Beograd, 17.maj 2024.
Susret koji obećava, može se reći za prvi sastanak dr Aleksandra Martinovića, ministra poljoprivrede i Marka Čadeža, predsednika Privredne komore Srbije. Istina o statusu i prisustvu poljoprivrednika u privrednom sistemu Srbije je zabrinjavajuće-sramna!
Ratari, stočari i uspešni voćari i povrtari nisu kao primarni proizvođači uvezani u privredni sistem Srbije, već se računa da su u ovoj velikoj porodici preko predstavnika prerađivačke industrije i zadruga, što je neprihvatljivo zbog ukupnog učešća baš ovih radnika u društvenom proizvodu. Možete zamisliti kako može da vas zastupa prerađivač koji ima cilj da od vas kupi sirovinu po najnižoj mogućoj ceni?! Retko se događa da za isti sto u Komori sednu proizvođači mleka, suncokreta, mesa… sa svojim otkupljivačima.
Kada vidite sastav Upravnog odbora Privredne komore, utisak je da je kvalitetniji po resorima od ministarskog sastava u Vladi i da su ti ljudi uspešni i da mogu mnogo.
Ako je Ministar dr Martinović krenuo da valjano otkloni pritisak na svoje ministartvo (uglavnom zbog otkupnih cena poljoprivrednih proizvoda) saradnjom sa Privrednom komorom, onda je načinio prvi korak od sedam milja. Kod svakog nezadovoljstva domaćina prozivano je ovo ministarstvo i aktuelni ministar. Vešto se do sada, iz često i konfliktnih situacija izvlačila Komora i Ministarstvo za trgovinu. Realno je, recimo, da u proizvodnji i prodaji malina ključnu ulogu ima Privredna komora, Ministarstvo trgovine i banke.
Promena sadašnje prakse podrazumeva da se situacija prvo promeni na nivou države i da se sa analizom koju Komora može da sačini, razgovara o statusu ove grane voćarstva, ali i drugih, i da se sugerišu mere. Koja je to ozbiljnost da ministar sa asfalta ide pred protestante i da od njih traži rešenje, a za njih je uvek najbolje ono koje donosi veću cenu bez obzira što je u Tunisu kilogram maline 1,20 do 1,50 evra/kg.
Za kvalitetno povezivanje sa Privrednom komorom Srbije, kao proizvođači prvo su se javili odgajivači živine i odgajivači tovnih rasa goveda i tovljači. Procenili su da udruženja u koja su organizovani nisu model koji može da bude oslonac za njihovu proizvodnju i karika za povezivanje u privrednom lancu. Proizvođači uključeni u Komoru imaju mogućnost za prvi korak u pronalaženju kupaca i dogovaranja uslova proizvodnje. Ne treba se iznenaditi ako uskoro i druga udruženja pronađu uslove za osnivanje svojih grupacija poput tovljača. Možda će tada i lakše uspostaviti dijalog sa prerađivačkom industrijom.
Tačno je da ova priča liči na poruku da je važno da svako radi svoj posao i tu ništa nije loše. Komora ima kadrove, analitiku, poslovnu širinu i ako se sada u njoj odredi mesto za poljoprivrednike, ceo sistem će biti ojačan za više od 100.000 članova. Za takvu širinu odavno postoji zakonski osnov.
Za povezivanje u Privrednoj komori Srbije putem posrednika odavno je isteklo vreme. Nije sporno da je članstvo obavezno da plati i članarinu i da s pravom očekuje dobre komorske usluge. Trebalo je racionalnije organizaciono jačati sektor poljoprivrede u Komori, što bi bio značajan oslonac za primarnu proizvodnju. A lakše je i to učiniti od osnivanja nove Agrarne komore. Pomenuti vikend susret Martinovića i Čadeža može da postane početak velikog spremanja u primarnoj poljoprivredi.