ISPLATIVIJE INVESTIRATI U NEKRETNINU NEGO U PROIZVODNJU KROMPIRA

Novi Sad, 16. mart 2011.

Za povećanje cene krompira postoje globalni i regionalni razlozi. Prošlogodišnji klimatski problemi u svetu su se odrazili na proizvodnju svog povrća, pa i krompira. U Zapadnoj Evropi su značajno manji prinosi, pogotovo krompira, kako onog za jelo tako i sadnog, dok je u Rusiji zbog suše ugrožena prehrambena sigurnost stanovništva. I u Poljskoj, koja je tradicionalni snabdevač Rusije krompirom, rod je drastično podbacio. Stoga su kupci iz Rusije krajem jeseni i zimus od nas izvezli značajne količine ne samo krompira, nego i kupusa, cvekle, peršuna, mrkve i paštrnaka. U odnosu na 2009. prošle godine smo imali 11.000 t manje krompira. To je i zato što je bilo manje zasejano oko 1.500 ha. Sve je to kod nas sada dovelo do deficita krompira, što je prouzrokovalo njegovu relativno visoku cenu.

- Porasla je cena energije, dizela, struje za kratkoročno i dugoročno čuvanje, kilogram semenskog krompira košta 90 eurocenti, a da bi se zasejao jedan hektar krompira neophodno je od 2.500 do 3.000 kg semena – objašnjava predsednik Udruženja povrtara Vojvodine i profesor Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu dr Žarko Ilin. - To znači da samo sadni materijal za jedan hektar košta od 2.500 do 3.000 eura. Tu su i redovne mere nege, zaštite, vađenja, kratkoročnog i dugoročnog čuvanja, pranja, pakovanja i distribucije i ti troškovi su još najmanje 2.500 evra. U poljoprivredi se dugoročno planiraju mere agrarne politike, jer hektar krompira košta između 4.500 - 5.000 evra. Za 10 ha treba 50.000 evra. Zašto bi neko taj novac uložio u zemlju, kada može da kupi stan u Novom Sadu i da ga bez rizika izdaje za 200 evra mesečno. Zato u proizvodnji hrane ne samo Evropska unija, nego i sve razvijene zemlje, imaju jednu dugoročnu politiku od minimalno sedam godina, pa i duže, pri čemu su budžeti namenjeni za subvencije u proizvodnji hrane minimalno 50 procenata. Šta je problem srpske poljoprivrede, srpske proizvodnje hrane, naročito ovih najintenzivnijih grana kao što su povrtarstvo i voćarstvo? To je nedostatak dugoročne agrarne politike i izostanak značajnih ulaganja. Toga se setimo samo kada je nešto od poljoprivrednih proizvoda skupo ili kada nečega na tržištu nema. Tako se agrarna politika ne vodi. Da smo drugačije radili proizveli bi mnogo više voća i povrća koje bi završilo na ruskom tržištu, a država bi imala veći devizni priliv – zaključuje profesor dr Žarko Ilin.

Mnogi poljoprivrednici u Vojvodini na 16.000 hektara imaju manja ulaganja od istaknutih, jer koriste slabije seme, što daje i manji prinos od svega 8.000 kilograma po hektaru.(AgroServis)