DIVLJI SIRAK MOŽE BITI OTROVAN

Divlji sirak (Sorghum halepense) nastanjuje Sredozemlje, južnu i jugoistočnu Evropu. Mestimično je biljka unesena u srednju i severnu Evropu. Divlji sirak je česta korovna i ruderalna biljka na suvim, peskovitim mestima, uz puteve, u vinogradima, na kultivisanim površinama, pr. uz kukuruz. Neke podvrste, uzgajani hibridi i sorte sirka služe kao krmivo za stoku.

Snažna, višegodišnja biljka s belim vrežama, uspravne i glatke stabljike. Listovi su plosnati, većinom hrapavih ivica zbog oštrih zubića. Klas je izdužen, piramidasta oblika, pri dnu dlakavim ograncima. Klas je dvopolan i ovalan. Divlji sirak i srodne mu vrste i podvrste cijanogene su biljke. Povremeno proizvode cijanogeni glikozid durin, koji sam po sebi nije otrovan, ali pri enzimatskoj hidrolizi oslobađa cijanovodičnu kiselinu. Sadržaj durina najveći je u prvim vegetacijskim stadijima biljke, a u idućim razvojnim fazama, kako se biljka približava zrelosti, progresivno se smanjuje. Tako u početku sadržaj cijanovodične kiseline koja se može osloboditi iznosi oko 0,15% zelene biljne mase. Sadržaj durina u sirku menja se od vremena do vremena, ali na njega utiču i uslovi rasta te meteorološke i pedološke prilike. Na otrovnost sirka utiče i đubrenje zemljišta azotnim đubrivom i mehanička oštećenja biljke, kao pri žetvi. Uopšteno, biljke niže od 0,5 m smatraju se škodljivima.
U organizmu životinje, cijanovodična kiselina blokira organsko železo hemina i inaktivira citokromoksidazu. Posledica je oslobađanje kiseonika potrebnog za disanje ćelija i tkiva. Toksični učinak varira zavisno od količine oslobođene cijanovodične kiseline. Životinje se otruju hraneći se sirkom kao zelenom hranom ili ga pasući, naročito ako se odjednom najedu mlade biljke kad dospeju na parcele gde se sirak uzgaja ili na polja gde raste uz druge useve. Otrovati se mogu i na prirodnim pašnjacima u predelima gde je u izobilju sirka ili ako pojedu veću količinu zrna sirka. Akutno trovanje u goveda: već 15 minuta do dva sata nakon paše na parceli gde raste sirak ili nakon povratka s pašnjaka sve životinje ili većina njih pokazuju znakove anoksije, od otežanog disanja do gušenja, teturaju, mišići trepere, leže omamljene, zapadaju u grčeve. Kad počne otežano disanje, krv postaje svetlocrvena i ubrzano se zgruša. U stadu od stotinjak životinja, nekoliko njih ugine za pola do dva sata, a druge uz odgovarajuće lečenje ozdrave.
(Gospodarski list i AgroServis)