KOME SMETAJU JAVNA SKLADIŠTA?
Novi Sad, 11. septembar 2012.
Piše: Čedomir Keco
Da li će i ova Vlada kao i prethodna nastaviti sa praksom nedovoljnog ulaganja u tržišne sigurnosti poljoprivrednika, kao i ona Tadićeva, kada je bila mala podrška ruralnom razvoju, realnom subvencionisanju skladištenja roba, izgradnji silosa… Šta se to loše ponovo događa za poljoprivredu? Reč je o inicijativi da se ugasi ili finansijski onesposobi Kompenzacioni fond Srbije koji je garant za funkcionisanje javnih skladišta za žitarice i uljarice, ali i hladnjače za voće.
Fond i javna skladišta, su osnovani po zakonu koji je donet 2009. godine i uz pomoć Evropske banke počeo da živi. Tako je nastala nova institucija koju su prihvatile i banke. Naime, davalac robe (zrna) u javno skladište, čiji vlasnik posluje pozitivno i ima standardom utvrđen kvalitet usluge skladištenja, dobija robni zapis na osnovu koga može koristiti kredite kod banaka, jer mu je roba u silosu pokriće za novac i više od toga!
U 13 javnih skladišta i u još deset novih biće mesta za oko 150.000 tona zrna. Za to zrno je važno da postoji finansijska podloga u Kompenzacionom fondu kao garancija u slučaju propadanja robe kod skladištara. I to je potpuna sigurnost. I pored toga sve nije počelo glatko.
Mreža finansiranja javnih skladišta se sporo širi iz više razloga. Prvo, zbog toga što velikim skladištarima nije u interesu da budu na usluzi ratarima i državi i da na bazi robnog zapisa biraju momenat sa najboljom cenom za prodaju robe. Interes velikih je da oni njihovu robu čuvaju, ako treba i besplatno, i da im ostane po ceni koju kažu. U suprotnom, oni naplaćuju lagerovanje – troškove (ulaz i izlaz robe) i do 4% od uskladištene količine. Drugi razlog, za manji broj javnih skladišta je niska subvencija države od 50-80 dinara po toni za pšenicu i za kukuruz 50 dinara. Uz ovo se može i dodati da pojedini silosi nisu opremljeni da bi dobili sertifikat. Ali osnovni razlog je u odluci velikih kompanija koje polaze od krilatice da „onaj ko u selu ima silos i vagu ima i celo selo”. Tako su pojedini izvoznici došli i do 60 svojih silosa po selima i oni ne žele da brinu za poboljšanje uslova za trgovinu malih ratara i za njihov profit.
Iako je još 2010. godine zbog afirmacije novog modela skladištenja bilo predloga da se subvencije (pokrivanje troškova) od simboličnih 50-80 dinara od strane Ministarstva poljoprivrede povećaju na 200 dinara po toni to se nije dogodilo, pa i ponuđeni kapaciteti nisu bili popunjeni.
Međutim, usluge javnih skladišta nije do sada bila sporna.
Registrovanim poljoprivrednim proizvođačima se obezbeđuje subvencionisanje dela troškova skladištenja u javnim skladištima, proporcionalno klasi proizvoda. Subvencija se može koristiti maksimalno šest meseci, a namenjena je za pšenicu, durum pšenicu i kukuruz.
Subvencionisanje se odnosilo na kratkoročne kredite (3, 6 ili 9 meseci) uz kamatnu stopu od 3%. Za individualne poljoprivredne maksimalni iznos kredita je bio 1.200.000 dinara, a za zemljoradničke zadruge maksimalan iznos kredita je bio 2.000.000 dinara.
Za A-I klasu pšenice i durum pšenice novi predlog ratara je 200 dinara po toni, za A-II klasu pšenice i durum pšenice 180 dinara po toni. Za A-III klasu pšenice i durum pšenice 180 dinara po toni, a za sve klase kukuruza, takođe, 180 dinara po toni.
Rušenje Kompenzacionog fonda u ovom trenutku bio bi novi autogol nove Vlade, neozbiljan gest za bankare i sve koji su uložili, ne male, pare za ovaj vid usluge prema gazdinstvima. Fond bez finansijske podrške iz Ministarstva poljoprivrede neće opstati. Troškovi za subvenciju su ulaganje države u povećanje cenovne sigurnosti, a plate zaposlenih u Fondu (3-4) su plaćanje servisa koji obezbeđuje realizaciju celog projekta koji će jednog dana moći sam sebe da izdržava. Danas to nije moguće, jer snaga onih kojima smeta Kompenzacioni fond je veća od državne podrške.
Adresa za odluku o opstanku Fonda je ministar Goran Knežević i Vlada Srbije – adresa na kojoj se ne razmišlja racionalno je Mlađan Dinkić. On radi štednje gasi agencije, a ostavlja zaposlene na kasi građana.
Ako Vlada radi kolektivno i racionalno, onda javna skladišta ostaju na usluzi ratarima, jer tako radi sav normalan svet!!