Beograd, 1. decembar 2015.
Izvor: Politika
- Stranci i sada kupuju naše oranice i ne moraju da čekaju na Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju da bi ostvarili svoje namere
Dok u javnosti traje polemika da li će izmenom propisa o zakupu državnog zemljišta oranice dugoročno pasti u ruke domaćim ili još gore stranim tajkunima zaboravlja se činjenica da su stranci već uveliko vlasnici srpskih njiva.
Iako važeći propisi to ne dozvoljavaju javna je tajna da postoji način da stranac postane vlasnik zemlje u Srbiji. Vrlo je jednostavno. Dovoljno je da registruje firmu u našoj državi i kupi zemlju gde god mu je drago.
Ko su najveći vlasnici obradive zemlje u Srbiji? Prema podacima kojim raspolaže analitičar Branislav Gulan, član Naučnog društva ekonomista, najviše je privatizovano zemljište u Vojvodini. Od 1,6 miliona hektara obradivog zemljišta u toj našoj pokrajini u privatnoj svojini je čak 1,1 milion hektara. Kupovinom propalih, nekada moćnih društvenih kombinata poslednjih desetak godina srpski, ali i hrvatski biznismeni polako su ukrupnjavali svoja gazdinstva dodajući hektar po hektar obradive zemlje. Na osnovu vlasništva nad kombinatima oni su osim društvenih parcela dobijali u miraz i državne oranice da koriste i obrađuju i to uglavnom besplatno. Država je naknadno uspela sudski da naplati tek deo svojih potraživanja od uzurpiranog zemljišta.
Nezvanične procene su da četiri domaće kompanije i njihovi vlasnici Petar Matijević, Đorđije Nicović, Miroslav Mišković i Miodrag Kostić u svojim rukama drže više od 100.000 hektara najboljeg zemljišta, što u sopstvenom što u državnom vlasništvu, preko zakupa.
– Današnji srpski veleposednici imaju znatno veće posede nego što su ih u Vojvodini imale porodice Dunđerski, Kotek i Fernbah, uoči Drugog svetskog rata. Nisu imale ni delić onoga što danas poseduju ove četiri kompanije – kaže Gulan. Ni stranci ne zaostaju mnogo. Oni trenutno raspolažu sa oko 20.000 hektara njiva. U poslednje vreme se može čak čuti da najveći zemljoposednici međusobno preprodaju zemlju. Tako se obistinjuju sumnje da su domaći krupni kapitalisti deo oranica smišljeno kupovali kako bi ih preprodavali strancima kada dođe vreme.
Dogodilo se prvi put i obrnuto. Sada domaći veleposednici kupuju zemlju u Srbiji od stranaca. Petar Matijević je ove godine kupio 4.500 hektara od Ivice Todorića, vlasnika hrvatskog „Agrokora” – ističe Gulan. Među strancima kao najveći vlasnik najčešće se pominje irski investicioni fond „Baltik properti investment limitid” o kome se malo zna, a koji je u Bačkoj kupio nekoliko preduzeća i tako došao u posed od oko 10.000 hektara najplodnije zemlje.
Pojedinačno najveći vlasnik donedavno je bio hrvatski biznismen Ivica Todorić, vlasnik „Agrokora” koji u vlasništvu kompanije u Srbiji ima oko 6.000 hektara zemljišta. Njemu su vojvođanske oranice dostupne poslednjih desetak godina, a najveći deo u okolini Zrenjanina, gde je kupio uljaru „Dijamant”. Početkom godine Todorić je taj posed preprodao Petru Matijeviću koji, navodno, tu namerava da podigne ozbiljnu farmu jaganjaca odakle će se mesom snabdevati i Todorićevi trgovinski lanci u Srbiji.
Pisalo se i da je Marko Pipunić vlasnik osiječke kompanije „Žito grupa” odavno ušao u posed oko 2.000 hektara zemljišta nadomak Odžaka preko privatizacije preduzeća „Ratkovo”. Nešto veća površina od oko 2.600 hektara obradivih parcela pripala je i mađarskoj kompaniji CBA, koja je između ostalog kupila gazdinstvo „Krivaja”.
Agroekonomski stručnjaci smatraju da Srbija do sada nije učinila ništa značajno da spreči rasprodaju zemlje strancima. Čak ni najnovijim predlogom izmena i dopuna zakona o poljoprivrednom zemljištu koji je Vlada Srbije usvojila početkom novembra i koji je trenutno u skupštinskoj proceduri nije se potrudila da zakomplikuje uslove prodaje državnih oranica, kada za to dođe vreme. Zvanično stranci i dalje neće moći da kupuju zemlju, ali nezvanično sve ostaje po starom. Stranci su zainteresovani pre svega za krupne posede. Država je vlasnik više od polovine parcela koje su veće od 50 hektara ali po tvrdnji nadležnih one nisu za prodaju.
Strani investitori dakle nisu morali da čekaju da na snagu stupe ni novi propisi o zakupu, oko kojih se država sada spori sa paorima, ni Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju da bi ostvarili svoje namere. Ako država do 1. septembra 2017. ne uspe da izdejstvuje bolje uslove od Evropske unije, što je malo verovatno, od tada će takve kupoprodajne transakcije samo biti legalizovane.