Nakon teksta u „AgroServisu” i listu „Moje Gazdinstvo”

 

DRŽAVA KONAČNO UŠLA U SVOJE REZERVE

Beograd, 11. jun 2013.

Prošlo je više od šest godina otkako je list „Moje Gazdinstvo” objavio da je potrebno da se u Državnim robnim rezervama obavi detaljna kontrola lagera i ukupno poslovanje za poslednjih 20 godina. Povod za ovo bilo je saznanje da su pojedini državni silosi na popisu imali na čuvanju kukuruz i pšenicu kao državne rezerve žitarica namenjene sigurnosti na tržištu, a bili su prazni! S obzirom, da je redakcija došla do podataka da se o trošku države na ovaj način spašavaju neka preduzeća i bogate pojedinci, dat je predlog da poslovanje Državnih robnih rezervi pored zvaničnih službi proveri i Ankentni odbor Narodne skupštine. Od tada je ova tema, nažalost, bila prisutna samo u našim izdanjima.

Međutim, taj naš predlog nikada nije ušao u zvaničnu proceduru, a rad Državnih robnih rezervi (roba na spiskovima) ostaje „državna tajna”!?

Pre tri godine najbolje što je moglo da se desi u otkrivanju zloupotreba bilo je objavljivanje spiska dela roba na lageru, pa se tako saznalo da u državnom skladištu postoje i brushalteri, tanga gaćice, četkice za zube...

Ova roba je državi data, jer neko nije mogao da vrati posuđenu pšenicu, kukuruz ili da plati naftu. Slučaj nije doveden do kraja i ne zna se ko i za koju robu duguje.

Nijedan od ministara u čijoj su nadležnosti Državne robne rezerve od 2000. godine do danas nije želeo da obavi inventar – sravni spiskove sa fizičkim stanjem lagera za period od 10 godina unazad. Konačno ovih dana progovorio je ministar Rasim Ljajić, RTS i list „Kurir”, a danas i „Dnevnik”, pa više nismo usamljeni.

Ministar sada pred sobom ima dve mogućnosti: da bez razlike na političku pripadnost zaposlenih i koalicionih partnera, proveru prevara u Državnim robnim rezervama poveri obučenim inspektorima MUP-a i da iz sefa i fioka „stari kadrovi” izvuku spiskove dužnika robnim rezervama od 1990. godine do danas i da se konačno razobliči jedna od zaostavštvina bivšeg režima.

Prva saznanja o prevarama sa žitaricama su minimalna u odnosu šta se sve duguje državi iz doba režima Slobodana Miloševića. Pominjanje duga od 30.000 tona žitarica je samo farsa. Spisak dužnika od 2000. do danas nije smanjen, već povećan, jer su rezerve bile i ostale zgodno mesto za partijske izvore prihoda, pranje novca raznim obilaznim putevima i to poreski obveznici moraju da saznaju.

Lista uzetih, a nevraćenih ili neplaćenih roba je duga. Verujem da nije nekom tajnom odlukom Vlade poništen taj spisak. Ali to ne znači da se ne može pronaći spisak firmi i roba koje su mnogima donele bogatstvo i političko funkcionisanje.

Prema našim izvorima, na spisku preuzetih, a nevraćenih roba, postoji više grupa roba. U sektoru prehrane nisu poštovani pojedini ugovori o vraćanju brašna, ulja, svinjskog mesa, mleka u prahu, šećera... Ove robe nisu plaćene, a korisnici posluju i danas.

U trezoru Rezervi kriju se i velike količine nevraćenog kukuruza i pšenice. I druge robe imaju duži spisak – mazut, nafta, gvožđe, cement, građevinski materijal, mineralno đubrivo (data pšenica)...

Koliko će se celo klupko i kojom brzinom raspetljati, zavisi od toga da li će se u ceo slučaj sa ciljem zataškavanja umešati pojedini funkcioneri u vlasti ili ne. Ove pljačke su se desile ispod kupole Vlade, a počele su još pre 2000. godine.

U službama u Državnim robnim rezervama postoje svi spiskovi, pa i ljudi koji znaju i više od našeg izvora.

U dosadašnjem objavljivanju tekstova o potrebi da Vlada interveniše u Državnim robnim rezervama nismo naveli ime vlasnika ni jedne kompanije, a mogli bi od takozvanog „zelenog pula” preko Neoplante do Sirmijuma... Naime, i dalje verujemo da je najvažnije da svako radi svoj posao i da nije na nama da otkrivamo prevare bez dokaza.

Nastala situacija u Državnim robnim rezervama otvara više pitanja za resornog ministra i Vladu. Evo nekih: zbog čega dvadeset godina nije obavljen inventar  - popis roba sa proverom lagera i prema papirima; zbog čega je Država prihvatila kompenzaciju za preuzete robe izvan programske uloge rezervi; zbog čega su povraćaj robe pojedinim kompanijama odlagani mimo ugovora i kriterijuma; zbog čega strateške sirovine – nafta, šećer, mazut... nisu vraćene; ko je i zbog čega zaboravio na vraćanje brašna, gvožđa, mesa...? Zbog čega u 2012. godini nije obavljena kontrola lagera (sprečen izlazak komisije)? Tu je i pitanje – kako je moguće da država sebe ne zaštiti od prevara skladištara i poveri im robu na čuvanje bez garancija? Ili: kako je moguće da se ne obiđe novi skladištar i vidi da li ima i kakav objekat, već se sklopi ugovor bez uvida u stanje?

Za svakog poslovnog čoveka uobičajeno pitanje je i sledeće: ko je dozvolio da se kod pojedinih skladišta ovih dana kontrola ponavlja, jer u prvoj kontroli nisu imali robu prema ugovoru?

Još pre mesec dana uputili smo pismo aktuelnom direktoru Goranu Tasiću da nam na neka od ovih pitanja odgovori, a posebno ko, šta i koliko duguje Državnim robnim rezervama? Odgovor nismo dobili, a sada nam i nije potreban, jer će to on i njegovi saradnici objasniti istražnim organima.

Ovaj haos u ovako važnoj ustanovi puno govori o brizi države za ovako značajan resor, a zapravo pokazuje da je ovaj sektor isuviše politizovan i zakonski zloupotrebljen. Takav rad je daleko od modela kojim se obezbeđuje intervencija i zaštita potrošača na tržištu. Pogledajte sramotu - još nije obezbeđena količina zdravog kukuruza za stočare posle pojave aflatoksina. Zamislite da nam je sada potrebno zrno pšenice iz rezerve za brašno, a njega nema.

Rad Robnih rezervi je do sada bio sve drugo osim u funkciji aktuelnih potreba nacije.

Srbija ima stotine različitih agencija, a ovu za hranu ili intervencije na tržištu niko ne pominje, jer su postojeće rezerve za mnoge bile zlatna koka nosilja i „najbolje rešenje”. Možda je, ipak, kraj na vidiku.