ŠMINKA UMESTO AGRARNE POLITIKE

Četiri – pet sastanaka u Privrednoj komori Vojvodine održano je na inicijativu Đorđa Bugarina, sekretara Odbora poljoprivrede i prehrambene industrije u Privrednoj komori Vojvodine, a tema je bila uvek ista – Agrarni budžet 2011. godine.

Uz vest da je u nacionalnom budžetu upisano 20 milijardi stimulacija za poljoprivredu, Đorđe Bugarin je na početku našeg razgovora ovako reagovao:

- To je sramotno. Neprimereno je da ministri u Vladi u vezi sa krizom mleka izjavljuju listom da budzet nije dovoljan za poljoprivredu i da bi trebao da bude veći, da bi Vlada donela odluku da on ne bude veći.

Nije mi shvatljivo ni ponašanje samog ministra poljoprivrede, koji je čak javno rekao da nije učestvovao u razgovorima oko nivoa budžeta. Ja sam istina bio za to da treba braniti ministra poljoprivrede, ali mislim da sada nema više razloga za to. Zato što se nije oglasio oko budžeta. Mislim da je to sramotno i da se tim parama ne može uraditi ništa, i da će to biti još jedna propuštena godina za poljoprivredu, da se pokuša prilagoditi evropskim integracijama i sve većem otvaranju za primarne poljoprivredne proizvode sa prostora EU.

Ulazimo u treću godinu primene Trgovinskog sporazuma. Zaštita domaće proizvodnje je sve manja, da bi se ona bukvalno svela na otvoren prostor za ulaz drugih proizvoda, a sve druge proizvodnje u okruženju su značajno više podržane. Srpska poljoprivreda iznurena kroz period sankcija, nedovoljno opremljena, ostarela, bez strukturnih promena u sticanju vlasništva nad poljoprivrednim zemljištem, bez ozbiljne zemljišne politike u pogledu pregrupisavanja u korist onih koji sutra treba da se nose sa konkurencijom, nema apsolutno nikakve šanse na prostoru EU da bude konkurentna, a sve manje je konkurentna i na prostoru CEFTe. Srpski izvoz kojim se svi ponosimo i hvalimo dostiže petsto eura po hektaru, a makedonski je hiljadu i dvesta.

Za Makedoniju kažemo da je poljoprivredno nerazvijena zemlja, samo Bosna i Rumunija imaju manji izvoz po hektaru obradivih površina od Srbije, na prostoru Evrope. Srbija, svi kažemo da je žitnica Evrope.

Prema tome mi sa ovim prinosima, sa ovim nivoom tehnologije, sa ovakvom strukturom vlasništva nad poljoprivrednim zemljištem, nemamo šta da tražimo u Evropi. Svinjarsku proizvodnju u Srbiji će verovatno unaprediti oni koji budu jeftino kupili zemljište

Posle četiri godine protoka primene sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, koji će srpsku radnu snagu naučenu da radi u poljoprivredi jeftino platiti i uneti nove rase, odnosno poboljšan genetski materijal, uslovno rečeno dobre objekte radi uslova držanja i zagađivati čovekovu sredinu u uslovima jako loše zaštite životne sredine u Srbiji.

Mi danas imamo klanice koje neće postojati kad Srbija uđe u EU, a koje će u međuvremenu zagaditi životnu sredinu, jer svoj klanični otpad rasturaju u najbližem okruženju klanice. To je slično i sa malim mlekarama, i Srbija je ovakva kakva jeste, predodređena da bude sutra zagađena, kojoj će mnogo više para trebati da se saniraju posledice ovako bahatog odnosa u prehrambenoj industriji gde uslove za poslovanje dobijaju svi koji to požele.

Klanice se nalaze u centrima naseljenih mesta, bez uređaja za prečišćavanje, bez rešenog pitanja klaničnog otpada, koji rasturanjem u neposrednom okruženju, dovodi do namnožavanja glodara, koji su vektori zaraznih bolesti, i mnogo toga što nije dobro. Mislim da Srbija sa ovakvim agrarnim budžetom ne može se pomaći sa tačke u kojoj se trenutno nalazi, i može se samo dalje urušavati u poljoprivrednom smislu.

Bio je dogovor da komora Srbije traži razgovor u Vladi, da li se nešto dogodilo u odosu na inicijativu koju je imala i Vojvodina, i udruženje i jedno i drugo za poljoprivredu. Da li je uopšte došlo do nekog kontakta?

- Koliko ja znam, taj zahtev Upravnog odbora Privredne komore Srbije je realizovan tako što je predsednik Vlade došao na Skupštinu Komore. Isto se desilo i što smo mi tražili razgovore o poljoprivredi sa predsednikom Vlade, on je odbio razgovore na tu temu, i prihvatio razgovore o ukupnoj privrednoj situaciji, to se svelo na jedan njegov ekspoze da smo izašli iz krize, i da je srpska Vlada nemoćna da uredi dužničko poverilačke odnose odnosno da zaštiti poverioce.

Da bi posle desetak, petnaest dana posle tog gostovanja predsednika vlade, jer je to bilo gostovanje ništa drugo, u komori Vojvodine doneta uredba kojom se obavezuju kupci hleba da plate hleb u roku dvadeset dana. On je u komori Vojvodine rekao da Vlada Srbije ne može da uredi predlogom zakona o obligacijama ili nekim drugim zakonom, rokove plaćanja, obavezu dužnika, odnosno onog ko preuzima robu, da položi instrumente obezbeđenja plaćanja, i da prizna kamatu na nekom normalnom nivou, onome kome je dužan ako u tom ugovorenom roku ne izmiri obaveze prema poveriocu. Tada je premijer rekao da je Vlada nemoćna da tu bilo šta promeni, da je sve to stvar obligacija. Mi znamo kako se obligacije u praksi dešavaju, a to je da praktično poverioci ni na koji način nisu zaštićeni, pogotovo od velikih kupaca, poput megamarketa koji sami određuju cenu, sami određuju rokove plaćanja, ne poštuju ono što su sami odredili, a često i ne plate robu koju su uzeli.

Poljoprivreda i uopšte privreda uzima i dalje kredite, triput skuplje nego što su krediti u EU, da bi proizvodila robu koju će dati nekom ko mu neće platiti. I taj lanac nelikvidnosti je i dalje jako prisutan, država je jedan od glavnih generatora nelikvidnosti, a očekuje od iste te privrede kojoj duguje da ona izmiruje obaveze prema budžetu.

Evo već nekoliko dana u javnosti postoji cifra koliki je Agrarni budžet, ni jedno udruženje se još nije oglasilo javno...

- Koliko ja znam cifra je nekih dvadeset milijardi. Ja mislim da ljudima u udruženjima nije jasno da neko tako bezobrazno malu cifru sme da izbaci u javnost. Trošenje budžeta, koji bi trebao da bude najmanje pet posto u ovoj godini, u idućoj 2011. godini trebao namestiti tako da se postigne najveći efekat, a ne da se zadovolje nečije potrebe i želje. Ko je blizak nekome da ostvari prava, a ostali da ne ostvare to pravo. Srbija iz ove krize u kojoj se nalazi kao država, a poljoprivreda posebno, ne može izaći na način kako je to do sada predstavljano javnosti. Trideset dve milijarde ili trideset dva miliona dolara kratkoročnih kredita na devet hiljada korisnika pokriva jedva devedesetak hiljada hektara pod pšenicom. A šta ćemo sa onim milionima hektara koji nisu pokriveni nikakvim kreditom? Tu nema dizanja nivoa tehnologije, ne može se na tom, uslovno rečeno, malom broju hektara, malom broju gazdinstava podići nivo tehnologije koji će nadomestiti pad tehnologije na svim ostalim. Srbija može da proizvodi mnogo više, a ne proizvodi zato što ima bahat odnos Vlade prema poljoprivredi. U takvim uslovima nijedan ministar poljoprivrede ne može bez novaca da vodi poljoprivrednu politiku.

I mi generalno nemamo poljoprivrednu politiku, mi imamo vatrogasnu politiku u poljoprivredi koja se našminkana predstavlja javnosti kao neka poljoprivredna politika.

Ta šminka mora da prestane i da se pređe na stvarne stvari da bi Srbija mogla da se spremi. Ako se ovako bude radilo nema šanse da se Srbija spremi za EU i da se poljoprivredni sektor Srbije uključi u poljoprivredni sektor EU na koliko - toliko ravnopravnim osnovama, jer kad bi i imali duplo više novaca, pitanje da li će ova politika globalna raditi brže, a do sad jeste brže radila nego što smo mi radili u poljoprivredi.

Šta bi bili ti prvi potezi? Mnogi misle da treba ukinuti subvencije po hektaru, da one treba da se vezuju za prinose, jedni kažu da apsolutno ne treba davati subvencije.

- Ja mislim da se subvencije po hektaru moraju dati zato što je to jedino sprovodljivo. Vi ne možete dati subvencije po kilogramu prinosa koji je završio na tržištu u legalnim tokovima, što bi možda bilo dobro, ali, toliki nam velik birokratski aparat treba da iskontroliše to, da bi to bila skuplja dara nego mera. Za to se mora još uvek ići na direktno davanje po hektaru. Ali ta direktna davanja treba shvatiti drugačije nego do sada. Za đubrivo treba dati značajno veće subvencije, odnosno subvencije treba da koristi korisnik đubriva na osnovu fiskalnog računa da je kupio to đubrivo. A ne da koristi neko koga država odabere da bude dobavljač. Pa onda se ispostavi da imamo uslovno rečeno veliki novac, relativno veliki u odnosu na ukupan budžet dat za subvencioniranje đubriva, a da se tržišna cena nesubvencioniranog i subvencioniranog gotovo izjednačuje. Tu ne postoji borba za kvalitet i borba za potrošače, znači trebalo bi seljaku reći „dobićeš za đubrivo”, a ne fabrika.

Pa kupi od koga hoćeš prema tvojoj analizi zemljišta i prema usevu koji gajiš, izaberi kombinaciju koja ti je potrebna, koju ti savetuju stručne službe, i to kad kupiš, imaš dokaz da si platio, onda ćeš dobiti subvencije.

Ovo subvencioniranje na dosadašnji način je praktično besmisleno. Mnogi su ukazivali sa pravom da to nije dobro, ništa se nije uradilo da se to promeni. Prvo što bih uradio, dao bi subvencije za đubrivo po kilogramu, ograničio broj kilograma u odnosu na broj hektara koje gazdinstvo ima prijavljeno. Tu ne treba dozvoliti malverzacije, jer smo mi narod sklon malverzaciijama. Kada bismo postigli da svaki hektar koji je evidentiran u proizvodnji registrovanih gazdinstava dobije pola tone đubriva, mi bismo značajno digli prinose. Ali đubriva koja treba da dobiju.

Naravno, mora se zadržati i neka subvencija po hektaru, mada mislim da se ona ne može održati na ovom nivou zato što treba obuhvatiti mnogo veći broj hektara. Ne možete vi na sedamsto hiljada hektara delovati sa četrnaest hiljada dinara po hektaru i očekivati da vam se na tri i po miliona hektara poveća prinos. Znači to nije pravedno. Ja bih možda bio sklon da ukinem direktno davanje po hektaru, u uslovima siromašnog budžeta pa da dam ovo što je drugo. Mi dajemo za mehanizaciju neselektivno, dajemo nekome na osnovu želje što on iskaže da kupi neki traktor, koji nekad prevazilazi potrebe njegovog gazdinstva.

Bila bi dozvoljena kupovina ako on ima obezbeđen posao. Znači posao ne samo kod sebe nego i kod drugih. To može da se ostvari kroz mašinski prsten ili kroz zadrugu. To može da se ostvari kroz neko od privrednih društava. Neka jedan kupi kombajn za repu, jedan neka kupi kombajn za žito, neka treći kupi kombajn za siliranje. Svi će imati sve i to je najbolje.