DOK ZVONA NE ZVONE - O SPASU SELA CVRKUĆU PTIČICE

Novi Sad, 13. decembar 2019.

Čedomir Keco

• Oko 500 novih zadruga u Srbiji okupiće se najviše 6.000 kooperanata, što uz postojećih 20.000, ne predstavlja ni 15 odsto od ukupnog broja aktivnih registrovanih gazdinstava

 „Potrebne su zadruge za spas sela”, „nema života na selu bez zadruga”, „imamo program za zadržavanje mladih na selu” – ove poruke preovladavaju u medijima i od ponavljanja liče na parole bez pokrića.

Istina: zbog milion razloganije lako promeniti prilike na selu, a osnovni je što za pola veka nismo dobili nijedno celovito istraživanje o selu, nego nas mnogi gađaju suvim brojevima o tome koliko se sela ugasilo, koliko sela nema više đaka, poštu prodavnice, niambulantu i povezanost sa opštinskim centrima.. Brojevi zaista stvaraju jezu i izazivaju ružne komentare, koji se po pravilu uvek upućuju postojećim vlastima.

Međutim, kada je reč o eroziji sela, sve je počelo odavno, grubo gledano od datuma industrijalizacije zemlje, odlaska stanovništva u gradove i inostranstvo, ali i raščlanjenjem seoske porodice. Od šezdesetih godina minulog veka seoske mnogoljudne porodice su spale na tek jedno ili dva deteta koje su slale na školovanje, a koje su  zaposlenje tražile u gradovima, dakle - dalje od kuće. Ženska deca su se poudavala. Roditelji su ostarili ili već umrli i imanja su danas ostala bez radnika, a kuće prazne.

Od tih šezdesetih godina prošlog veka do danas selo je služilo za mnogobrojne besprimerne ekonomske i socijalne oglede i nije definisano kao posebna ustavna kategorija. I nekada bogati farmeri sada dobijaju male seljačke penzije, dok im unuci po gradovima voze skupe automobile. Koje je sve ekonomske ponore doživelo selo, može se sagledati u snabdevanju. U selo stiže mleko, meso, povrće, pa i hleb iz gradova. Zemlju sve više obrađuju starci i zakupci.

Plač nad nestalim selima mora što pre prestati, a svu podršku zaslužuju sela i varošice u kojima se, obradom oranica,može podstaći život. To - bez uloge države–više nije ostvarivo, tim pre što pomoć mora da bude održiva, brza i konkretna. Mnogi će reći da su za to potrebne „debele” pare, programi, stručnjaci i šta još ne. Tačno je to, ali možemo početi sa onim što malo ili ništa ne košta.

Evo primera: Pođimo od toga da seljani iz svoje bašte, voćnjaka i atara u okolini potrošačkih centara (gradova) imaju dovoljno roda ili približno onoliko koliko je tom stanovništvu potrebno. Loš primer za korišćenje roba sa sela je odnos velikih turističkih centara (banja, skijališta...). Oni ne koriste nabavku na lokalu. Seljake, male proizvođače, niko ne okuplja, a da svi idu na pijace je nemoguće, pogotovu ako nema kupaca.

Istraživanje koje sam obavio u našoj najvećoj banjskoj meki – Vrnjačkoj Banji, pokazuje da su proizvodi sa sela i okoline izvan snabdevačke korpe u ovom centru. U celini ova banja ima godišnje gotovo milion noćenja, što je za svaku pohvalu, ali na trpezama njihovih glavnih ugostiteljskih objekata i lečilišta gotovo da nema proizvoda sa okolnih brda. Zašto se to događa? Hotelijerima je lakše da im snabdevač donese robu iz Beograda ili Niša, nego da oni kupuju na pijaci papriku, luk, jabuke, kupine, maline, pa i sir ili kajmak, a o mesu, čak i piletini, da i ne govorim. Isto je i sa jagnjetinom.

Nije se još pojavila lokalna uprava i njena kancelarija za razvoj koja je pred svoje velike potrošače stavila listu roba sa sela. To nisu učinile ni regionalne privredne komore. I sada se odgovornost kreatora agrarne politike usmerava na zadruge i zahteva se da se udružuju da bi bili snabdevači. Ali oni to sada ne mogu i zadugo neće moći, jer zadruga bez državnog podsticaja u startu propada, a bez kooperanata još brže. Te nove zadruge nemaju u proseku više od 10-15 članova. Njihov kapacitet nije dovoljan ni za jedno obdanište.

Državni novac za zadruge će se brzo oploditi ako se uvidi svrha udruženja, a ne ispunjenje zakonske forme. Oko 500 novih zadruga u Srbiji okupiće se najviše 6.000 kooperanata, što uz postojećih 20.000, ne predstavlja ni 15 odsto od ukupnog broja aktivnih registrovanih gazdinstava.

Poslednji hit za spas sela je za to formirani odbor sastavljen od ljudi sa titulama. Tako sada za razvoj naše poljoprivrede imamo tim okupljen oko Srpske akademije nauka i umetnosti, oko ministra Krkobabića, pomenuti Odbor za spas sela i od Vladeusvojenu Strategiju razvoja poljoprivrede. Sa kim ili čim krenuti u brazdu, niko ne zna!

Ko šta može da učini za sela u ovom času? Bez ironije, pre svih crkva i država! Kako? Vrlo jednostavno - podeliti mladima, po razumnim cenama, dugoročno obradivu zemlju u zakup pod uslovom da oni to zemljište ne smeju da ustupe seoskim moćnicima. Posed crkve za ove namene je više od 50.000, a države gotovo 200.000 hektara. Crkva bi ovim potezom uvećala ugled, a država bi konačno oprala ljagu koja prati izdavanje državnog zemljišta u zakup, čak i po 130 evra po hektaru na više godina!?

Bilo bi lepo da ovako započne spas sela, o čemu i ptičice cvrkuću. Čekam zvona koja najavljuju istinski spas sela, makar da u tome crkva prednjači.