PŠENICA: PROFIT I ZABLUDA
Čedomir Keco
Da li će ova godina među poljoprivrednicima ostati zapamćena samo po pojedinačnim visokim prinosima pšenice ili će se ova lista upotpuniti i dobrim prinosom kukuruza, soje i suncokreta, zavisi od dužine žege koja uveliko smeta usevima. Kukuruz je na izdisaju na mnogim poljima, a soja je počela da odbacuje list sa stabljike, na kojoj su ostale male mahune.
Pšenica je u ovom trenutku glavna berzanska roba na našem tržištu, iako je roba ovogodišnjeg zrna krenula sa niskom cenom – 13,50 dinara bez PDV-a. Cena sada šeta od 17,00 – 18,00 din/kg, bez PDV-a. Međutim, otkupljivači – vlasnici silosa se ne žure sa pomeranjem cena, već žele da ratare što duže drže u neizvesnosti. Sa berzanskom cenom od 17,53 din/kg uvećanom za PDV, kilogram pšenice bi bio isplaćen po 19,28 din/kg. To je bolja cena od one ostvarene u julu, avgustu i septembru 2013. i 2014. godine, ali u doba nižeg kursa evra.
Ratari priželjkuju da se ponovi cena pšenice iz letnje sezone 2012. godine, kada je u julu cena iznosila 24,58 din/kg, a u septembru 28,00 din/kg bez PDV-a.
Priča o ukupno berićetnoj žetvi svakim danom slabi, a sve je više i netačnih podataka o našim potrebama za hlebnim zrnom. Nikako da prihvatimo istinu da nam je za hleb potrebno 721.000 tona zrna godišnje. Računica za ovo je veoma prosta: statistički podaci govore da za kilogram hleba potrošimo 780 grama brašna koje dobijemo iz spomenutog jednog kilograma zrna pšenice. Kada prosečnu potrošnju od 103 kilograma hleba, koliko trošimo po stanovniku u Srbiji, rasporedimo na sedam miliona stanovnika, dolazimo do stvarnih potreba za hlebnim žitom u našoj zemlji. Realno je na ovaj iznos dodati i neophodne prelazne zalihe od 200.000 tona pšenice i zbog toga naše stvarne potrebe za pšenicom ne prelaze milion tona. Ako ovu količinu pšenice podelimo sa višegodišnjim prosečnim prinosom od 3,8 tona po hektaru, onda je jasno da nam je za hleb dovoljna setva na 240.000 hektara oranica.
U ovoj činjenici zapravo su sve neizvesnosti i izazovi proizvodnje pšenice u Srbiji. Gotovo po pravilu naši ratari poseju duplo više od naših stvarnih potreba i to je „izvor” viška pšenice na domaćem tržištu. Poruke stručnjaka i trgovaca različitih profila da nam je potrebno za našu pekarsku i konditorsku industriju najmanje 1,8 miliona tona pšenice godišnje su čista prevara i navođenje ratara za ovu tradicionalnu proizvodnju. Drugi problem za funkcionisanje tržišta je i u istini da naši veliki mlinovi i pekari nemaju dovoljno novca da tokom žetve, kada je ponuda zrna i najveća, otkupe barem polovinu zrna potrebnog za godišnju proizvodnju. Ako bi kupci odjednom krenuli da nabave hlebno žito za samo polovinu godišnjih potreba, a po ceni od 20 din/kg, njima je potrebno oko šest milijardi dinara ili 2,5 miliona evra.
Ko će i kakvu poruku uvažiti iz ove računice, teško je reći. Ali je sasvim izvesno da profit u proizvodnji pšenice zavisi od prinosa. Mnogi ratari ove godine sa potpuno novim sortama prevazišli su granicu od pet tona po hektaru i dosegli prinos od 7-9 tona po hektaru. Njih ne nervira „bezobrazna cena” od 17 ili 18 dinarapo po kilogramu, jer tvrde da su sve svoje troškove u proizvodnji jednog kilograma „pokrili” sa cenom od 12 ili 13 dinara.
U ovu računicu se ne uklapa rentabilnost proizvodnje pšenice gde je ova žitarica običan usev u plodosmeni.
