„VELIKA KUĆA”
Zoran Čukić
Porodična zadruga, tzv. „velika kuća”, najstariji je oblik patrijarhalne porodice. Tačan broj porodičnih zadruga u našoj zemlji nije poznat, jer one predstavljaju posebnu statističku jedinicu posmatranja. Međutim, može se posredno zaključiti da se one još uporno održavaju u raznim oblicima u nekim delovima naše zemlje (na teritoriji opštine Sjenica, Nova Varoš, Prijepolje i u nekim selima opštine Čajetina, Ljubovija, Bajina Bašta i Mali Zvornik).
Postoje porodice u kojima živi više od deset članova, što ubedljivo govori o tome da porodične zadruge još nisu sasvim iščezle.
Porodična zadruga počiva na izvesnim demokratskim principima: vlast šefa porodice nije tako izražena, kao kod drugih oblika patrijarhalne porodice. Nosilac porodične svojine je zadruga kao celina, tj. zadružna imovina pripada zadruzi kao kolektivu, a ne pojedinim članovima.
Sinovi sa punoletstvom postaju ravnopravni sa ocem i ostalim punoletnim zadrugarima. Ženska deca i uopšte ženski članovi porodice imaju nepovoljniji položaj od moških članova. Zadrugom upravlja starešina, koga biraju i smenjuju sami zadrugari. Smrt starešine, makar to bio i najstariji predak, ne izaziva automatsku deobu.
Posle Drugog svetskog rata, Zakonom o agrarnoj reformi i kolonizaciji (od 23. avgusta 1945. godine)i sa izmenama i dopunama (od 18. marta 1946. i 1. decembra 1948.) bilo je predviđeno da se većim porodičnim zadrugama može povisiti maksimum zemljišta preko 35 hektara i Zakonom o poljoprivrednom zemljišnom fondu (od 27. marta 1953. godine) predviđene su slične olakšice za porodične zadruge koje su izuzetno mogle dobiti i više od 15 hektara obradivog zemljišta.
U današnjim porodičnim zadrugama njeni članovi se uglavnom bave stočarstvom i pčelarstvom. Sir, kajmak i med zbog velike udaljenosti od gradova i velikih trgovinskih lanaca nisu u mogućnosti da prodaju na pijacama, već to čine preko nakupaca, koji ih često ucenjuju tako da njihove proizvode otkupljuju po cenama koje sami unapred odrede.
Poljoprivredne kompanije i zemljoradničke zadruga veoma retko sa njima sarađuju zbog visokih transportnih troškova.
Iz Beograda je, bar do sada, za saradnju sa porodičnim zadrugama u otkupu sjeničkog i prijepoljskog sira bio zainteresovan samo jedan vlasnik privatnog preduzeća i to iz razloga što je rodom iz Sandžaka i dobro poznaje malobrojne članove porodićnih zadruga.
Jedno od mogućih rešenja za očuvanje i dalji razvoj porodičnih zadruga je njihovo udruživanje u zemljoradničke zadruge i plasman proizvoda na tržišta većih gradova.
Očuvanje i razvoj porodičnih zadruga nije samo interes zadrugara, već bi time trebalo da se pozabave lokalna samouprava (koje često nemaju dovoljno novčanih sredstava za razvoj poljoprivrede), pa i Ministarstvo za poljoprivredu.
Sa sigurnošću se može potvrditi da su proizvodi koje proizvode članovi porodičnih zadruga ekološki čisti (nemaju novčanih sredstava za veštačka đubriva i pesticide).