KO ĆE IZVOZITI JAGNJAD, A KO PRESTI VUNU?
Čedomir Keco
Nedavno smo sa Kinom potpisali protokol o izvozu jaganjaca u ovu mnogoljudnu zemlju. Ovaj aranžman naspram našeg stada od oko 1,5 miliona jaganjaca, koliko imamo tokom godine, je veliki izazov za ovčare i izvozne kuće. Ko će se upustiti u ovaj posao, još se ne zna, ali se zna da je reč, za naše uslove, o velikom izvozu i regularnoj trgovini jaganjcima.
U prošloj godini i pored stimulacija farmerima za prodaju jaganjaca pravnim licima (klanice, izvoznici…) iz Agrarnog budžeta isplaćena je nadoknada za oko 50.000 grla. Dakle, sva ostala jagnjad, a to je oko milion komada, bila su u „sivoj zoni” sa isplatom u gotovini. A to baš i nije mali iznos kada se zna da se prosečna težina jagnjadi kreće oko 30 kilograma žive vage, a da cena nije niža od dva evra po kilogramu. Dakle, taj obim trgovine je oko 60 miliona evra, od koga država nema koristi, jer ne naplaćuje PDV.
Kompanije koje su nekad izvozile jagnjad u Grčku, Italiju ili na Bliski istok ne postoje ili to više ne rade (Koprodukt, Granexport, Produktiva, Bojčeta impex… su se takmičili u nabavci jaganjaca, pogotovo pred uskršnje praznike ili neke druge potrebe).
Od uvođenja sankcija Srbiji mi smo izgubili tržište za jagnjad i šansa koju sada imamo u aranžmanu sa Kinom je pun pogodak.
Republička privredna komora pre desetak godina je lansirala priču o izvoznom klasteru za tovnu junad, ali sem slikanja i lepe priče o koristi od ovog poslovnog organizovanja dalje se nije otišlo. Komora ni danas nema evidenciju ovčara. Komora se nije prilagodila za ovakve i slične poslove, jer u svom sistemu nema povezane proizvođače iz redova registrovanih gazdinstava. Ali izgleda da nemaju ni viziju.
Trgovina sa Kinom za Komoru može biti dobar povod da se formiraju proizvođačke grupe koje moraju imati podlogu u zakonu, ali o tome u našoj administraciji niko i ne razmišlja, kao i o potrebi Zakona o trgovini poljoprivrednim proizvodima.
Da li će se u ovom aranžmanu sa Kinom čekati povika premijera Vučića ili će Komora shvatiti konačno šta im valja činiti u agrarnom sektoru, u kome su do sada štitili svoje članice – prerađivače?
Ceo posao nije jednostavan i ne rešava se tv nastupima i telefonima.
U ovoj grani stočarstva glavno pravilo je isplata robe „na blatobranu” i po dnevnoj ceni. Ima ovčara koji godinama u ovo doba ili malo kasnije prodaju jagnjad za 2,5 – 2,8 evra po kilogramu kupcu u Crnu Goru. Ta jagnjad odlazi brodom mnogo dalje.
Realizaciju ugovora sa Kinom, a putem solidnog izvoznika, bez poštovanja dogovora o količini i ceni od strane farmera neće uspeti.
Od pamtiveka mali ovčari nisu svoje jaganjce prodavali uz ugovor i garantovanu cenu i ako se to sada dogodi biće to i ozbiljan uvod za nova ulaganja u ovčarstvo, a pogotovo za rejonizaciju gajenja, poboljšanje rasnog sastava, selekcijske mere i organizovanje ovčarskih regionalnih zadruga. Tu odgovornost mora preuzeti Privredna komora, jer je kao krovna institucija kadrovski popunjena, ima para i mrežu organizovanja.
Naši ovčari već godinama nemaju rešen ni otkup vune, koja završava na deponijama ili kod nakupaca po ceni od 50-80 dinara. Možda uspešan posao oko izvoza jaganjaca u Kinu može biti i dobar uvod da se uz minimalnu obradu i vuna izveze u ovu zemlju, jer se pokazalo da Kinezi bolje predu od Evropljana, a naše vune ima za par hiljada džambo vreća. Vuna je do sada završavala u deponijama, kanalima, na rubu šuma ili je spaljivana. Nekada je vuna stočarima koristila kao prihod za nabavku soli, lekova i plaćanje čobana.