Teme i dileme pred ovogodišnju žetvu

 

PROŠLOGODIŠNJA CENA PUSTI SAN

Čedomir Keco

Odavno je poznato da nam je za hlebno brašno godišnje potrebno oko 900.000 tona zrna pšenice, a da je najbolje kada mlinari tokom godine imaju na raspolaganju 1,2 miliona tona, sa uračunatim prelaznim zalihama. Sav rod iznad ove cifre je, zapravo, tržišni višak, koji smo u najboljim godinama prodavali u okruženju – Sloveniji 200.000 tona, Bosni i Hercegovini 400.000 tona, u Crnu Goru oko 100.000 tona...

Šta se sada kod nas događa sa pšenicom? Veći broj mlinara neće ili ne može da za svoje prerađivačke kapacitete obezbedi svo žito, a njih još manje poseduje ugovore sa ratarima o proizvodnji za njihove potrebe. Tako, zapravo, ratari za svoju produkciju pšenice vrednu oko 308 miliona evra nemaju poznatog kupca. Ovakva neizvesnost o prodaji, a, pre svega, ceni, traje decenijama. Ratari nisu spremni da prihvate pet meseci pre žetve ugovor u kome bi pisalo da će cena pšenice biti uvećana za 10 odsto u odnosu na cene na berzama iz okruženja na dan sklapanja ugovora ili isplate.

Kod nas priča o pšenici ima, zapravo, dva dela. Prvi, koji je vezan za skupu proizvodnju i drugi, zbog čega se pšenica ne plaća prema kvalitetu i tako razvrstava u silosima.

Prva priča polako gubi na težini, jer ratari sve racionalnije i jeftinije seju (limit je cena goriva) i uglavnom sa ulaganjem „gađaju” neku optimalnu cenu po svojoj računici. Da nije tako odavno ne bi ni sejali ovu žitaricu, značajnu i za kvalitetan plodored. Ima kompanija koje precizno određuju ulog u jesenju setvu i približno znaju i dobit. To je uobičajeno ponašanje farmera u visoko razvijenim agrarnim zemljama.

Dvadesetak silosa u Srbiji, sa dva ili tri usipna koša, je nedovoljnoda bi se pšenica lagerovala prema kvalitetu. Tako još u početku otkupa nastaje miks koji često ne zadovoljava mlinare, a na kraju i pekare. Potrošači su tu uvek i njih niko i ne pita za ocenu kvaliteta  hleba.

To što nema razvrastavanja zrna po kvalitetu u većini slučajeva krivi su i otkupljivači, jer ne nude cenu naspram visokog kvaliteta, već se i oni prepuštaju stihiji i kupuju šta se nudi.

Bez razlike na priču o potrebi razvrstavanja, naročito kad se u zrnu nađe fuzarijum, glavna tema uoči žetve je uvek otkupna cena i ko će i koliko otkupiti zrna u prvom talasu ponude.

Ratari imaju jasan cilj – dobra cena i brza naplata, jer su to posle dobijenih polovičnih subvencija po hektaru prve pare koje dolaze na račun gazdinstava u sela.

Baš u ovo vreme se o ceni i kuju razni modeli, zbunjuje javnost, traži reč stručnjaka, proziva država..., a sve sa ciljem da se kupi jeftinije, proda skuplje, da se država uključi u otkup, da se banke pokažu sa povoljnim kreditima za mlinare i tako redom.

Gotovo dva ista ili slična interesa i nije mogući pronaći u ovoj trgovini. U nekom trenutku žetvenih dijaloga najčešće se spajaju dva interesa – državni (otkup za Državne robne rezerve) i ratarski (prodaja pšenice državi kao sigurnom platiši). Između ovih partnera teče ograničena trgovina, jer država nema novca za kupovinu 300.000 tona zrna, koliko se nudi u žetvi, a onda posle tog otkupnog ciklusa počinje trgovina za potrebe mlinara. Mada državni otkup to nije do sada sputavao.

Ratari poručuju da baš od otkupa za Državne rezerve očekuju početak trgovine sa korektnim cenama i da će to biti prvi novac u ovoj godini od jednog poljoprivrednog proizvoda, jer su sa kukuruzom „pukli”! Vlada prema Zakonu o javnim nabavkama bez tendera, a na osnovu svoje uredbe ili zaključka može da organizuje kupovinu za Državne robne rezerve. To se može desiti uskoro, ali prošlogodišnja „žetvena cena” je samo pusti san.

Dobro organizovana poslovna udruženja mlinara, pa i izvoznika, smatraju da bi bilo najbolje da Ministarstvo poljoprivrede subvencioniše kamatu za bankarske kredite kojima bi oni kupili pšenicu. Izvoznici, uglavnom, ćute i čekaju kako će reagovati država u predstojećoj žetvi, a i oni žele cenu nižu od aktuelne berzanske.

Udruženja ratara koja se oglašavaju tvrde da dobru praksu otkupa pšenice po okruzima ne treba menjati i da se od državne administracije očekuje da pronađe model za otkup.Ako za to smetaju otkrivene prevare ovlašćenih skladištara, kako kažu, oni mogu i da sačekaju.

Ono što većina domaćina vidi već danas jeste da otkupna cena zrna neće biti kao minulog leta – 24,18 dinara po kilogramu, bez PDV-a (jul 2012. godina), kada je jedan evro vredeo 115,37 dinara. To je uz onu cenu od 28 dinara po kilogramu, koja je zabeležena tog leta, bila i najviša cena za poslednjih pet godina, ali ne i najveći profit za ratare. Danas se pominje cena od 18 do 22 dinara...

OTKUPNE CENE PŠENICE TOKOM JULA ZA PERIOD 2008-2012.

I PROSEČNA CENA EVRA