Agrar Srbije i evropske integracije 2011

Branislav Gulan

Treba potencirati domaću robnu marku i stvoriti brend, kao što su, na primer, srpska malina, šljivovica, sir, pršut, kajmak, šunka, kulen, duvan čvarci... Veliku prepreku za naš izvoz predstavljaju veoma strogi propisi u zemljama EU, za uvoz hrane iz „trećih“ zemalja, odnosno zemalja van Unije, zatim konkurencija na međunarodnom tržištu u kojoj dominiraju kvalitet i cena. Tržište EU je opterećeno strukturnim viškovima hrane, te se ograničava uvoz onih proizvoda kojih ima dovoljno. Od Srbije se traži meso „bebi bif“, koga mi nemamo.

Republika Srbija na putu ka Evropskoj uniji mora da obezbedi prehrambenu sigurnost, socijalnu i političku stabilnost zemlje i izvoz bez koga nema opstanka. Uz to, mora da uspostavi dobre odnose sa susedima, da donese zakon o restituciji, da ispune zahteve Haga (da uhapsi Ratka Mladića i Gorana Hadžića)… Poljoprivreda i selo danas imaju izuzetno važno mesto i ulogu u ukupnom privrednom razvoju Srbije, posebno u procesu usklađivanja ekonomskih mehanizama za realizaciju određenih društvenih ciljeva, pre svega, na sprovođenju reformi i tranzicije. Da bi bili konkurentni zemljama kojima težimo (27 članica EU), moramo na drugi način koristiti prirodno bogatstvo od 5,1 miliona hektara (0,60 hektara po stanovniku) poljoprivrednog zemljišta u Srbiji. Agroindustrija predstavlja i najznačajniju oblast u Republici Srbiji, koja zajedno sa pratećim delatnostima u stvaranju društvenog proizvoda zemlje učestvuje sa više od 40 odsto. U zemljama EU došlo je do hiperprodukcije većine agroindustrijskih proizvoda, prvenstveno zahvaljujući dejstvu zajedničke, jedinstvene agrarne politike, kao i merama agrarnog protekcionizma. Tržište EU je opterećeno strukturnim viškovima hrane, te se ograničava uvoz onih proizvoda kojih ima dovoljno.

Na putu ka EU, Srbija treba da razvija politiku proizvodnje artikala s kojima će stvoriti robnu marku - brend. To je zdravstveno bezbedna hrana, odnosno ekološki čista. Treba potencirati sopstvenu robnu marku, kao što su, na primer, srpska malina, srpska junetina, šljivovica, sir, pršut, kajmak, šunka, kulen, duvan čvarci, burek... Ovi proizvodi biće traženi i na tržištima trećih zemalja. Tim tržištima treba nuditi ono što možemo prodati. Ne sme se dogoditi, kao što je to proteklih godina, da nam EU traži samo junetinu, ali mi je nemamo. Jer, imamo dozvoljen kontigent za izvoz 8.875 tona godišnje, a u 2009. godini izvezli smo samo 938 tona (2007. izvezli smo 2.200, a 2008. godine 1.700 tona), a simbolično više u 2010. godini zbog pokolja junadi i krava. Da je to malo, najbolje govore činjenice da je iz Srbije u svet 1990. godine izvezeno čak 30.000 tona „bebi bifa“. Mi smo im nudili sve ostalo što oni nisu hteli ili im nije trebalo.

Izgrađenost i stepen tehničko-tehnološke opremljenosti prehrambene industrije Srbije je na nivou da ne predstavlja limitirajući faktor rasta poljoprivredne proizvodnje i njenog prestrukturiranja u procesu povećanja proizvodnje industrijskog bilja, povrća i voća. Konstantno je prisutan relativno nizak stepen korišćenja kapaciteta, kako u ukupnoj industriji prerade poljoprivrednih proizvoda, tako i u nekim njenim vidovima posebno. Tako, recimo, uljare koriste kapacitete sa oko 60 odsto, šećerane 30 odsto, konditorska industrija sa 40 odsto, klanice sa 35 odsto, industrija stočne hane sa 15 odsto...

Raspoloživi kapaciteti u prehrambenoj industriji Srbije

Izvor: RZS

Dugoročni i aktuelni problemi ovih industrija su, nedovoljno korišćenje kapaciteta, dobrim delom zbog nedostatka sirovina i kvalitetnog menadžmenta. To ima za posledicu neefikasnost u poslovanju i slabu konkurentnost u izvozu. Karakteristična je neujednačena opremljenost kapaciteta u okviru pojedinih grupacija. Neka preduzeća se nalaze u samom vrhu tehničko-tehnološke opremljenosti i raspolažu visokoobrazovanim kadrovima svetskog kvaliteta, dok druga sve više zaostaju za savremenim tehnološkim i markentinškim zahtevima.

Primarna poljoprivredna proizvodnja i tehnološki nivo opremljenosti kapaciteta prehrambene industrije istovremeno su i dobra pretpostavka za veću izvoznu ekspanziju agrara Republike Srbije.

Izvoz od tri milijarde, nerealna želja

Iz Srbije je u svet za 11 meseci 2010. godine izvezeno poljoprivredno-prehrambenih proizvoda u vrednosti 1,98 milijardi dolara, uvezeno je za 912 milijardi dolara, pa je ostvaren rekordan suficit od 1,08 milijardi dolara. Više od 40 odsto tog izvoza ostvareno je u zemlje ex Jugoslavije. Dakle, izvoz će biti tek nešto veći od dve milijarde dolara, sa rekordnim suficitom, ali nema ništa od nerealne želje aktuelnog ministra poljoprivrede da to bude tri milijarde dolara. Možda u nekoj budućnosti kada se u agrar uloži milijarda dolara, a znamo da svaki dolar uložen u ovu granu vraća pet dolara.

Saradnik u Privrednoj komori Srbije (PKS) Vojislav Stanković ističe da je pored rekordnog suficita ostvaren i rekord u pokrivenosti uvoza sa izvozom, kada je hrana u pitanju, sa 217,1 odsto. Po rečima Stankovića, u prošloj godini izvoz hrane je imao rast od 12,7 odsto, a uvoz 3,7 odsto u odnosu na prethodnu godinu. Učešće izvoza u ukupnom robnom izvozu Srbije je 22,4 odsto, dok je učešće uvoza samo šest odsto. Vredno je istaći da suficit u spoljnotrgovinskoj razmeni agrarnih proizvoda u ovom periodu ima rast od 21,7 odsto i da je veći od ukupnog uvoza hrane u zemlju.

Najvažniji proizvodi agrarnog porekla u izvozu, u periodu januar-novembar 2010. godine bili su: kukuruz žuti u vrednosti od 236,7 miliona dolara, šećer od šećerne repe rafinirani u vrednosti od 162 miliona dolara, malina roland, zamrznuta izvezena je u svet i za to je dobijeno 86,5 miliona dolara i merkantilna pšenica je izvezena za 62,4 miliona dolara. Posmatrano po odsecima SMTK, dominiraju robne grupe: žita i proizvodi na bazi žita u vrednosti od 486 miliona dolara, sa učešćem od 5,5 odsto u ukupnom robnom izvozu i voće i povrće, sa ostvarenim izvozom u vrednosti od 479,3 miliona dolara i sa učešćem od 5,4 odsto u ukupnom robnom izvozu.

Na uvoznoj strani, ističe Stanković, među agrarnim proizvodima dominira tradicionalno grupa „nekonkuretnih“ proizvoda – sirova kafa koja je uvezena u vrednosti od 62,8 miliona dolara, zatim sveže banane su stigle iz sveta i za njih je plaćeno 26,7 miliona dolara, za uvoz pomorandži potrošeno je 17,8 miliona dolara. Po ostvarenoj vrednosti u uvozu najzastupljeniji su odseci: voće i povrće sa vrednošću uvoza od 218,5 miliona dolara (učešće u ukupnom uvozu od 1,4 odsto), kafa, čaj, kakao i začini u vrednosti od 149,8 miliona dolara sa učešćem u ukupnom uvozu od jedan odsto.

Povoljni rezultati poljoprivrede Srbije u spoljnotrgovinskoj razmeni, ostvareni su zahvaljujući pogodnosti koje ona ima u preferencijalnom statusu na tržištu EU, zatim ostvarenoj liberalizaciji u razmeni sa zemljama zapadnog Balkana (CEFTA) i konjukturi, koja se i dalje održava na svetskom tržištu.

Dobro je što imamo rekordan suficit kada je u pitanju izvoz iz agrara, kaže potpredsednik PKS dr Stojan Jevtić. Ali, nije dobro što mi izvozimo u svet sirovine, primera radi, kukuruz, a uvozimo meso! Procene govore da smo u prošloj godini izvezli oko 1,5 miliona tona kukuruza, a uvezli više od 7.000 tona svinjskog mesa. To nije valjana agrarna politika.

Ograničavajući faktor

Domaće tržište u Srbiji predstavlja ograničavajući faktor za racionalno korišćenje značajnih agroekoloških, proizvodnih i ljudskih resursa u poljoprivredi, povećanje ukupne efikasnosti proizvodnje, bržeg rasta i održivog razvoja Životni standard, ostvarene nominalne i realne zarade stanovništva, značajno doprinose smanjenom obimu prometa i potrošnje osnovnih poljoprivredno-prehrambenih proizvoda. Aktuelna proizvodnja i potrošnja osnovnih prehrambenih proizvoda u Srbiji, prikazana po članu domaćinstva, višestruko zaostaje za razvijenim zemljama Evrope, kao i pojedinim zemljama u tranziciji. Prema poslednjim podacima u Srbiji se po stanovniku troši godišnje znatno manje hrane nege u Evropi, pa postajemo i pohranjena nacija. Primera radi, u godinama krize raste potrošnja hleba, ali kod nas i ona opada, pa sad trošimo samo 103,3 kilograma hleba po stanovniku godišnje. To je dokaz duboke krize iz koje još ne izlazimo! Istovremeno potrošnja svih kultura koje navodimo u EU je veća za dva do tri puta! U zemlji imamo i 770.000 gladnih (za 70.000 više nego godinu ranije) i najnižu prosečnu platu u regionu od 320 evra. Po zaradama ispred nas su sve zemlje ex Jugoslavije i Albanija. Procene su da će ta plata u 2011. godini biti čak ispod 300 evra po zaposlenom! Kada bi ti gladni imali prihod prosečen pale u Srbiji mi ne bi imali dovoljno hrane za samoprehranu, a da se i ne govori o izvozu!

Godišnja potrošnja u kilogramima i litrama, po stanovniku Srbije

Antiagrarna politika

Nijedna zemlja nije postigla prosperitet u razvoju sve dok nije razvila poljoprivredu. To je slučaj i sa Srbijom. Inače, uspeh i progres u procesu privrednih reformi zavistan je od rasta produktivnosti povećanja poljoprivredne proizvodnje, kao posledice i to su ključni faktori unapređenja dinamičnog razvoja agrarnog sektora zemalja u tranziciji. Produktivnost u poljoprivredi se najlakše može izračunati brojem lica koje hrani jedan poljoprivrednik. Treba reći da najvišu produktivnost rada u poljoprivredi imaju privredno najrazvijenije zemlje. To su zemlje koje imaju ispod 10 ili čak ispod pet odsto poljoprivrednog stanovništva, a kod nas je to još uvek blizu 20 odsto! U takvim uslovima aktivnost zaposlenih u poljoprivredi raspolaže relativno velikim površinama, visokom vrednošću sredstava za rad, velikim brojem grla stoke, visokim ulaganjima po jedinici površine... U zemljama kao što su članice EU jedan poljoprivrednik proizvodi hranu za 46, Francuskoj 35, Austriji 22, Italiji 22, Bugarskoj 16, Mađarskoj devet, Rumuniji osam, a u Srbiji za šest žitelja hranu. Međutim, u tim zemljama je ulaganje u agar po jednom stanovniku iznad 130 dolara, a u Srbiji ispod 30 dolara! I u tome se nalaze uzroci srpske nekonkurentnosti. I još nešto: u Srbiji se aktuelni ministar poljoprivrede hvali sa 31 donetim zakonom u oblasti agrara posle pauze od tri godine! Međutim, ti zakoni su doneti da se prikažu EU, ali ništa dobro nisu doneli poljoprivrednim gazdinstvima (ima ih 778.000 u zemlji) osim pojedincima.

Da bi se bar približila ovim zemljama, Srbija treba da vodi aktivnu politiku podsticaja domaće proizvodnje (sve dok ne postane članica STO i EU), izvoza i uvozne zaštite domaće proizvodnje u skladu sa uslovima i pravilima svetskog tržišta - Svetske trgovinske organizacije u koju su srpske vlasti obećale ulazak u 2011. godini i Evropske unije, gde se govori o ulasku 2016. ili 2020. godine, što je predizborno obećanje narodu.

Uz novu agrarnu politiku, viškove hrane mogli bi da izvozimo u sledećim količinama: oko 500.000 tona pšenice, milion tona kukuruza (a ostali rod od pet miliona tona da trošimo za ishranu stoke u zemlji, pa da ne uvozimo meso), 150.000 tona mesa i prerađevina, 50.000 tona ulja 150.000 tona šećera, 250.000 tona voća, povrća i prerađevina. Uz to, u svetu bi mogli da prodamo vina i alkoholnih pića za 30 miliona dolara, duvana i cigareta za 15, lekovitog bilja i šumskih plodova za 20 i semena i sadnog materijala za oko 25 miliona dolara.

Dakle, nesporno je da su agrarni resursi Srbije toliki, da njihovo realno moguće korišćenje obezbeđuje znatno veću proizvodnju od potreba domaćeg tržišta, što nužno podrazumeva i izvoznu orijentaciju, ali i značajno proizvodno prestrukturiranje. Poljoprivrednu proizvodnju već niz godina prati stagnacija, a u stočarstvu je i opadanje dva do tri odsto godišnje, pa se kapaciteti prerađivačke industrije ne iskorišćavaju. Srbija ima veoma povoljne prirodne uslove za raznovrsnu agrarnu proizvodnju, iskusne proizvođače, vrhunske stručnjake i naučne radnike i u svetu priznatih više od 500, a u zemlji preko 1.500 sorti i hibrida raznih kultura. Koncipiranje ekonomske politike u agraru treba da se bazira na punom oporavku poljoprivrede, njenoj revitalizaciji, finansijskoj konsolidaciji i afirmaciji intenzivne proizvodnje strukture.

Antiagrarni budžet

Međutim, ne sa agrarnim budžetom od 20 milijardi dinara koliko će biti u 2011. godini (Hrvatska sa duplo manje poljoprivrednih površini ima budžet od 650 miliona evra). Ovakav budžet, po rečima predsednika PKS Miloša Bugarina, je sraman i antiagrarni i nije podsticajan. Svi obećavaju u predizbornim kampanjama da poljoprivredi, kao najvažnijoj oblasti koja će u ovom periodu bitno uticati na ukupne privredne tokove zemlje, treba tako uobličiti status da bude ekonomski profitabilna, tržišno orijentisana i interesantna za farmere i da se poljoprivredna preduzeća njom bave iz čisto ekonomskih i profitabilnih razloga. Sadašnja agrarna politika to onemogućuje jer agrarni budžet u Srbiji u ovoj godini iznosi tek 20 milijarde dinara, a to je tek 2,5 odsto ukupnog budžeta Srbije (iako sa pratećim granama donosi gotovo polovinu novca u državni budžet). U Evropskoj uniji budžet iznosi 130 milijardi evra, a za agrar se daje više od polovine.

Naše prednosti pri izvozu u EU očituju se, pre svega, u tradiciji poljoprivredne proizvodnje. Postojanje kvalitetnih obradivih površina od 4,2 miliona hektara omogućava proizvodnju hrane bez genetski modifikovanih proizvoda. Cena organske hrane na svetskom tržištu je veća za 30 do 50 odsto od ostale. Slabosti predstavljaju nedostatak novca za intenziviranje proizvoda i izvoza, prodaja samo tržišnih viškova, kao i nepostojanje proizvodnje namenjene isključivo izvozu. Zastarelost tehnologije i opreme u prerađivačkoj industriji je bitan limitirajući faktor u razvoju i diverzifikaciji novih proizvoda, odnosno proširenju asortimana. Veliku slabost  predstavlja i skroman marketinški nastup, dizajn, pakovanje, ambalaža, nepostojanje robne marke u izvozu, veliki broj sitnih izvoznika (čak 3.100). Veoma često proizvodi iz naše zemlje nisu cenom konkurentni drugim izvoznicima, a nizak je i nivo državnog podsticaja. Najveća šansa je u proizvodnji i izvozu zdravstveno bezbedne, odnosno ekološki čiste hrane, za koju postoje značajni potencijali u našoj zemlji (nekontaminiranost zemljišta, vode i vazduha). Kada po kvalitetu budemo imali proizvode za to tržište, tada ćemo biti veoma konkurentni i na trećim tržištima, pre svega, u nekadašnjem nesvrstanom svetu, gde ćemo moći da prodajemo sve naše tržišne viškove hrane. U EU možemo da prodajemo samo manji deo, onih proizvoda koje oni nemaju. To je bebi bif, koga nemamo ni mi, maline, višnje… Veliku prepreku za naš izvoz na tržište razvijenih zemalja predstavljaju veoma strogi propisi u zemljama EU, posebno za uvoz hrane iz takozvanih „trećih zemalja“, odnosno zemalja van EU, zatim konkurencija na međunarodnom tržištu, u kojem dominiraju poreklo, cena i kvalitet. Ova ekonomska grupacija je zatvorena za uvoz preko raznih tarifnih, netarifnih i necarinskih barijera.

Proizvodi koji imaju šansu

Posmatrajući trenutno stanje, najveće šanse za naš izvoz imaju voće: zamrznuta malina, višnja, jagode, šumsko voće, a znatno manje sveža i suva šljiva. U okviru povrća šanse imaju šampinjoni, sveži i prerađeni, zamrznuti grašak, boranija, kukuruz šećera, krastavci i paprika. Sada godišnje od izvoza voća i povrća u zemlju stigne blizu 300 miliona dolara. Evropi će narednih godina nedostajati godišnje do 600.000 tona junećeg mesa, kaže slovenac Boris Jež, zadužen u EU za ovaj region. Sve što bi se proizvelo ovog mesa u Srbiji imalo bi kupca u EU, navodi Jež. Eto, Evropa od nas traži samo junetinu, možda i malo jagnjetine... Mi to nemamo i nudimo sve ostalo što oni neće od nas. Mi te junetine nemamo jer nam je stočarstvo na nivou razvoja iz 1910. godine. Aktuelne vlasti bi morale to da uvide i da stimulišu razvoj govedarstva. Pomenimo da smo, recimo 1990. godine proizvodili 650.000 tona mesa, a danas samo 450.000 tona. Iz tadašnje SFRJ izvozili smo čak 50.000 tona junetine, a 30.000 tona bilo iz Srbije. Slično je i sa jagnjetinom. Pre samo deceniju i po imali smo 2,5 miliona ovaca, a danas svega 1,5 miliona.

Na našem putu ka EU moramo znati da su osnovni kriterijumi za prijem sledeći:

·Stabilna demokratija, poštovanje ljudskih prava, pravne države i prava manjina, efikasna tržišna privreda i prihvatanje evropskog zakonodavstva.

Osnovni izazovi pridruživanja naše zemlje evropskim integracijama ogledaju se, pre svega, u sledećem:

·U visokom nivou političke i privredne stabilnosti zemlje u celini. Ovo naravno važi i za domen agroindustrije. Primarna poljoprivreda podigla bi se na viši nivo, uz uvažavanje naših specifičnosti i tržišnih zakonitosti.

·Prilikom prilagođavanja propisima EU kod nas su se činili pogrešni koraci, samo su se prepisivali tuđi zakoni i propisi, bez uvažavanja naših specifičnosti. Da bi nekako funkcionisale aktuelne vlasti su to ispravljale donoseći gomilu uredbi koje su kratkoročno rešavale probleme (samo gasile „požar“), ali nikad nisu dugoročno donele kvalitetna rešenja. Probleme uvek rešavamo uredbama, što je karakteristika nerazvijenih zemalja gde ne postoje sistemska rešenja. Mi smo zemlja sa rekordnim brojem donetih uredbi, a one su donosile kratkoročna rešenja.

Kada postanemo ravnopravni sa članicama EU, imaćemo i lakši pristup fondovima EU. Svim novoprimljenim zemljama EU ovo je jedan od primarnih ciljeva. Sredstva iz fondova omogućiće dinamičniji razvoj poljoprivrede i prehrambene industrije. Takođe, uticaće i na regionalizaciju primarne poljoprivrede u cilju snabdevanja „domaćeg“ tržišta i povećanja izvoza. Pristupanje institucijama EU značiće i lakši pristup tržištima zemalja EU. Agrodindustrijski proizvodi iz Srbije će lakše, bez ozbiljnijih tržišnih barijera, stizati do 450 miliona potrošača na celoj teritoriji EU. Takođe će biti olakšan i pristup tržištima trećih zemalja, što je za nas posebno značajno. U oštroj konkurenciji u okviru EU, koja će podsticati produktivnost, a samim tim i sniženje cena agrarnih proizvoda, biće i veća orijentacija na podsticanju kvaliteta, zasnovanog pored ostalog, na ekološkim principima proizvodnje. Uvođenje sistema kontrole HACCP, povoljno će uticati na zdravlje potrošača i smanjiti troškove njihovog lečenja. U svemu tome postoje i ograničenja, a ogledaju se u tome što naša primarna poljoprivredna i prehrambena industrija još uvek nije u dovoljnoj meri spremna da se uhvati u koštac sa istom industrijom u zemljama EU. U neadekvatnim institucijama tržišne privrede još nije zaživelo tržište radne snage, kapitala, zemljišta i hartija od vrednosti. Mi još nismo dovoljno pripremljeni za nove izazove. Naša tehnika i tehnologija proizvodnje još uvek su inferiorne u odnosu na visokorazvijene zemlje EU. Ograničenja se nalaze i u zahtevanim visokim standardima u domenu hrane i brojnim i strogim regulativama EU.

Posledice i promene

Posle pristupanja Srbije EU kao neminovne nameću se i posledice, a to su promene u veličini i broju farmi: 1991. godine bilo je 1.080.000 farmi da bi u 2000. godini njihov broj opao na 778.000. Za naredne dve decenije taj broj će se još smanjiti za 300.000, usled starenja i nestanka domaćinstava bez naslednika. Jer u Srbiji ima 4.800 sela, a za deceniju i po će umreti ili nestati sa mapa čak 1.200 njih. Zato se kao neophodan proces nameće potreba ukrupnjavanja farmi u cilju postizanja bolje i efikasne primarne proizvodnje. Akcenat će biti na postojanju 350.000 komercijalnih farmi. Neminovne su i krupne zemljišne reforme u cilju ukrupnjavanja poseda. Trenutno je prosečna veličina poseda u Srbiji 2,5 hektara, dok je ona u zemljama EU 18,7 hektara! Kada se obave takve promene tržište treba da postane kriterijum za usmeravanje proizvodnje u agrobiznisu.

Zvaničnog roka za pristupanje Srbije EU nema, a to znači da naša integracija značajno zavisi od nas samih, naše politike i mudrosti. Želje aktuelnih političara bile su da to bude 2010, pa 2013, sad se govori o 2016, odnosno 2020. godini. To se pominje na osnovu iskustva bivših socijalističkih zemalja, koje pokazuju da je integracija i pristupanje EU proces koji je trajao od 13 do 18 godina, nakon političke tranzicije. Međutim, sve zemlje ex Jugoslavije su postali kandidati, osim Srbije koja to očekuje u 2011. godini. Prognoze obaveštajnih službi SAD su da će Srbija postati član EU – 2020. godine!? Treba znati i da se politika EU stalno menja, tako da agrarna politika predstavlja metu u pokretu, a kreatori agrarne politike u Srbiji moraju stalno pratiti evropska dešavanja i tome prilagoditi svoju strategiju pristupa EU.

Dakle, agroindustrija Srbije je na samom početku priprema za evropske integracije. Predstoji dug, mukotrpan i bolan put u tom procesu. Potrebno je modernizovati poljoprivredu, promeniti ponašanja i shvatanja privrednih subjekata u agroindustriji. Neminovno je prilagođavanje normama i standardima EU u ovoj oblasti. Moramo primeniti njihove propise u naše zakonodavstvo, ali u sve to moramo ugraditi i naše specifičnosti. Takođe, uz sve to, neophodno je i politiku izvoza tako koncipirati da mere agrarnog protekcionizma EU dođu do najmanjeg izražaja. Posebnu pažnju treba posvetiti povećanju produkltivnosti, konkurentnosti i edukaciji poljoprivrednih proizvođača.

NAJMANJE PŠENICE U ISTORIJI SRBIJE

Pšenica je jesenas u Srbiji zasejana samo na 480.000 hektara. To predstavlja najmanje površine zasejane pšenicom u istoriji Srbije. Posmatrano u odnosu na prethodnu godinu, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, zasejano je manje pšenice za 0,6 odsto, a posmatrano u odnosu na desetogodišnji prosek jesenje setve (2000-2009. godina) površine su manje za 16,2 odsto, kaže saradnik u PKS Vojislav Stanković. Po njegovim rečima, i ovo je rezultat neadekvatne agrarne politike koja se vodi u Srbiji.

Osnovna karakteristika jesenje setve pšenice je da su u Centralnoj Srbiji zasejane veće površine pod ovom vrstom hlebnog žita za 9.683 hektara posmatrano u odnosu na Vojvodinu, kaže Stanković. Privredna društva i zemljoradničke zadruge su u jesenjoj setvi zasejale 74.000 hektara, što je za 18 odsto manje u odnosu na prethodnu godinu, dok su porodična gazdinstva zasejala 406.000 hektara, što je za 3,4 odsto više nego u jesenjoj setvi prethodne godine.

Po rečima Stankovića, pod ostalim ozimim kulturama, posmatrano u odnosu na prethodnu godinu, zasejano je manje ječma za 3,1 odsto, uljane repice za 19,8 odsto, ovsa za 2,4 odsto i lucerke za 5,1 odsto, dok su setvene površine pod detelinom veće za 13 odsto.

Ako se ima u vidu da je samo trećina ovih površina zasejan au optimalnom roku (do 25. oktobra 2010. godine) zatim da je polovina semena „tavanka“ sa tavana, zatim da se koristi manje od 50 kilograma đubriva po hektaru onda se ne mogu očekivati prinosi veći nego što su bili lane (a to je 3,3 tone po hektaru), kaže dr Miroslav Malešević, sa novosadskog Instituta za ratarstvo i povrtarstvo. Znajući da sad ne znamo koliko ima pšenice na zalihama (mesečno nam je potrebno za ishranu 100.000 tona), onda se sa takvom setvom rodom dovodi u pitanje i prehrambena sigurnost, ne samo u ovoj već i narednih godina! Odnosno, od izvoznika pšenice Srbija će postati uvoznik! A imamo dovoljno kvalitetnog semena i sorte koje u svetu daju tri puta veće prinose nego kod nas! Inače, pšenica se kod nas seje samo zbog plodosmene, jer se njena proizvodnja neisplati ako je prinos ispod pet tona po hektaru.

Inače, po rečima direktora „Žita Srbije“ Vukosava Sakovića, iz zemlje je do sada izvezeno oko 400.000 tona pšenice i svaki dalji izvoz ugrožava prehrambenu sigurnost zemlje. Zato i ministar trgovine u Vladi Srbije dr Slobodan Milosavljević predlaže da se dalji izvoz svakog kilograma žita oporezuje sa pet dinara, što bi, prema njegovom mišljenju, zaustavilo dalju prodaju u svetu našim izvoznicima, jer to ne bi bilo isplativo. Aktuelni ministar poljoprivrede dr Saša Dragin, opet, tvrdi da na zalihama imamo tačno 700.000 tona pšenice, dakle u kilogram koliko nam je potrebno do početka žetve u 2010. godini? Zato je i pitanje koliko je to tačno, jer je u izvozu hrane u 2010. godini njegova nerealna prognoza bila je za milijardu dolara veća od onog što je ostvareno. U takve prognoze o zalihama pšenice u Srbiji ne veruje ni direktor „ŽitoVojvodine“ Sima Matić, koji kaže da su one znatno manje i da se tačno ni ne zna koliko žita ima na zalihama!