NOVCA NEMA ZA NOVE STIMULACIJE

Agrarni budžet za 2011. godinu je 20 milijardi dinara, piše u Predlogu Zakona o državnom budžetu. To će biti 2,3 milijarde više nego lane, a u krajnjem zbiru, uz sredstva koja stiče Ministarstvo poljoprivrede, oko 30 milijardi dinara. I sa ovom cifrom smo daleko od izdvajanja od 60 evra po stanovniku za poljoprivredu i selo.

Većina predlagača proklamovala je da dinar za poljoprivredu ove godine bude veći u krajnjem iznosu najmanje 5, a najviše 10 odsto od ukupnog državnog budžeta. Od ispunjavanja tog zahteva neće biti ništa. Da to neće biti tako, znao je i sam ministar Dragin, pa je o ovoj temi progovorio javno tek kada je Nacrt zakona ušao u skupštinsku proceduru. Ministri koji su govorili o potrebi većeg izdvajanja za agrar su zaćutali i Dragina su ostavili samog da se bori za veće izdvajanje, ali kasno. Međutim, Dragin za taj duel nije bio spreman niti osnažen većom podrškom udruženja. Neuspešan ishod njegove borbe za veći iznos je rezultat učestalih komentara o njegovoj smeni. Čak je i njegova funkcija od strane odgovornih ljudi u Vladi nuđena pojedincima, ali je njihov odgovor bio – „ne“ ako dinar za agrar nije znatno veći. Po ovome ispada da je Dragina sačuvao mali Agrarni budžet i obrnuto.

Međutim, tako se ne mogu posmatrati pozicije ministra i poljoprivrede u zemlji Srbiji.

Za veći iskorak prema poljoprivredi sadašnja politička elita nije spremna jer državi preti besparica u kasi. Zamislite koliko je Vlada na mukama kada ne uvažava istinu da je ovogodišnji rod (pšenica, kukuruz, suncokret, soja, mleko, voće, povrće, grožđe...) vredan oko 10 milijardi dolara i ona donosi odluku da povećanje ovom sektoru bude – dve milijarde dinara.

Kada smo nedavno organizovali raspravu u Privrednoj komori Vojvodine o ovoj temi, uz učešće osamdeset zainteresovanih, izgledalo je da će glasnost udruženja i podrška Draginu za veći Agrarni budžet biti veća. To je izostalo. Samo su udruženja iz Srema digla glas i jedno dva iz Banata. Draginu je zbog ovako mučne situacije sada lakše – ne mora da smiruje nezadovoljna udruženja jer i ovako u vrhu države ništa nije u mogućnosti da promeni.

Bez razlike šta se dogodilo u intoniranju rasprave o Agrarnom budžetu, posle ovoga među udruženjima neće biti više ništa isto. Ona udruženja koja su rekla šta misle o finansiranju poljoprivrede sa negativnim porukama – „poltroni“, „plaćenici“, „foliranti“ – govore o onim drugima koji su ćutali. U takvoj atmosferi o jedinstvu i zajedničkim ciljevima više niko ništa i ne govori.

Iz ankete i rasprava o agrarnom dinaru koje smo imali, situacija nije ni malo ružičasta.

Erna Kiš Čisar, predsednica Skupštine Zadružnog saveza Srbije, za „Gazdinstvo” o donošenju Agrarnog budžeta kaže:

- Lično mislim da je to tužno što uvek idemo na manje od potrebnog. Vidimo šta je poljoprivreda uradila, a  šta joj se vraća. Ja sam za to da agrarni budžet bude mnogo veći, s obzirom koliko učestvujemo u stvaranju tog budžeta.

Valjalo bi i omogućiti jednostavnije korišćenje ovih sredstava.

Radovan Bokić, direktor ZZ „Agroklek” iz Kleka misli:

- To je van našeg domena. Ja učestvujem u tim raspravama i predlozima, gledamo šta radi Evropa i oko nas. Kako odredimo tako ćemo i proći. A loše ćemo proći. Stoka će se i dalje uništavati. Radi egzistencije ljudi će smanjivati troškove i prvo šte će to uraditi, oni koji se bave stočarstvom. Prodaće kravu za 500 evra, živet će od toga mesec-dva dana, pa će prodati drugu, treću..., ne daj bože još da imaju kredite onda će prodati više. Farmeri već to rade, neće hraniti kravu sa kukuruzom od 20 dinara, sa sojom od preko 34 dinara, a sa mlekom ispod 30 dinara. Mi još uvek ne znamo da li ćemo i kada dobiti četiri dinara za premije i subvencije. Nema pozitivne nule u poljoprivredi – ili napreduješ ili propadaš. Ako ne bude subvencija i povećanja za energente prevashodno, bit će to veliki problem.

Dragan Stanković, iz Unije poljoprivrednih proizvođača Šabac, je učestvovao na našoj tribini o Agrarnom budžetu i tom prilikom je rekao:

- Niti je bilo više poljoprivrednih udruženja, niti je bilo manje razumevanja između Ministarstva poljoprivrede i udruženja. Šta možemo da kažemo? Jednostavno vrlo malo se uvažava mišljenje svih udruženja i sa tim moramo da se pomirimo. Zato imamo, nažalost po nama svima, a iz tog kraja potičem, veoma lošu situaciju u poljoprivredi. Seljaka ne interesuje da li će budžet biti 5 ili 10 posto, njega interesuje da mu džep bude pun, ali džep mu je prazan. Zbog čega? Odgovore znamo, ali uvek tražimo nove odgovore od ljudi koji predvode ovu državu, ali te odgovore uvek teško dobijamo, nažalost. Na lošu situaciju u poljoprivredi smo ukazivali. Niko nas nije slušao. Mogu da razumem ljude koji direktno učestvuju u proizvodnji. Ta priča prolazi kod seljaka. Ostale priče o kojekakvim ciframa teško prolaze. Nije seljak za tu priču.

Šta se dešava kod nas? Dešava se da se samo priča da će biti nekog profita ili neće biti. Tačno je da profita ima. Međutim, taj profit nikako ne dolazi do individualnog poljoprivrednog proizvođača. Svi oko njega su nekako bogatiji i zarađuju, samo on malo zarađuje. Zbog čega je to tako? Vi znate da mi nismo konkurentni, ovakav seljak kakav jeste ne može biti izvoznik i ne može nikako poljoprivreda napredovati. Što se tiče subvencija i budžeta koji će se doneti za ovu godinu, nikako se ne slažem, a i većina seljaka se ne slaže, da se subvencije koje se daju po hektaru ograniči na određeni broj ljudi. U mom selu je subvencije dobilo 2-3 posto seljaka. Šta ostali da rade? Vlada stalno priča o nekoj socijali, a ona pravi socijalne slučajeve u selu. Ja sam taj koji prima subvencije i posedujem dosta veliku količinu zemlje za područje Mačve, Pocarine..., ali verujte da ima ljudi sa dva-tri hektara koji će ubrzo postati socijalni slučajevi. Ako je to interes ove države – da se ukrupni proizvodnja -  slažem se, samo ne znam do koje će granice ići – da li će granica biti 100 ha, 1.000 ha, 1.500 krmača i ostalo. Ta priča ne prolazi. Smatram, pošto individualne poljoprivredne proizvođače zastupam i znam šta oni misle, da se jednostavno država mora pozabaviti svima, a pogotovo s malima. A njih je najviše. Do sada nisam primetio to, zato imamo sve ove situacije i u mlekarstvu i u stočarstvu sleduje katastrofa, to vam smem garantovati, da je pokolj stočnog fonda, ne samo zbog toga što je kukuruz skup, kukuruz i treba da bude skup, ali niko ne priča o onoj drugoj strani da kukuruz učestvuje sa jednom trećinom u poljoprivredi u odnosu na stočarsku proizvodnju, a dve trećine su ostale komponente. Ja sam veliki proizvođač svinja i znam to. Nekad je bilo da je kukuruz glavni u toj proizvodnji, međutim to više nije istina – samo sa jednom trećinom u ceni stoke učestvuje kukuruz, a dve trećine su ostale dažbine. Tu mi nismo konkurentni. Ko je od Ministarstva poljoprivrede, trgovine, udruženje, to pitanje stalno isticalo? Jesu udruženja, ali ih niko ne sluša i neće ih ni slušati. Zato smatram, pored sve dobre namere ovakvih skupova, i treba da se održavaju, da se 90 posto ovakvih skupova završe na praznoj priči koja ništa neće uroditi plodom. A ta se priča oslikala na našoj poljoprivrednoj proizvodnji koja je na ivici katastrofe. Mislim da će se svi ovde složiti sa činjenicom da poljoprivredna proizvodnja ide jednom dosta silaznom putanjom. Ko će to da spreči? Ako ne znaju gospoda koja su završili škole, onda daj da pitamo seljake. Seljaci imaju odgovor. Zato treba više pažnje da se posveti seljacima i onim ljudima koji direktno učestvuju u proizvodnji – izneo je svoja zapažanja Stanković.

Nebojša Radovanović, predsednik Skupštine Asocijacije poljoprivrednika Srbije iz Bogatića, analizirao je poslovanje poljoprivrednika, što ima i jasne poruke za kreatore Agrarnog budžeta:

- U Asocijaciju je ušlo preko 50 organizacija (ratari iz Srema, stočari iz Mačve, voćari iz Arilja, vinogradari iz Aleksandrovca...). Većina ih je (preko 80 posto) sitnih proizvođača, koji proizvode tržišne viškove u ovoj državi, a u stvari su u onom sistemu u kojem nikome ne trebamo. Nijedan od tih 80 posto, 460.000 registrovanih domaćinstava nema nijedan ugovor za svoju proizvodnju. Znači, mi smo u takvom sistemu gde proizvođačka industrija, kojoj ipak ide lepo, vidimo da oni ostvaruju profite, ne želi nas kao osnovu iako proizvodimo tržišne viškove. Ne vide nas kao sigurnog  snabdevača, već kao žrtvu. Tvrdim da smo ugroženi ako ne genocidno, onda sigurno da smo smatrani kao građani drugog reda. Pogledajte šta nam se događa, mi svi koji proizvodimo tržišne viškove, da li mesa, mleka, voća, to prodamo i to neko pojede. Znači, ne proizvodimo viškove koji nikome ne trebaju. Ali u sistemu u Srbiji gde proizvodimo pet-šest proizvodnji, mi smo zaduženi kod banaka i ulažemo u proizvodnju. U velikom broju slučajeva mi ne možemo da naplatimo cenu koštanja i vrlo brzo ćemo se naći u situaciji gde će nam uzimati njive i kuće, i to samo zato što želimo da radimo i proizvodimo tržišne viškove. To je glavni problem države. To se mora smisliti kako. Da li će to biti tri, pet ili 50 hektara, znači težiti tom cilju. Ali u ambijentu imamo jake sisteme koji su monopolisani - mi nemamo za to rešenje. Dogodila se tranzicija i desilo se da smo ostali bez prerađivačkih kapaciteta. Idemo u Evropu gde su poljoprivredni proizvođači 60 godina gradili poljoprivredne prerađivačke kapacitete i imaju uticaj i poštenu igru. Ovde tako poštene igre u Srbiji, čini mi se, još dugo nećemo imati. Bez obzira da li imamo pet ili 10 odsto Agrarnog budžeta. Nemamo model funkcionisanja u kome od tržišnog viška možete zaraditi. Zato veliki broj seljaka više ne može da radi, jedna trećina ne zna šta mu se dogodilo, jedna trećina pokušava pomoću kredita da proizvodi, a u međuvremenu imamo da je pala proizvodnja svinjskog mesa, mleka, junećeg mesa, maline...čitav taj sistem je ubitačan. Država zajedno sa komorama i udruženjima poljoprivrednika mora da pronađe kakav je to model koji odgovara Srbiji, mada je po mišljenju mnogih seljaka za to već prekasno. Kako da opstane 500.000 domaćinstava, sitnih proizvođača? Svi smo mi imali tri do četiri proizvodnje. Sticajem okolnosti ove godine kukuruz ima neku cenu, ne zbog situacije u državi, već zbog  tržišta u okruženjui stočari očekuju da će još jedan udar imati u proleće, kukuruz će sigurno biti 25-30 dinara, što je poražavajuće za stočare u ovakvom ambijentu. Da ne pričamo o premiksima, proizvodnji soje i sojine sačme i da smo svi opterećeni u sistemu sa 18 posto. Zamislite kad uzmete jednu „turu” od 100.000 dinara vi državi morate da date 18.000 dinara za PDV. To nije pomoć države – jasan je Nebojša Radovanović.

Radislav Jovanov, predsednik Zadružnog saveza Vojvodine, nije zadovoljan izdvajanjem za agrar:

- I da je Agrarni budžet 5% i više, mislim da bi za poljoprivredu sve to bilo malo. Ali znamo u kakvoj je situaciji zemlja, da para nema. I što je bitnije možda i od iznosa, ono što je manjkalo i u 2010. godini, je preraspodela. Znači, bitno je kako će se budžet raspodeliti. Jednom za svagda moramo da kažemo da više nema selektivnog podsticaja. Mi se zalažemo da svi koji se bave poljoprivredom kao registrovana gazdinstva, da uđu u podsticaj. A ne selektivno gde svega 30% ljudi dobiju sredstva. U 2010. godini poljoprivredni proizvodi su imali maksimalno kvalitetnu cenu, ali najmanje su osetili to oni sitni proizvođači. Oni su se sve ovo vreme naturalno zaduživali i naturalno razduživali. Uzimali su po nepovoljnim paritetima i đubre, seme i zaštitu i na kraju kad su se razdužili, džaba pšenica od 25 dinara i kukuruz od 20 dinara, jer oni kad se razduže njima je malo ostalo. Bitno je da država, kada su u pitanju ulaganja u poljoprivrednu proizvodnju, blagovremeno reaguje, da se izbegne to naturalno zaduživanje kako bi ljudi, ako rodi,  imali šta da očekuju. Budžet je nedovoljan, minimum svih minimuma, što  stvarno nema smisla. Uvek se nađu sredstva za neke, sem za poljoprivredu, ali i ovako minimalan budžet može da se ublaži ako se bude ravnopravno i na korektan način rasporedio – kaže Jovanov.

Nikola Mihailović, predsednik Zadružnog saveza Srbije, kaže:

- Sa aspekta Zadružnog saveza Srbije mi smo na vreme održali sednicu organa upravljanja da bi izašli sa kvalitetnim predlozima, početkom oktobra meseca. Stav i konstatacija je da agrarni budžet treba da bude što veći. Dali smo punu podršku Ministarstvu poljoprivrede u nastojanjima da agrarni budžet bude što veći i da zemljoradničke zadruge budu uključene u sistem podsticaja za 2011. proizvodnu godinu. Moraju sitni proizvođači koji su uključeni u zadruge da budu subvencionisani. Prema najavama koje dobijamo, agrarni budžet je jako mali, mi izražavamo žaljenje, jer znamo koliko poljoprivreda doprinosi u izvozu i ukupnoj privrednoj aktivnosti zemlje i to je loša poruka – kaže Mihailović.