IZGUBLJENO ILI SAKRIVENO 380.573 HEKTARA DRŽAVNE ZEMLJE
Novi Sad, 11. avgust 2015.
Izvor: RTV, emisija „Poljoprivredno dobro“ i AgroServis
Za poljoprivrednike u Vojvodini potpuno je neprihvatljivo da se na teritoriji opština trećina državnog poljoprivrednog zemljišta po pravu prečeg zakupa daje jednom investitoru. To je jedna od glavnih poruka sa diskusije o predloženim rešenjima u Zakonu o izmenama i dopunama Zakona o poljoprivrednom zemljištu koja je održana u Skupštini Vojvodine. U ime predlagača Ministarstva poljoprivrede Nacrt zakona predstavila je načelnica Uprave za poljoprivredno zemljište, Dragana Gođevac Obradović, objasnivši da će novim zakonom oštrije biti sankcionisani uzurpatori poljoprivrednog zemljišta, ali i opštine koje ne budu na vreme donele Godišnji program korišćenja poljoprivrednog zemljišta. Zakonom će biti omogućeno da poljoprivrednici kupe državno poljoprivredno zemljište, što učesnici u raspravi ocenjuju dobrim potezom, ali samo ukoliko isplata sa predloženih pet bude produžena na dvadeset godina. Uostalom, evo šta je rekla Dragana Gođevac Obradović.
Dragana Gođevac Obradović: „Članom 1. je definisan pojam poljoprivrednog zemljišta, ne bih išla u detalje, to se odnosi samo i isključivo na, i ranije je bio definisan pojam poljoprivrednog zemljišta, ali ovde je proglašeno dobrom od opšteg interesa. Članom 2. su uvedeni pojam knjige polja i pojam plodoreda. Članom 3. je uvedena sankcija za nedonošenje Godišnjeg programa zaštite i uređenja i korišćenja poljoprivrednog zemljišta od strane jedinica lokalne samouprave. Ministarstvo finansija može da obustavi transferna sredstva iz budžeta, kao i porez na zarade, sve dok jedinica lokalne samouprave ne donese program. Ukoliko se ne donese Godišnji program, ne postoje uslovi za izdavanje zemljišta u zakup i to je preduslov za izdavanje zemljišta u zakup. Sada je trenutna situacija da veliki broj jedinica lokalne samouprave donose Godišnji program van roka, moglo bi se reći preko 90%, znači one probijaju agroekonomske rokove, one donose Godišnji program nakon 31.03., što znači kasno uvođenje u posed i kasno zaključenje ugovora i sve one posledice koje ovakvo ponašanje nosi. Besplatno korišćenje poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini, kao što vam je poznato iz teksta Nacrta, može da se da na pet godina, pod uslovom da nije bilo predmet zakupa i korišćenja poslednje tri agroekonomske godine. Članom 5. je produžen period zakupa sa 20 na 25 godina. Istovremeno je ostala na snazi i odredba važećeg zakona da na 40 godina mogu da se daju u zakup ribnjaci i vinogradi. Ovim članom je uvedena i novčana sankcija za uzurpatore u visini trostrukog iznosa najviše prosečne postignute cene zakupa na teritoriji okruga. S obzirom da imamo veliki broj uzurpacija od strane N.N. lica, Nacrtom zakona je data i mogućnost opštinama da mogu da donesu odluku o skidanju useva sa uzurpiranih zemljišta. Prihodi od prodaje useva bi se raspoređivali po principu raspodele sredstava koja se prihoduju po osnovu zakupa, što znači da bi 40% pripalo jedinici lokalne samouprave, 30% Pokrajini, a 30% budžetu Republike Srbije. Članom 7. je propisano pravo prvenstva zakupa po osnovu investicija do 30 godina. Ovim članom 7. smo podstakli investitore da zakupe poljoprivredno zemljište na period od 30 godina. Investitori moraju da dostave investicioni plan koji će razmatrati posebna komisija Ministarstva poljoprivrede, verovatno u sadejstvu sa Ministarstvom finansija i Ministarstvom privrede, zato što se radi o vrlo specifičnoj problematici. Posebna komisija će ceniti opravdanost investicija sa aspekta dugoročnosti, razvojnog potencijala i povećanja zapošljavanja. Po ovom osnovu se može dati najviše do 30% zemljišta u pojedinoj jedinici lokalne samouprave. Najviše jedan investitor može investirati u jednoj jedinici lokalne samouprave. Ukoliko investitor stekne pravo prvenstva zakupa po osnovu investicija, on ne može istovremeno steći pravo prečeg zakupa po osnovu stočarstva, znači ne može steći pravo da koristi zemljište po dva osnova. S obzirom da se događalo da u lokalnim samoupravama, pojedinim, kao u Odžacima pre nekoliko godina, bude opredeljena po osnovu prava prečeg zakupa celokupna površina, sada je predviđeno da može da bude opredeljena po osnovu prava prečeg zakupa, znači zalivni sistemi, infrastrukturu, voćarstvo i stočarstvo, isključivo 50% zemljišta, a ostatak će biti predviđen za javno nadmetanje. Definisan je postupak uvođenja u posed koji će se vršiti u saradnji sa jedinicom lokalne samouprave, poljoprivrednom inspekcijom i geodetskom organizacijom. I konačno članovi 11. i 12., vezani su za prodaju zemljišta. To je važna novina inicirana od strane poljoprivrednih udruženja, u interesu je razvoja manjih poljoprivrednih proizvođača, a uslovi su da osoba koja želi da kupi poljoprivredno zemljište bude državljanin Republike Srbije sa prebivalištem u toj jedinici lokalne samouprave koja prodaje poljoprivredno zemljište najmanje tri godine, da ima u svojini najviše 30 hektara i može da kupi do 20 hektara.”
Predsednik Udruženja poljoprivrede pri Privrednoj komori Vojvodine, Đorđe Bugarin, kaže da iako prema Nacrtu zakona o izmenama Zakona o poljoprivrednom zemljištu izgleda primamljivo da poljoprivrednici mogu da kupe državno poljoprivredno zemljište, ne veruje da će moći da ostvare tu mogućnost, evo i zašto.
Đorđe Bugarin: „Održava se u svakom slučaju namera države da malim poljoprivrednim gazdinstvima, ne bi li ih učinila većim i konkurentno sposobnijim na tržištu, omogući da kupe 20 hektara poljoprivrednog zemljišta, ali se ja bojim da je ovako kako je ponuđeno to apsolutno nesprovodivo. Ja sam pravio, recimo, jednu računicu koja kaže da prosečno gazdinstvo od 20 hektara želi da kupi 20 hektara poljoprivrednog zemljišta po prosečnih 8.000 evra po hektaru. Znači, da bi neko gazdinstvo kupilo 20 hektara to je realno, kad je vojvođansko zemljište u pitanju, možda negde oko 160.000 evra. Ako se to podeli na pet godina, kako predlaže zakonodavac, bez obračuna kamate, ali sa deviznom klauzulom, to je 32.000 evra godišnje. Onda se otvara pitanje da li je moguće sa postojećih 20 hektara i 20 koje biste dobili kupovinom napraviti akumulaciju koja će omogućiti redovno servisiranje tog kredita. To bi bukvalno sa 40 hektara pretpostavljenjih, znači 20 u vlasništvu i 20 kupljenih od strane države, trebalo obezbediti akumulaciju od 800 evra po hektaru godišnje, što je u poljoprivrednoj proizvodnji nemoguće, zato ja dovodim u pitanje da li je realno i iskrena namera države da stvarno želi da proda poljoprivredno zemljište. Da ne kažem da tu kod opredelenja da se proda državno zemljište postoje određene prepreke koje su sadržane u samom zakonu, a to je, recimo, da Vlada treba posebnom uredbom da uredi to pitanje, to može u nedogled da odugovlači primenu zakona. Drugo, da procenu vrednosti zemljišta vrši Ministarstvo finansija, opet na osnovu podzakonskog akta koji donosi ministar finansija, što opet može dodatno da produži, umesto da se, recimo, poljoprivredni veštaci, ovlašćeni, sudski ovlaste da vrše procenu zemljišta i da ne mora da se donosi ni podzakonski akt niti da se ministar finansija oko svega toga bakće. Ja sam ovde, vraćam se na ovu računicu, pravio računicu na 15 godina, što je neki, po mom mišljenju, minimalni rok za nekog ko ima 20 hektara pa želi još 20 da kupi. U tom slučaju on na ukupnih 40 hektara treba da ostvari mogućnost da izdvoji iz prihoda ostvarenih 267 evra po hektaru godišnje, a na kupljenih 20 hektara treba da izdvoji 534 evra po hektaru godišnje. To je značajno više od godišnje zakupnine koja se plaća za najkvalitetnija zemljišta koja se daju u zakup. I kod treće opcije koja bi bila, po mom mišljenju, najprimerenija i koju bi trebalo računati, da taj zakupljeni hektar, odnosno kupljeni hektar, sam sebe otplaćuje, treba obezbediti za kupljenih 20 hektara 400 evra po hektaru godišnje, što je više od prosečne godišnje zakupnine koja se ostvaruje, ali kad se tome doda kamata to nešto dalje povećava kamatu. Znači, jedina moguća opcija, po mom mišljenju, za kupovinu zemljišta od strane nedovoljno velikih i nedovoljno akumulativnih poljoprivrednih gazdinstava kojima se daje šansa da povećaju svoje gazdinstvo je da dobiju kredit na 20 godina.“
Prema mišljenju pokrajinskog sekretara za poljoprivredu, Branislava Bogaroškog, davanje trećine državnog zemljišta investitoru direktnom pogodbom po pravu prečeg zakupa na 30 godina direktno će ugroziti status poljoprivrednika u Vojvodini.
Branislav Bogaroški: „Ono što je najveći problem kod predloženog rešenja, a to je da u svakoj lokalnoj samoupravi 30% zemljišta se može dati pravnom licu na 30 godina je taj što su prvo isključena fizička lica. Nema nikakvog razloga da budu isključena fizička lica, nema nikakvog razloga da bude samo jedan investitor. Šta to konkretno znači? Na teritoriji opštine Zrenjanin koja ima negde oko 24.000 hektara državnog zemljišta znači samo jedan može da dobije i može da dobije 8.000 hektara. 8.000 hektara treba da dobije na taj način što će komisija ministarstva, koliko god imala čiste i jasne namere, trebati da u direktnom razgovoru sa investitorom, bez unapred poznatih kriterijuma, bez raspisanog javnog poziva odluči o tome da li će se 8.000 hektara dati jednom pravnom licu. To je jako krupna odluka koja nosi jako velike posledice i mislim da ovaj institut treba ili jako dobro razraditi ili u ovom momentu odustati od njega, jer ukoliko ovo pitanje ne rešimo kako treba posledice će biti katastrofalne. Ja imam 38 godina, ja neću dočekati u svom radnom veku da vidim kraj zakupa koji se zaključi u sledećoj godini. Moramo voditi računa da je 77% zakupaca državnog zemljišta upravo registrovana poljoprivredna gazdinstva fizička lica. Ako ih isključimo sa 30% zemljišta sa kojima raspolažemo mislim da smo napravili katastrofu i mislim da smo napravili armiju nezaposlenih koji će doći u gradove da rade na crno na građevinama.“
U diskusijama o predloženim rešenjima u Zakonu o izmenama i dopunama Zakona o poljoprivrednom zemljištu poljoprivrednici su uglavnom dali negativno mišljenje o predloženom dokumentu. Sanja Bugarski, predsednica Centralne asocijacije proizvođača mleka.
Sanja Bugarski: „Mi smo svoje zahteve u više desetina navrata prosledili do sada i mogu da vam kažem slobodno da nijedan od naših zahteva nije uvažen. Mi kao farmeri smo strogo protiv prodaje državne zemlje, jer ona nije moja, ona treba da bude i mojoj deci i mojim unucima i tako dalje i mislim da niko od nas nema pravo da je proda. Može da upravlja sa njom, može da je iznajmljuje i mislim da smo mi dobri podstanari, dobri zakupci i da samo lud čovek nešto što dobro funkcioniše može da proda. Ono što ne funkcioniše, treba da napravite sistem kontrole kakav treba, da kontrolišete svoju imovinu, ili već ako je državna, pre svega pričamo o ministarstvu i lokalnim samoupravama, da to iskontrolišu i da sprovedu ono što treba da se sprovede, a ne zato što niste u stanju nešto da sprovedete, ajde da mi nešto prodamo. Bojim se oko te same prodaje da opet svi ti koji, pod kojim se navodno okriljem ovo dešava, jadni, ubogi i mali proizvođači, kao što se nama stalno servira priča o malim farmerima, koji do sada nisu doživeli da im neko pomogne da se stvarno ukrupne, da će tako biti isto i ova priča, ti mali, jadni, ubogi ratari, ili već nije bitno, obrađivači zemlje na kraju neće ni moći stvarno sebi to ni da priušte. Iz tog razloga smatramo da apsolutno to ne treba da radimo i državnu zemlju ne treba da prodamo nikome. Takođe, ako pričamo o pravu prečeg zakupa, generalno za nas ne postoji. To je sad jedna farsa o kojoj možemo tu da pričamo, tu pravo prečeg zakupa nije definisano za proizvođače mleka. Mi proizvodimo hranu isključivo da bi nahranili stoku koju imamo u svojim štalama, jer mi proizvodimo meso i mleko. Dokle god se jedna država hvali izvozom žitarica, nama će biti ovako kako jeste i očigledno će nam dugo biti, jer mi kao mala zemlja treba da izvozimo mleko, meso, prerađevine, voće i povrće, a ne da se hvalimo izvozom kukuruza i pšenice. To rade Sjedinjene Američke Države i Rusija koje baš su nam onako države sa kojima možemo da se poredimo, samo ne znamo u kom segmentu. Mi zakup tražimo na minimum 30 godina. Mi smo proizvođači iz stajnjaka, takođe to zaboravim svaki put da naglasim, koje je neprocenjivo blago svakoj normalnoj zemlji, osim zemlji Srbiji. Sistemi za navodnjavanje ne mogu da postoje bez stajnjaka i to nikog očigledno i dalje ne interesuje. Takođe, cena, ja ne znam, to mi je interesantno kod mojih prethodnih govornika, niko se ne obazire na cenu. Sistem je napravljen totalno pogrešno u startu tad kad se radila izmena i dopuna zakona 2009. godine. Napravljen je tako da cena uvek mora da bude veća, čak ne može biti ni ista, može samo da bude veća i veća u nedogled. To je sada u nekim opštinama još i Bože pomozi pristojno, imate opštine kao što je Bečej, Bačka Palanka i tako dalje, gde više niko to sebi ne može da priušti i baš je nelogično pitanje zašto opada broj ljudi koji će da zakupi zemlju. Vi ako treba da platite 500 evra jedan hektar zemlje interesuje me šta treba da uzgajate na toj zemlji da bi vi mogli to da pre svega plasirate. Mi kao farmeri tražimo da platimo prosečnu cenu na nivou cele Srbije. Juče je jedan kolega naš isto, iz opštine koje su daleko siromašnije i niža im je cena zakupa, rekao da to ne može da postoji, međutim postoji opcija ukoliko je cena u vašoj lokalnoj samoupravi niža od prosečne cene na nivou Srbije plaćate tu, ukoliko je viša plaćate na nivou cele Srbije, prosto, ali kažem vam da generalno sistem ne valja i da će samo cena moći biti sve veća i veća u nedogled. Zaboravila sam jednu jako bitnu stavku takođe, gde mi navodno vodimo brigu o mladim farmerima koji recimo mogu da dobiju državnu zemlju po pravu prečeg zakupa tek ukoliko tri godine imaju farmu. Znači, kako ćete vi mladom farmeru pomoći da investira, pre svega mi imamo investicije, samo po jednoj kravi investicija je 8.000 evra, neko treba da uloži toliki novac, da investira i još da čeka tri godine da bi mogao da ostvari pravo prečeg tako da je i taj deo nakaradan i kažem generalno mislim da čak ne zaslužuje da ove delove koji su vezani za nas i komentarišemo.“
Poljoprivrednici upozoravaju na to da ako bi predloženi zakon bio usvojen moglo bi da se desi da državnog poljoprivrednog zemljišta u Pokrajini gotovo i ne bude za izdavanje. Naime, od 360.000 hektara državnog zemljišta, u Vojvodini se 140.000 potražuje restitucijom, 120.000 će dobiti investitori (?), a slatine i trstici nisu poljoprivrednicima interesantni za zakup. O Nacrtu zakona u Skupštini Vojvodine diskutovalo se i u Skupštini Srbije, Nišu, a poslednja javna rasprava će biti održana 13. avgusta u Skupštini grada Novog Sada.
Pre zaključenja teme pročitaću vam deo uredničkog komentara Čedomira Keca objavljenog na sajtu AgroServis.rs.: „Nije jasno čemu žurba oko usvajanja Zakona o izmenama Zakona o poljoprivrednom zemljištu kada je realno da on proizvodi pravne posledice tek iduće godine. Uz to nije po meri prava da se izmene i dopune koje menjaju duh zakona, i to krovnog zakona u poljoprivredi, i to za najvažniji resurs u Srbiji – zemljište, ovako sprovode, umesto da se napiše novi zakon. Ovo je dobra prilika i svojevrsna prozivka za naučnu i stručnu javnost u Srbiji, od Akademije nauka do raznih strukovnih udruženja, a pogotovo onih što se bave restitucijom, da pokažu koliko su spremni da odbrane značaj uređenja zemljišne politike u Srbiji, u koju niko ozbiljnije nije pipnuo u poslednjih pola veka.” Čedomir Keco će biti gost u „Prelomu” u četvrtak 13-og avgusta od 9 časova i 10 minuta povodom izlaska stotog broja lista „Gazdinstvo”. To će biti prilika da nastavimo diskusiju o izmenama Zakona o poljoprivrednom zemljištu – objavio je Radio Novi Sad.
Kada se uporede podaci o tome koliko zemlje prema statistici poseduje država sa podacima geodetskog zavoda – katastra, onda je situacija zrela za istražne organe i vanredno reagovanje Vlade.
U ovom času država Srbija ne zna gde je i ne koristi 380.573 hektara. Do ovog podatka se stiže jednostavno.
Iz Uprave za zemljište tvrde da država poseduje 480.000 hektara, a da je izvan zakupa 232.000 hektara. Za državne oranice u Vojvodini po svakom selu postoje podaci i ukupno ima 628.573 hektara.
Znači da država ne zna za 148.573 hektara, što govori da Srbija ne raspolaže sa 380.573 hektara. Ko je i zbog čega ovo uradio, šta je bio cilj – krađa, nemar ili nešto drugo?Po ovoj računici najbolja investicija je pronalazak ovih oranica i hvatanje uzurpatora. Jedna je priča kada iz državnih organa kažu „nepoznata lica”, a u opštinama znaju ko obrađuje oranice, uz čiji blagoslov i ko sve dobija pare.
Čudno je što premijer Vučić u borbi protiv organizovanog kriminala ranije nije dospeo do ove pljačke sopstvene države. Teško je steći pozitivnu sliku o domaćinu koji ne zna za skoro polovinu svog imanja. Ovde nije potreban lov na veštice – u izdavanju državnih oranica bilo je čak i takvih ekscesa (slučaj Zrenjanin) da se menja predsednik komisije, jer hoće da radi po zakonu!?