Novi Sad, 15. septembar 2014
Izvor: Dnevnik
Bilo zbog prodaje strancima, bilo zbog skupih arendi i nepravilnosti u izdavanju oranica, oko državnog poljoprivrednog zemljišta stalno se diže prašina, a zemljišna politika postaje sve zamršenija. Agrarni stručnjaci imaju predlog za raspetljavanje tog čvora – kada bi se, naime, državne njive po povoljnim uslovima prodale poljoprivrednicima, rešio bi se i problem zemljišta i problem odumiranja sela, napunio bi se nacionalni budžet, a poljoprivreda bi, vele, samu sebe finansirala.
– Bilo bi veoma korisno da se poljoprivredno zemljište koje je u državnom vlasništvu proda domaćim poljoprivrednicima – kaže za „Dnevnik” agrarni analitičar Vojislav Stanković. – Ukupno država raspolaže s oko 400.000 hektara. To bi se moglo isparcelisati najviše do 50 hektara po registrovanom poljoprivrednom gazdinstvu, i prodati isključivo fizičkim licima, to jest poljoprivrednicima. Sve to iznosilo bi oko tri milijarde evra, taj novac bi bio na posebnom računu i investirao bi se u razvoj poljoprivrede u naredne tri godine.
I kod drugih agranih ekonomista primetno je opredeljenje da se domaći poljoprivrednici izjednače sa stranim. Poljoprivreda, ocenjuju, ima tu specifičnost da može svojim prirodnim resursima sama isfinansirati svoj razvoj, i rasteretiti svoju stavku agrarnog buyeta u nacionalnoj kasi. Štaviše, prodajom državnih oranica paorima bi, preko PDV-a i raznih doprinosa, dala svoj doprinos nacionalnom buyetu.
– Veoma je važno da se nađe tačka pomirenja između domaćih i stranih investitora, ali i da se vodi politika stimulisanja povećanja poseda na gazdinstvima mladih poljoprivrednih proizvođača. Tako bi se mogla voditi i socijalna i demografska politika, da prioritet u otkupu imaju mlađi vlasnici gazdinstava – kaže Stanković. – Istovremeno, poljoprivredna gazdinstva bi imala veće površine od sadašnjih prosečnih pet hektara, što bi doprinelo rastu produktivnosti i većoj konkurentnosti, kako na domaćem tržištu, tako i na svetskom. Time bi se i sam proces evropskih integracija u segmetu korišćenja resursa značajno popravio.
Kada je o finansiranju same poljoprivrde reč, agrarni ekonomisti napominju da bi se iz ukupne sume novca dobijenog od prodaje državnog zemljišta domaćim poljoprivrednicima, na trogodišnjem nivou moglo investirati po milijardu evra u razvoj stočarske proizvodnje, koja treba da dobije prioritet. Tim merama bi stočarstvo u narednih sedam godina dobilo značajniji položaj u ukupnoj vrednosti proizvodnje. Na taj način unapredio bi se i izvoz te se pretpostavlja da bi se izvozni rezultatati srpskog agrara mogli popeti do deset milijardi dolara.
Da se inostranim kupcima nikako ne sme dati prioritet, kada je reč o našim oranicama, zalažu se i mnoga poljoprivredna udruženja. Naročito ističu potrebu da država pomogne malim poljoprivrednim gazdinstvima da uvećaju posede jer je to uslov za veću produktivnost.
PO TRŽIŠNIM USLOVIMA
– Poljoprivrednicima bi državno zemljište trebalo dati po tržišnim uslovima – kaže Vojislav Stanković. – Država je obezbedila regresirane kamatne stope u periodu od tri godine, s tim što bi se period plaćanja podelio. Tako bi u prvoj godini, pri preuzimanju poseda, bila plaćena milijarda evra, u sledećoj druga i u trećoj godini treća milijarda.
Deo tog prometa išao bi u nacionalnu kasu, preko poreza, što bi državni buyet značajno rasterilo izdavanja za agrar.