ponedeljak, april 15Agro servis

Iz mog ugla o rekonstrukciji Vlade (III)

 

POLJOPRIVREDA OSTALA SAMO U PRIČU SLOŽENA

Novi Sad, 21. avgust 2013.

Piše: Čedomir Keco

Šta se od rekonstrukcije Vlade može očekivati kada aktuelni premijer kaže da je ona dobro radila, a zna se kako su prošla poljoprivredna gazdinstva sa podsticajima?

Ako se izuzmu skandali sa maturom, gradnjom autoputa, lekovima, pojedinim privatizacijama, poslovanjem Azotare, Srbije gasa, Državnih robnih rezervi, bezbednost građana…i zadržimo se samo na sektoru poljoprivrede, onda je učinak te Vlade neočekivano skroman. Uz zakašnjenja u isplati zakonski utvrđenih podsticaja mnogo je oblasti gde se nije napravio pomak.

Država je dozvolila da sektor stočarstva, kao merilo uspešnosti agrara, padne na nivo (po broju grla) iz 1910. godine. Uz mnoge donacije i potrošeni (?) novac nismo iskorenili klasičnu svinjsku kugu, a za vakcinaciju nema para. Ponovo izvoz svinjskog mesa će sačekati, ali uvoz ovog (lošeg) mesa napreduje.

Stočarstvo je bez prioriteta, iako bi živinarstvo uz pristupačne cene hraniva moglo biti izvozna grana. U celom sektoru mesa – radi ko šta hoće. U nekim klanicama inspektori samo udaraju pečate, jer gazde smenjuju inspektore ako ne rade za njihov interes. To je zadesilo i neke carinske kontrolore prilikom uvoza mesa.

Ni u jednoj grani proizvodnje nemamo referentne kontrolne laboratorije, a za neke ozbiljne provere otrova u hrani nemamo ni uređaje. Trenutno se u Batajnici gomila neka laboratorijska oprema – čemu i kome će bez zaposlenih poslužiti, videćemo.

I pored simboličnih ulaganja, savetodavne stručne službe u poljoprivredi nisu deo zakonom utvrđene odgovornosti za ono što rade (savetuju).

Naš poljoprivrednik, bez razlike koliki je robni proizvođač, nije organizaciono povezan u nijedan segment privrednog sistema. Tako je ostao bez šanse da učestvuje u poslovnom dogovoru sa prerađivačima izvan njihove kapije. Poljoprivredna komora u regionima i na nivou države za naša gazdinstva su tajna, jer njihovo osnivanje ne uvažava državna administracija, postojeći komorski sistem ih gleda kao konkurenciju, a udruženja poljoprivrednika nemaju kadrove niti viziju koliko im to može pomoći u poslovanju.

Bespotrebno je navoditi primere šta sve od korisnih poslovnih oblika organizovanja imaju druge zemlje i kako u svemu prednjače njihove kooperative. Kod nas većina zadruga boga moli da ih niko ne kontroliše, da je u upravljanju što manje zadrugara, a da zaposlenima ostane što više para, iako se zna da taj novac može biti jedino uložen u investiciju ili podeljen zadrugama kroz dividende. I kada u selu imate, nazovimo, takvu zadrugu i otkupljivača sa vagom i silosom (možda i u zakupu od zadruge), onda za plasman svoje robe i nemate izbora. Ako ste ciklus proizvodnje zbog visoke bankarske kamate zasnovali uzimanjem robe na bazi razmene, onda je profit od vas veoma daleko. Na svu sreću, polako, ali kvalitetno, nastaje konkurencija ovakvom monopolu i ako je država pomogne kreditnim linijama doći će do pozitivnih promena.

Kada se spisak nečinjenja prema agraru u poljoprivredi dopuni i drugim temama, onda se otvoreno nameće pitanje – može li ministar bez utemeljenog programa i ekonomskih vizija u agraru i uz pomoć cele Vlade da napravi pomak? To je nemoguće! Ali je izvodljivo da ne udovoljava zahtevima izvoznika i špekulanata, koji u ratarima vide samo dobavljače jeftinih sirovina. Može se izboriti za zaštitu domaćeg tržišta od nepotrebnog uvoza, podstaći modernizaciju umanjenjem carine za uvoz mašina i tehnologije, kao i kontrolu hrane i tržišnu podršku, izgradnju silosa i hladnjača, eliminisanje sive ekonomije, izabrati institucije kao saradnika za promišljanje i analizu potrebnu za odluke Vlade. Može da sprema reorganizaciju Državnih robnih rezervi, racionalnu organizaciju i korisne programe naučnih instituta, sistem javnih skladišta i hladnjače po regionima, obnovu genetskih potencijala u stočarstvu, ubrzano doneti programe rejonizacije u voćarstvu, okonča korišćenje nedozvoljenih zaštitnih sredstava u biljnoj proizvodnji. Takođe, naspram naprednih zemalja, može da postakne osnivanje jednog ili dva agrarna univerziteta i jedne agrarne komore, brzu promenljivost tima oko sebe ako ne zadovoljavaju i da mu poljoprivreda bude važnija od stranke iz koje dolazi…

Ostavite odgovor