квалитетну припрему земљишта, без корова и омогућују добро одсецање пластице при основној обради, као нпр. рани кромпир, рано поврће и стрна жита (пшеница, јечам).

Љуштење стрњишта- Љуштење, односно прашење стрњишта или плитко орање (дубине 10-12 цм), након жетве стрнина (пшеница, јечам) од изузетне је важности за успех производње. На тај начин се прекида капиларни успон воде, а тиме чувају залихе воде у земљишту у делу године који је, најчешће, јако дефицитаран у падавинама. Такође се провоцирају раст корова и делимично заоравају жетвени остаци.

Основна обрада и предсетвена припремаима за циљ да створи оптималне услове за раст и развој младе биљке, првенствено њено квалитетно и уједначено клијање и ницање и добро укорењавање. Основна обрада се изводи на 20-30 цм, пожељно најкасније 20-так дана пре сетве, тако да се успоставе оптимални процеси у земљишту. После је пожељно извршити дрљање да би се затвориле бразде и поравнала површина. Овим се постојећа влага у земљишту боље чува што омогућава квалитетнију предсетвену припрему, која се обавља сетвоспремачима у једном или неколико прохода, док се у површинском слоју од око 6 цм не створи ситномрвичаста структура, а на самој површини ситније грудве (промера до 3 цм).

Сетва у тек поорано и припремљено земљиште може да резултира неуједначеним ницањем и распоредом биљака по јединици површине и треба је избегавати.

Ђубрење- Као и код других ратарских култура и код уљане репице, количина и врста ђубрива се планира узимајући у обзир анализу земљишта и предвиђен принос по јединици површине. Битно је да је ђубрење добро избалансирано, тј. биљка има у одређеним фенофазама свога раста и развоја довољне количине свих потребних хранљивих материја. То је гарант високих, али и стабилних приноса. Орјентационо, за неко средње плодно земљиште дозе ђубрења би биле: 120 кг/ха азота (Н), око 80 до 100 кг/ха фосфора (П2О5) и око 130-150 кг/ха калијума (К2О). Већи део К и П враћа се са жетвеним остацима у земљиште, тј. не износи се са парцеле. Са применом азота треба бити опрезан. Превелике количине азота у јесен формирају пребујан усев који се неће довољно добро искалити за зиму, а у случају дужих и интензивнијих мразева и ниских температура долази до знатног смањења склопа. Обично се примењује 1/3 азота предсетвено, а преостали део у пролеће путем прихране. Понекад може бити проблема и са другим макро и микроелементима, нпр. калцијумом, који се може додати пред орање, у облику кречњака итд. Уљана репица добро реагује на ђубрење органским ђубривима, али је њихова употреба (стајњака) ограничена јер је време од скидања предусева до сетве уљане репице кратко и употребљава се под предусев.

Сетва- Оптимални рокови за сетву уљане репице су крај августа и прва половина септембра, па и нешто касније. Довољне количине влаге у оптималном времену сетве доводе до ницања усева за 4 - 6 дана. Треба избегавати раније, али и касније рокове сетве. Прерана сетва доводи до пребујног, осетљивог усева, који може да почне са растом у стабло и лоше подноси ниске температуре током зиме, што доводи до смањења склопа, а тиме и ослобађања простора за развој корова итд. Прекасна сетва узрокује недовољну развијеност биљака пред зимско мировање, са мало резервних материја у корену и стаблу. Такве биљке лакше измрзавају и теже се регенеришу, касне у порасту и по правилу дају лошији принос. Сетва уљане репице је изузетно важна агротехничка мера која одређује каснији развој биљака, па и принос. Склоп биљака на пољу треба да буде оптималан, препоручен од стране семенске куће и оплемењивача, креатора сорте. Прередак склоп даје јаче разгранате биљке, али и отвара простор за развој корова. Прегуст усев резултира слабијом, тањом стабљиком склоном полегању. Сетву треба обавити у оптималном року, плитко, на 2-3 цм дубине. Након сетве, ако за то постоје услови треба наводњавати или ваљати. Репица се сеје у редове са размаком од 20-30 цм. У нашим агроеколошким условима сматра се да 70% засејаних семена изникне, а да у току зиме пропадне до 30%. Потребна количина семена, зависно од сорте, креће се од 4-5 кг/ха и треба осигурати 70-85 биљака по м2 после ницања или 55-65 биљака по м2 у жетви. Квалитетно, декларисано семе је основни предуслов успешне производње.

 

Мере заштите - У нашим агроеколошким условима заштита овог усева је значајно једноставнија у односу на друге усеве. Од коровске флоре у уљаној репици преовлађују једногодишње зељасте биљке. Код нас се углавном уљана репица сеје после стрних жита и грашка. Након жетве наведених усева редукција корова се може извести механичким мерама - орање, тањирање. Неколико недеља након тога могуће је новоизникле корове сузбијати неселективним хербицидима (на бази глифосата). Предност гајења уљане репице је и њена озимост - сеје се у позно лето или рану јесен па већина корова измрзне током зиме. Преостали корови често не могу да се развијају због великог броја биљака уљане репице по јединици површине (70-80), које се додатно гранају онемогућавајући другим биљкама развој. Међутим, на парцелама које су закоровљене са коровима који могу да презиме (мишјакиња, камилица, самоникла стрна жита) такође је неопходна хемијска заштита. Чест је проблем и сузбијање горушице која припада фамилији купусњача, али правилним плодоредом и другим агротехничким мерама могуће је превазићи и овај проблем.

Поједине паразитне гљиве (Leptosphaeria maculans, Alternaria brassicae, Alternaria brassicicola, Sclerotinia sclerotiorum) могу проузроковати штете од ницања до зрења. За сада у производњи патогене гљиве не проузрокују значајније штете, као што је случај у неким западноевропским земљама, те нема ни потребе за хемијским сузбијањем. Уљана репица нема дугу традицију гајења на овим просторима и у земљишту има мало инфективног материјала (спора за презимљавање). Изузетак је патогена гљива Sclerotinia sclerotiorum који напада велики број биљних врста, пре свега сунцокрет и соју. Ова гљива се може контролисати правилним плодоредом, односно избегавањем гајења уљане репице после сунцокрета и соје.

Употреба здравог семена је такође неопходна ради смањења штетног утицаја неких гљива (Leptosphaeria maculans, Alternaria brassicae) које се преносе зараженим семеном. НС-сорте уљане репице се одликују високом толеранцијом на поменуте патогене. Применом основних агротехничке мера (здраво семе, гајење толерантних сорти, плодоред, заоравање жетвених остатака) очекивано је да дужи низ година не буде већих проблема, посматрано са фитопатолошког аспекта, па тако ни економски оправдане потребе за хемијским третирањем усева против паразитних гљива.

Иако један од највећих проблема у гајењу уљане репице код нас представља слабије и често неуједначено ницање услед одсуства влаге, у почетним фазама развоја значајне штете могу настати и од инсеката. Ова тематика долазиће све више до изражаја у наредним годинама из два основна разлога. Први разлог се односи на забрану третирања семена уљане репице системичним инсектицидима из групе неоникотиноида. Досадашња употреба ових инсектицида решавала је већи део проблема у почетним фазама вегетације.

Други, потенцијални, разлог је повећање притиска штеточина услед повећања удела уљане репице у структури сетве. Површине под овим усевом варирају из године у годину, али у случају да дође до константног раста, могао би се очекивати значајнији утицај инсеката на производњу.

Када су у питању инсекти, штеточине раног дела вегетације потребно је истаћи улогу репичиних бувача (Phyllotreta spp., Psylliodes chrysocephala) и репичине лисне осе (Athalia rosae, sin. Athalia colibri). Бувачи који оштећују репицу углавном то чине исхраном лисном масом у почетним фазама вегетације када су биљке јако осетљиве. Такође, у случају озбиљнијег напада црвеноглавог репичиног бувача (Psylliodes chrysocephala) презимљавање као и опште стање усева може бити лошије услед присуства ларви у лисним дршкама.

Репичина лисна оса полаже јаја на млад усев уљане репице. Након пиљења пагусенице оштећују лисну масу што успорава биљке у порасту, а може проузроковати и њихово пропадање. Пагусенице су тамније обојене, тамно зелене до црне боје. У почетним фазама развића практично их је немогуће уочити на биљкама јер су јако ситне, али је могуће одредити њихово присуство на основу оштећење које праве. Најчешће изгризају епидермис листа са наличја проузрокујући оштећена налик на прозорчиће. Са порастом пагусеница расту и штете и њихово присуство постаје све уочљивије.

С обзиром да се до сада заштита од инсеката у јесен веома успешно обављала третирањем семена инсектицидима из групе неоникотиноида чија је употреба у међувремену забрањена, заштиту би требало вршити фолијарним третирањима препаратима регистрованим за дату сврху. Такође, потребно је напоменути да уљана репица добро компензује известан губитак биљака у склопу што треба имати у виду када се доноси одлука о потреби третирања. Појава и штете од инсеката на уљаној репици код нас су још увек у значајној мери мање у односу на државе са дужом традицијом гајења и знатно већим површинама.

Иако наизглед компликована, заштита овог усева од болести, корова и штеточина је ипак мање захтевна у односу на већину других ратарских и повртарских врста.

Потребно је још једном напоменути да смањењу појаве корова, исеката и болести доприносе и агротехничке мере као што су плодоред, просторна изолација, добро избалансирано ђубрење, избор квалитетног сортимента итд.

Заштита од корова -Примена хербицида у јесен, на добро припремљеним, незакоровљеним пољима по правилу може изостати. Део корова, ако и преостане, пропашће услед измрзавања. На закоровљеним таблама неопходна је примена хербицида, уважавајући спектар корова који се појављује, али и упутства произвођача за примену, квалитетно подешену прскалицу итд. У коровској флори уљане репице, као и у флори других ратарских усева, преовладавају једногодишње зељасте биљке које се углавном размножавају семеном. Сузбијање корова у усеву уљане репице се може извести агротехничким и хемијским мерама. У агротехничке мере спадају: љуштење стрњике, орање и плитка сетвоспремирања. Љуштењем стрњике или орањем земљишта непосредно по скидању предусева се провоцира клијање и ницање коровских биљака током јула и августа месеца. Изникли корови се сузбијају орањем или сетвоспремирањем земљишта. На овај начин се коровске биљке могу редуковати у знатном проценту. Поред агротехничких, за сузбијање корова се могу користити и хемијске мере. Применом хербицида (пре сетве, после сетве а пре ницања усева и корова и постемергенце фази) се могу такође, знатно редуковати коровске биљке.

Заштита од штетних инсеката и глодара- У агроеколошким условима Србије највећу опасност уљану репицу представљају инсекти. Уљану репицу оштећује велики број инсеката који у мањој или већој мери смањују принос. И поред тога заштита уљане репице од инсеката се не може сматрати захтевном.

Први третмани су у појединим годинама потребни већ у јесен у ранијим фенофазама- од ницања до неколико пари листова. У овим фазама најштетније су различите врста бувача као и репичина лисна оса. Овај проблем се током ранијих година више него успешно превазилазио употребом семена третираног инсектицидима из групе неоникотиноида. Са забраном употребе неоникотиноида у усеву уљане репице ситуација се у извесној мери компликује и повећава се број фолијарних третмана.

У пролеће највећи проблем представља репичин сјајник за чије је сузбијање често потребно један или два хемијска третмана. С обзиром да код нас још увек није утврђена појава резистентности, сузбијање овог инсекта не представља потешкоћу. Потребно је нагласити да при његовом сузбијању треба водити рачуна о времену апликације инсектицида зато што су каснији третмани, са почетком цветања, непотребни док у исто време могу имати погубне ефекте на полинаторе.

У фенофазама прецветавања и почетка формирања љуски чест проблем је и појава рутаве бубе за чије сузбијање још увек не постоји довољно ефикасно решење. Гајењем уљане репице на већим парцелама смањује се њен штетни утицај пошто је познато да ова врста у почетку насељава рубове парцела где су и штете највеће.

И поред свега наведеног појава и штете од инсеката на уљаној репици код нас су још увек у значајној мери мање у односу на државе са знатно већим површинама што је још један фактор који говори у прилог ширењу њеног гајења.

Поред поменутих штеточина на уљаној репици повремене штете могу причинити и гусенице подгризајућих совица у јесењем периоду и разне врсте глодара (хрчак, волухарице и др.) током читаве вегетације.

Заштита од болести -Уљану репицу паразитира већи број фитопатогених гљива: Plasmodiophora brassicae, Peronospora parasitica, Alternaria brassicae, Phoma lingam, Sclerotinia sclerotiorum, Botrytis cinerea, Albugo candida, Erysiphe cruciferarum и неке друге. Поједине гљиве могу изазвати редукцију приноса. Пре свих је потребно издвојити Leptosphaeria maculans, која може проузроковати штете од ницања па све до зрења. У влажним годинама, током октобра,а на основу броја пега на листу проузрокованих паразитном гљивом Leptosphaeria maculans потребно је усев заштити употребом препарата на бази метконазола. За сада у производњи уљане репице патогене гљиве не проузрокују значајније штете, као што је случај у неким западноевропским земљама. Традиција гајења уљане репице на овим просторима није тако дуга тако да у земљишту има мало инфективног материјала. Ово се свакако не односи на гљиву Sclerotinia sclerotiorum која се развија на великом броју биљних врста. Штеност ове гљиве се може контролисати правилним плодоредом, односно избегавањем гајења уљане репице после сунцокрета, соје и други осетљиви домаћини.

Примена агротехничких мера (здраво семе, гајење толерантних сорти, плодоред, заоравање жетвених остатака) може значајно смањити присуство фитопатогених гљива на биљкама уљане репице

Смањењу појаве корова, инсеката и болести доприносе и агротехничке мере као што су плодоред, просторна изолација, добро избалансирано ђубрење и избор квалитетног сортимента.

 

 

Сетва- Оптимални рок за сетву уљане репице је 1- 20. септембра. Прерана сетва доводи до пребујног, осетљивог усева, који може почети са растом у стабло и лоше поднети ниске температуре током зиме, што резултира смањењем склопа, а тиме и ослобађањем простора за развој корова. Прекасна сетва резултира недовољно развијеним биљкама, са мало резервних материја у корену и стабљици. Такве биљке лакше измрзавају и теже се регенеришу, касне у порасту и по правилу дају лошији принос. Сетву треба обавити у оптималном року, плитко, на 2-3 цм дубине. Након сетве, ако за то постоје услови, треба наводњавати или ваљати. Репица се сеје у редове са размаком од 20-30 цм. У нашим агроеколошким условима сматра се да 70% засејаних семена изникне, а да у току зиме пропадне максимално до 30% биљака. Потребна количина семена, зависно од услова за сетву, креће се од 4 до 5 кг/ха и треба осигурати 70-85 биљака на м2 после ницања или 55-65 биљака на м2 у жетви. Квалитетно, декларисано семе је основни предуслов успешне производње. Сорте које стручњјаци из Института предлажу за овогодишњу сетву су: Славица, Јасна, Златна и Зорица.

*Славица је сорта озиме уљане репице призната 2003., типа "00". Маса 1000 семена 4,3 г. Дужина вегетације је око 284 дана. Поседује висок генетски потенцијал за принос семена – преко 4,7 т/ха, садржај уља у семену је 45%, а протеина 23%. Добро подноси ниске температуре. Уље јој је погодно за људску исхрану, а остаци после цеђења за исхрану домаћих животиња.

Јаснаје озима сорта са ниским садржајем ерука киселине и глукозинолата, из групе "00". Маса 1000 семена је 3,4 г. Дужина вегетације је 280 дана. Поседује висок генетски потенцијал за принос семена – преко 5 т/ха, а садржај уља у семену је око 41%. Добро подноси ниске температуре. Уље јој је погодно за људску исхрану, а остаци после цеђења за исхрану домаћих животиња.

Златна је сорта озиме уљане репице, из групе "00", призната 2008. Маса 1000 семена је 3,9 г. Дужина вегетације је 284 дана. Поседује висок генетски потенцијал за принос семена – преко 4,5 т/ха, а садржај уља у семену је око 44%. Добро подноси ниске температуре. Уље јој је погодно за људску исхрану, а остаци после цеђења за исхрану домаћих животиња.

Зорицаје озима сорта са ниским садржајем ерука киселине и глукозинолата, из групе "00". Маса 1000 семена је 4,2 г. Дужина вегетације је 279 дана. Поседује висок генетски потенцијал за принос семена – преко 4,7 т/ха, а садржај уља у семену је око 46%. Добро подноси ниске температуре. Уље јој је погодно за људску исхрану, а остаци после цеђења за исхрану домаћих животиња.

Жетва- Жетва уљане репице се обавља у технолошкој зрелости, када влага у зрну падне испод 15%. Усев је тада обично жућкасто смеђе боје, листови осушени, љуске на бочним гранама углавном смеђе, а на главној оси сиво смеђе. Семе је углавном смеђе боје и тврдо. Повећана влага има за последицу досушивање што представља додатан трошак, а и квалитет уља је смањен. У жетви се користе житни комбајни са посебним адаптацијама. Пожељна је употреба бочног вертикалног раздељивача прохода или, још боље, вертикалне косе као раздељивача прохода. Број обртаја бубња треба да буде што је могуће мањи, испод 500 обртаја у минути, а сита треба да буду пречника 3,5-5,0 мм. Јачина ветра се одређује у зависности од влаге зрна.

 

 (Др Ана Марјановић-Јеромела, дипл. инж. - мастер Жељко Миловац, др Петар Митровић, др Радован Маринковић, Институт за ратарство и повртарство, Нови Сад)

Уљана репица се успешно може производити на различитим земљиштима уз примену квалитетне агротехнике. Највише јој одговарају дубока, плодна, растресита земљишта, неутралне до слабо алкалне реакције, која нису склона формирању покорице. Врло добре резултате даје и на нешто влажнијим, али добро аерираним и плодним земљиштима.

Уљана репица је велики потрошач воде и за свој раст и развој тражи значајније количине падавина (годишње 500-750 мм).

Уљана репица је позната као изузетна медоносна биљка. Према литературним наводима у повољним годинама са једног хектара се може добити од 100-150 кг меда. Мед од уљане репице спада у прву класу по квалитету.

Оптимални рокови за сетву уљане репице су крај августа и прва половина септембра, па и нешто касније. Довољне количине влаге у оптималном времену сетве доводе до ницања усева за 4 - 6 дана. Треба избегавати раније, али и касније рокове сетве.