„PREMIJER VUČIĆ NEKA DELI SVOJU DEDOVINU”
Čedomir Keco
Još 2008. godine prihvatanjem Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, tadašnja vlada je udvarački i bez osećaja i namere da zaštiti domaću poljoprivredu prihvatila da se naše granice otvore za inostrane robe i omogući strancima da kupe naše oranice (sledeće godine).
Uz sniženje carinskih stopa, prodaja zemlje je najviše pogodila domaća gazdinstva. Naš ulazak u EU planiran je tada za narednu 2016. godinu. Ali to je ostalo samo kao obećanje, a Sporazum je na snazi.
Pomenuti sporazum pre potpisivanja pročitalo je pet ljudi u Vladi, a za potpis bio je zadužen tada aktuelni ministar Božidar Đelić (najbogatiji član Vlade), jer su ga u tome podržavali veleposednici, koji su na volšeban način kupovali društvena imanja i došli do poseda od 5.000 do 25.000 hektara. Oranice, kupovane u paketu, koštale su od 500 do 2.500 evra po hektaru. Otvaranjem šanse za prodaju zemlje strancima oni su došli do rezervne varijante za profit, do koga mogu stići kada požele, jer će te iste parcele prodati po najmanje trostruko većoj ceni nego što su ih platili! Seljaci koji su reagovali na ovu klauzulu u Sporazumu i njihova udruženja, zapravo, su iz neznanja odabrali put za izmene bez kraja. Ali šansu da promenu situaciju imaju i danas, ne u izmeni Sporazuma sa EU, iako je to moguće (?), već u zahtevu za reviziju privatizacija kupljenih kombinata po bagatelnim cenama, pod uslovom da učinjene propuste prepozna i aktuelna vlast, a pogotovo premijer Vučić, u programu svoje borbe protiv korupcije. To se očekuje, jer je aktuelni kabinet Vlade sebe promovisao kao odlučne borce protiv ove pošasti.
Udruženja poljoprivrednika, zbog različitog interesa, danas govore o potrebi da povećaju svoja imanja kupovinom državnih oranica, ali to čine bez dovoljno argumenata i sa puno emocija, koje se gube u otporu vlasti koja želi da se to ne dogodi njima već stranim investitorima. Iza ove namere premijera Vučića „kuva” se i izmena zakona o poljoprivrednom zemljištu, čuli smo da je u skupštinskoj proceduri (još se ne vidi na sajtu Narodne skupštine), kao i da neće ići na širu javnu raspravu, iako je reč o krovnom pravnom aktu. Jednostavno, premijer Vučić ima volju da prednost u korišćenju državnog zemljišta da strancima, a pričom o velikom zapošljavanju u agraru baca prašinu u oči seljacima i stručnoj javnosti, jer to zapošljavanje jednostavno ne donosi profit. Dokle će sve ovo trajati, teško je reći, ali ako dođe do rasprave neće proći bez ozbiljnih potresa, jer to nije jedini skandal koji prati poljoprivredu i resorno ministarstvo.
Otvorene granice i uvoz bofl hrane odgovaraju kompanijama iz EU i našim uvoznicima. Uvozi se svašta i to po pravilnicima koji su zbog dotoka mlevenog mesa sa kostima nazvani „pravilnici smrti”, jer ta roba sadrži antibiotike, kokciodiostatike, metale…, a nadležne službe ne obavljaju analize i to narod mora da zna. Alarm za zabranu ovakvog uvoza mesa, pa i živih svinja, a pogotovo smrznutog mesa koje se proglašava za sveže, je dat pre 90 dana, a javnost je obaveštena o tome, istina stidljivo, još pre šest meseci! I pored inicijative za promenu pomenutih pravilnika ništa se nije dogodilo pozitivno, već naprotiv – povećan je uvoz svih kategorija mesa i tovljenika.
Ljudi u Ministarstvu poljoprivrede, kojima pripada odgovornost za uvoz zdravstveno neispravne hrane, su dobročinitelji usluga prodavcima iz EU i našim kompanijama, pa uvoz lošeg mesa teče bez zastoja, a prelevmani na uvoz živih svinja su „poslovna tajna državne administracije” (izgleda da se ne naplaćuju).
Prodaja državnih oranica i kriterijumi za uvoz mesa su nasleđe loše prakse. Iako ova vlada, pogotovo u oblasti ekonomije, proziva pređašnju, za čega je zadužen „ poslanik za skakanje” u Narodnoj skupštini, situacija se ne menja i sve se ponavlja. Tako je vlada Zorana Đinđića, tamo gde je imala koristi (lične i kolektivne), zadržala model od Slobodana Miloševića, a to danas čini i Vučićev tim od prethodnika koje kritikuju.
Konkretnih primera za to u praksi je na pretek: zapošljavanje partijske vojske u javnim preduzećima (uvećano), broj agencija bez svrhe (ostao isti ili se otvaraju nove), fale kapitalni zakoni – o malim akcionarima, ulaganju investicionih fondova, efikasnoj restituciji… Kada je reč o poljoprivredi nedostaju zakoni o integralnoj proizvodnji, trgovini poljoprivrednim proizvodima, mleku, a o izmenama i dopunama zakona da i ne govorim (o poljoprivrednom zemljištu, stočarstvu, GMO hrani, vodama, protivgradnoj odbrani…). Fali i kontrola uvoza mesa i zabrana uvoza mesa niže kategorije, nema pravilnog obeležavanje hrane…
Sada dolazi nova zavrzlama – ko će voditi i biti učesnik u pregovorima o poljoprivredi u postupku pristupanja EU, kada o nabrojanim problemima bitnih za svakodnevni život u postojećem ministarstvu nema kadrova. Sramota je mala reč za ono što se događa u Ministarstvu poljoprivrede – sakriven je program o korišćenju IPARD sredstava koji se prevodi pet meseci, što znači da je poslat u Brisel, a da ga niko, sem dva-tri čoveka, nije pročitao, a o njemu se govori kao šansi za razvoj, na čega se seljaci podsmevaju.
Kažu da ovih dana premijer Vučić treba da potpiše rešenja o timu pregovarača, koje će mu za sektor poljoprivrede ponuditi saradnici iz stranke, a koji ne polaze od opredelenja za jačanje srpskog gazdinstva sa opstankom mladih ljudi na selu, prema kojima ni ova vlada nije donela nijednu korisnu odluku. Tako je i nastala kritika upućena premijeru Vučiću: da ne vidi, ako do ulaska Srbije u EU dođe, da će u ovu zajednicu biti uneti prazni prostori – teritorija bez ognjišta i sa zapuštenim brdskim selima i praznim kućama u ravnici. Ovakvo ponašanje Vučićevog kabineta, bez razlike što se govori o moćnoj podršci, doneće oštru podelu i u njegovoj stranci, u narodu…, ali i jedinstvenu ocenu stručne javnosti da je ovo donji prag razvoja sela i da nikada neće biti prihvaćen. U suprotnom, to bi bila velika nacionalna šteta i dokaz nečinjenja, potvrda prevara i zloupotreba i niko razuman ne može ni da veruje da do toga može da nas dovede aktuelna vlada. Zato ovo pominjem samo kao slutnju i po onome „ne daj bože”.
Za celovite sektorske analize u poljoprivredi postojeće ministarstvo odavno nema kapaciteta, ali je jasno i bez toga da arčenje državnih oranica za inostrane investicije nije opravdano, a pogotovo kada se one odvajaju za podzakup (slučaj Tenis). Zapravo, ova kompanija tražene njive za rad farmi daće drugima na korišćenje, jer ne želi da se bavi ratarstvom.
Prednost u korišćenju oranica data strancima je ravna izdaji suštinskih interesa srpskih seljaka. To Vučiću, ako ne razume, valjalo bi da mu neko objasni. Ali, sigurno, zna: nijedna opijenost vlašću, niti popularnost, ne može biti opravdanje ako u korišćenju oranica u toj brazdi ne vide svog sunarodnika.
Sve priče o tome da naši mladi ljudi ne mogu, a stranci mogu da poboljšaju situaciju u poljoprivredi, su uvrede i pokazuju da se sopstveni živalj želi staviti u podređenu ulogu. Promena te svesti je potrebna što pre. Seljaci postupke premijera Vučića tumače kao olake i poručuju mu da ako to već želi da radi „neka to učini sa dedovinom u okolini Bugojna”, a ne sa oranicama u plodnoj Bačkoj, Banatu, Sremu, Mačvi…