- TRŽIŠTE - /12.08.2020./ Produktna berza Novi Sad: kukuruz 19.20 din/kg , pšenica 17.90 din/kg , soja 42.60 din/kg ; /12.08.2020./ Berza u Čikagu: kukuruz 12.33 din/kg , pšenica 17.98 din/kg , soja 32.59 din/kg ; /12.08.2020./ Berza u Mineapolisu: kukuruz 11.50 din/kg , pšenica 14.49 din/kg , soja 30.53 din/kg ; /12.08.2020./ Berza u Parizu: kukuruz 19.26 din/kg , pšenica 20.87 din/kg , soja - ;

SETVA PUNA PRAŠINE

 

Novi Sad, 7. novembar 2011.

Osvrt: Čedomir Keco

Prema proklamovisanim agronomskim pravilima rokovi za setvu pšenice su istekli, a prema nepotpunoj računici zrno je u zemlji na oko 300.000 hektara – ubedljivo najmanje za poslednjih deset godina.

Na ovako malu setvu dobrim delom je uticalo vreme bez padavina i nedovoljna mehanizacija za redukovanu obradu zemljišta, ali i tržište koje i u Srbiji pšenicu tretira samo kao jedan od biljnih proizvoda.

Ovaj tržišni tretman pšenice mnogi ne razumeju niti uvažavaju, isto kao što se u porukama za obimniju setvu zaleću sa preporukama „da, eto, još valja pokušati sa setvom”. Obe pojave ne doprinose konačnom razrešenju dalje proizvodnje hlebnog žita u Srbiji.

U raznim osvrtima o setvi pominje se „plan setve”, koji odavno nije primeran našoj praksi i putevima tranzicije kroz koju plovi naša poljoprivreda. Nikakve planove setve kao država nećemo više imati, niti ćemo na setvu pšenice moći nekoga da primoramo. Svako seje prema svom interesu, a taj interes je daleko od vremena kada je samo u Vojvodini bilo oko 2,5 miliona tona pšenice u žetvi.

Ko je i kako izgubio taj interes je druga tema. Ali se u analizi poslovanja ratara vidi da proizvođači za proizvodnju pšenice nemaju šansu da sklope kooperantski ugovor sa mlinom niti izvoznikom. Razlog za to je surova istina za ratare: pšenica je berzanska roba i da za našu godišnju potrošnju hleba je dovoljno oko 820.000 tona zrna. To uz prelazne zalihe od 300.000 tona obezbeđuje i setva na 320.000 hektara uz prinos od 3.500 kilograma po hektaru.

Dakle, oni koji mese hleb ne drhte zbog sirovina, a oni koji ga prodaju uvek imaju solidnu zaradu. U celom lancu samo ratare prati neizvesnost: zbog cene i prodaje. Cenu niko i nikada neće rešavati uredbom i dekretima i to nije sporno. Međutim, ratarima za odlaganje prodaje (u žetvi je uvek najniža cena) potrebni su silosi za čuvanje zrna, pogotovo onima koji pšenicu gaje zbog profita i postižu prinose od 6.500 do 8.000 kilograma po hektaru.

Uspostavljanje javnih skladišta i Kompenzacionog fonda, ponude za odlaganje robe do odluke o prodaji, što je preporuka Ministarstva poljoprivrede, u ovoj sezoni nije dalo očekivane rezultate u žetvi pšenice. Naime, prodaja pšenice je bila i prvi prihod za mnoga gazdinstva, a drugo, skladišta sa licencom nisu odgovarajuće regionalno raspoređena. Uz to, nadokanada poljoprivrednicima putem subvencija za lagerovanje pšenice od 50 do 80 dinara po toni nije stimulativna.

Dakle, pšenicu prati neizvesnost oko zarade, ali njena smanjena setva donosi i nove probleme. Zapravo, cena kukuruza i broj kupaca za ovo žuto zlato je već danas opredelila mnoge ratare da ovu kulturu seju na iste površine, jer su odustali od pšenice. Tako, zapravo, oni gledajući samo finansijski efekat ulaze u proizvodni rizik, jer je ovakvo gajenje kukuruza pogodno za razvoj mnogih bolesti, pa i crvenila kukuruza, koji je sve prisutniji na našim njivama. Otuda setva pšenice kao useva za mnoge je biološka potreba, bez praćenja agrorokova, tretmana prihrane i zaštite. Ovi ratari znaju da nisu konkurentni na tržištu i za svoj poslovni neuspeh ne prozivaju državu. Međutim, zabrinjava što su oni u većini i što su glavni proizvođači. Ako oni podbace u setvi više nego obično žita u 2012. godini imaćemo dovoljno, ali do sledećeg u 2013. godini ostaje neizvesno.

Možda bi sve i bilo drugačije u sezoni setve da su lokalne samouprave ušle u suštinu problema i odvojile novac za skladištenje, formirale setveni mašinski prsten za ubrzanu setvu i stale uz rame malim gazdinstvima. Ovako, njihovi službenici samo procenjuju setvene površine iz kancelarija i obaveštavaju statistički centar. Zaista, skup posao.

Jednom rečju, setvu u sušnim uslovima nismo shvatili kao elementarnom nepogodom, iako su nam oči pune prašine od suše. Ali, možda je pšenica već odavno samo trgovačka roba, pa i ovo nije rešenje.