- TRŽIŠTE - /21.09.2018./ Produktna berza Novi Sad: kukuruz 16.00 din/kg , pšenica 19.00 din/kg , soja 35.80 din/kg ; /21.09.2018./ Berza u Čikagu: kukuruz 14.15 din/kg , pšenica 19.28 din/kg , soja 31.32 din/kg ; /21.09.2018./ Berza u Mineapolisu: kukuruz 12.41 din/kg , pšenica 17.90 din/kg , soja 27.51 din/kg ; /21.09.2018./ Berza u Parizu: kukuruz 20.92 din/kg , pšenica 23.85 din/kg , soja - ;

Selo izbliza

 

BOTOŠ IZDRŽAO SUŠU I BESPARICU

Botoš, 5. april 2018.

Izvor: List Gazdinstvo

Na inicijativu lista „Gazdinstvo” i uz podršku Poljoprivrednog fakulteta – Departmana za ratarstvo i povrtarstvo iz Novog Sada u selu Botoš održano je stručno predavanje o predstojećim radovima u poljoprivredi i tovnom govedarstvu, a predstavljene su i konkursne linije Pokrajinskog sekretarijata za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo.

U seoskom domu okupilo se stotinak poljoprivrednika iz Botoša i okoline i njima su se obratili Milorad Malić iz Pokrajinskog sekretarijata za poljoprivredu, prof. dr Dragana Latković i prof. dr Goran Jaćimović sa Poljoprivrednog fakulteta, kao i naš urednik Čedomir Keco.

Domaćin ovog susreta, za koji smo čuli sve reči hvale, bila je Mesna zajednica Botoš.

Dalibor Paskulov, predsednik Saveta Mesne zajednice, izneo je ličnu kartu sela, a potom je odgovorio na pitanja naše urednice Biljane Popadić.

Dalibor Paskulov (prvi s leva) sa svojim meštanima

  • Selo Botoš ima oko 2.000 stanovnika, osnovnu školu, osam razreda sa 160 dece. Od preduzeća imamo bioelektranu, imanje i par zemljoradničkih zadruga. Znači, neke industrije ovde nema. Nalazimo se vode, ovde smo na reci Tamiš i na kanalu DTD, koji je sad bukvalno kao reka. Imamo idealan ambijent za bavljenje poljoprivredom. Zemlja je mahom prve, druge i nešto malo treće klase. Ljudi se bave uglavnom ratarstvom, ima nešto i stočarstva. Tačan broj goveda ne bih mogao da vam kažem, ali znam da imamo oko 300 ovaca. Nekada je ovde bilo hiljade ovaca na pašnjacima. Međutim, usled migracije stanovništva i odumiranja sela, što je sudbina skoro svakog srpskog sela, ljudi su prestali time da se bave. Mada, malo je tu i komercijala uticala, tako da se seljaci oslanjaju na ratarstvo. U selu je trenutno komasacija, što je bitno za mesnu zajednicu, koja je počela 2011. godine i još nije završena. Nadamo se da ćemo privesti tu komasaciju kraju, uspešno ili ne... Trenutno selo ima problem sa pašnjakom. Prekinut nam je petogodišnji ugovor sa JKP „Vode Vojvodina“ i tako smo ostali i bez vlasnika. Imali smo jedan uređeni sistem gde smo mi plaćali za održavanje pašnjaka. Znači, mi smo plaćali naknadu JKP „Vode Vojvodina“ i uređivali pašnjake da se ne zabari, da se ne zašumi. JKP „Vode Vojvodina“ u selu Botošu imaju 600 hektara zemlje sa kanalima i vodenim površinama. Nama je interesantno oko 200 hektara.

Koliko pašnjaka je selo koristilo?

  • Koristili smo nešto manje, ali to je u toj parceli. Sad tu ima malo trske. Stoka nije ulazila, ali ta trska je tu već vekovima. Znači, taj pašnjak se naslanja na selo i seljaci su ga koristili, odnosno stočari. Međutim, evo sad prestaje pravo korišćenja i verujte mi da ne znam kako će se to završiti. Teraju nas na jednu anarhiju, na jedno bezvlašće, neplaćanje... Čim se to ne plaća, ne može ni da se upravlja tim. Upravljala je Mesna zajednica preko svojih komisija, stočarske komisije, pašnjačkog odbora i tako dalje. Ove godine nemamo ugovor, evo do danas, a prvog aprila mi uvek puštamo stoku na ispašu.

Šta ćete učiniti povodom toga?

  • Ja neću učiniti ništa, pustiću stoku. Taj pašnjak pripada selu vekovima. Ovo selo se pominje 1347. godine. Selo ima školu staru 650 godina. Znači, mi smo dosta civilizovani. Recimo jedan podatak koji vam je možda interesantan, od Botoša do Pančeva nije bilo naseljenog mesta, bila sve pustara. Zamislite onda kakvo je stanovništvo ovde i koliko je staro. I sad nešto što je bilo naše vekovima i mogli da koristimo bezposledično, dolazimo faktički u kršenje zakona i sivu zonu da kažem. Nije to dobro. Mi smo apelovali pre prekida tog ugovora. Non-stop obijamo vrata - od „Vode Vojvodina“ do Pokrajinskog sekretarijata. Čak je upoznato i Ministarstvo poljoprivrede, pa su nas prebacili u sektor za koji kaže „ne, mi samo upravljamo oranicama, vi se za pašnjake obratite drugima”. I tako u toj našoj agoniji ništa nismo učinili. Evo zadnji mejl je star nedelju dana, gde nam direktor „Vode Vojvodina“, i direktor i njegov PR menadžer kažu „biće to rešeno, ne brinite, opušteno, to nam ništa ne znači...” Evo vidite i sami do čega je to dovelo. Tako da ugovora nema, korišćenja nema.

Šta će „Vode Vojvodine“ uraditi sa tom zemljom? Hoće li izdavati?

  • Oni kažu da će izdavati. Ali kad počinje agrogodina? Ne može da se počne u sred leta, pa čak ni za pašnjak. Jednostavno trave ima, ali trava ima svoj rok kad se kosi, ne kosi se matora, suva trava. Za sve postoji termin, pa i za ovo.

A kao domaćin živite i vi od poljoprivrede?

  • Da, bavim se poljoprivredom, uglavnom ratarstvom. Stočarstvom samo kao neki ventil, pošto čovek što je stariji onda je sve manje pokretan i više vezan za domaćinstvo. Da ne mislite pokretan kao invalid nego ne putujem toliko. Nekad sam radio i neki transport, ali to je sve prestalo i sad sam isključivo poljoprivrednik. Bavim se malo stočarstvom, malo ratarstvom, dopunjujem jednostavno jedno drugo. Nekada smo radili povrtarstvo, što je bilo veoma profitabilno i dobro, ali usled pojave megamarketa, a nedostatka zadruga koje bi to kompenzovale, te  udare na tržištu povrtarskih proizvoda, prestali smo time da se bavimo. Međutim, sad se u povrtarstvu pojavljuje i drugi problem, a to je da je po selima sve manje radne snage. Priznali mi to ili ne,  ali industrijalizacija je zahvatila sela Banata. Dosta ljudi se zapošljava u nove kompanije gde se traži radna snaga, gde su koliko-toliko redovne plate i tu ljudi vide neku sigurnost. Ne mogu da čekaju sezonski rad na njivi i ja to pozdravljam i podržavam, tako da će povrtarstvo na otvorenom prostoru biti u sve većem problemu usled nedostatka radne snage.

Kako posluju zadruge?

  • Pa, u selu ima privatnih zadruga. Državnih nema, ta zadruga je odavno otišla pod stečaj. Privatne zadruge posluju dobro, imamo ih pet - šest. Da kažemo, oni su tu više ugovarači proizvodnje, produžene ruke industrije, da li ulja, da li šećera. Imamo korektan odnos. Sela oko nas imaju jednu ili nijednu zadrugu niti otkupno mesto. Ovde ima četiri ili pet i to nam puno znači i u konkurenciji, jer su jedna drugoj konkurencija, pa dobijamo bolje uslove, imamo veći obim saradnje...

Sad će prolećna setva. Na šta se poljoprivrednici u Botošu najviše žale?

  • Najviše se svi žale na prošlogodišnju sušu i ovogodišnju besparicu, što je u obrnutoj srazmeri jedno s drugim, jedno drugo je izazvalo. Banke su tu izašle sa nekim kratkoročnim kreditima. Ljudi su u problemu usled besparice. Nisu uspeli da isplate dugovanja, poreska, doprinose, za sve to trebaju potvrde, odvodnjavanje... Tu smo doživeli isto jedan krah sa „Vodama Vojvodine“. Mi smo to nekad u Zrenjaninu, u trezoru, imali sektor gde smo plaćali odvodnjavanje. Sad se to prebacuje. Sad zamislite paradoks. Ja sad kad bih hteo da izmirim odvodnjavanje, moram da idem u Novi Sad u „Vode Vojvodine“ da uzmem moj račun koji treba da izmirim. To je takva centralizacija postala da će sve više biti ljudi koji uopšte ne znaju za taj podatak - da on mora da ode u Novi Sad, da uzme račun, da plati odvodnjavanje. Recimo da je odvodnjavanje neplaćeno, kamate su ogromne i neko će doći u dužničko ropstvo koje neće moći na kraju da isplati. Sad sa pojavom ovih novih uterivača ili prinudne naplate, ljudi će doći u problem da će gubiti i pokretnu i nepokretnu imovinu.