Baš nekako u vreme promocije akcije „Očistimo Srbiju” udruženje inostranih proizvođača sredstava za zaštitu bilja „SECPA” koji posluju u našoj zemlji podigli su glas za poboljšanje standarda u registraciji i primeni ovih preparata u poljoprivredi.
Naš list i emisija „Agroparlament” TV AS, pozvali su članove udruženja da objasne šta za njih znači odlaganje primene važnih tačaka zakona o zaštiti bilja za 2013. godinu i zašto se i čijom voljom kod nas ne primenjuju evropski standardi u zaštiti zdravstvene bezbodnosti hrane.
Da li je ovo, možda, i realna priča o interesima velikih kompanija koji ulažu u proizvodnju herbicida i malih koji vešto koriste njihova dostignuća?
Zbog kojih i čijih interesa na tržište odlaze nepotpuno provereni preparati? Da li je nedostatak precizne laboratorije samo izgovor za promet sumnjivih roba?
Da li će EU tolerisati ovako ponašanje u Srbiji još dve godine, s obzirom na moćan uticaj kompanija čije poslovanje ima nezdravu konkurenciju? Zvuči neverovatno: od 800 registrovanih preparata, samo 300 su originali na tržištu Srbije.
U razgovoru su učestvovali Dušica Bojović, predsednik Udruženja, Aleksandar Marinković i Vladimir Ljubičić.

Šta je to što u ovom trenutku najviše smeta kada je ova oblast u pitanju, a vi ste se za pomoć obratili medijima?

A. Marinković: Preformulisaću malo pitanje, šta je to što smeta i o čemu bi potrošači i proizvođači hrane apsolutno trebali da budu informisani, a to je s bezbednosti hrane u Srbiji. U Srbiji u ovom trenutku ima preko 800 registrovanih pesticida, odnosno sredstava za zaštitu bilja bez kojih se ne može, bez kojih ne bi postojalo u svetu oko 40 odsto hrane koja se trenutno proizvodi. Savremena poljoprivredna proizvodnja ne može bez zaštite i od štetočina i od korova i bolesti. Srbija je po broju registrovanih sredstava za zaštitu bilja u evropskim okvirima, a možda i u svetskim - „šampion”. Ako kažemo da je od tih 800 registrovanih sredstava za zaštitu bilja svega 300 originalnih proizvoda, odnosno koji su istraženi i za koje se zna kako deluju na biljke koje se štite i kako deluju na čoveka koji radi u proizvodnji tih preparata, na osobe koje ih primenjuju, ali isto tako i na životnu sredinu, a posebno i na ljude koji konzumiraju tu hranu.

Problem je oko primene novog Zakona o zaštiti bilja. Na šta ste ukazali u tom zakonu i zašto je odložen do 2013. godine?

V. Ljubičić: I mi bismo voleli da znamo odgovor na to pitanje zašto je odložena, odnosno zašto je primena određenih članova odložen. Sam zakon je jedan od novih zakona u grupi koji su donešeni po dosta ubrzanoj proceduri, i mi smo učestvovali u pripremi tog zakona o sredstvima za zaštitu bilja. Zakon u najvećoj meri može da se smatra dobrim, odnosno u najvećoj meri usklađenim sa zakonodavstvom u Evropskoj uniji kojim mi težimo, da bi taj deo zakona, koji mi smatramo srcem tog zakona, a što se tiče same registracije pesticida, znači nekog temelja odakle se kreće, da bi taj deo zakona bio odložen, odnosno određeni broj članova i njihova primena bio odložen do 2013. godine.

Da li imate problema s državnom administracijom oko uvoza pesticida i šta je potrebno za registraciju jednog preparata?

D. Bojović: Deo novog zakona koji je za registraciju pesticida ne važi još uvek, važiće tek od decembra 2013. godine, tako da svi još uvek registruju nove preparate po starom zakonu. Stari zakon, nažalost, ima puno manjkavosti i zato mi imamo čak 500 od ukupno 800 registrovanih preparata koji ne postoje u ostalim delovima Evrope. Naša asocijacija aktivno učestvovala u izradi novog zakona i jako smo se neprijatno iznenadili time što je taj deo zakona koji je osnova i praktično barijera za ulazak svega onoga što ne želimo da bude u Srbiji u našoj poljoprivredi. Preparat, po sadašnjem zakonu, koji dobije registracionu dozvolu do 2013. godine ta dozvola će važiti do 2023.

Na konferenciji za novinare se pojavio gospodin Šmidler. On je ukazao na iste probleme s kojim ste ga vi upoznali. Kako oni reaguju na ovo?

A. Marinković: Gospodin Šmidler je bio prilično zaprepašćen i negativno iznenađen situacijom koja je u Srbiji, obzirom da kao predsednik EKPE ide često po zemljama članicama, u kojima postoje nacionalne organizacije i udruženja, i ima dobar pregled situacije. Tim pre što imamo lep primer iz Hrvatske, koja je po vrlo kratkom i brzom postupku usvojila novi zakon o zaštiti bilja, ali isto tako rapidno ga i uvela u punu primenu. Mogu slobodno da kažem da je u Hrvatskoj taj zakon već doveo do rezultata, da se već sada zna šta se primenjuje, kako se primenjuje i šta se u tome nalazi. Istraživanje nekog novog sredstva za zaštitu bilja traje desetak godina i prosečna cena, koja varira, od pronalaženja nove aktivne materije do momenta kad ta aktivna materija postaje proizvod i počne da se prodaje na tržištu, košta oko 200 miliona dolara. Od tih 200 miliona dolara nekih 70 miliona dolara odlazi na ispitivanja delovanja te materije na ljude, na živi svet i one koji se hrane. I naravno, niko ne garantuje da će posle tih ispitivanja aktivna materija imati dobre karakteristike i da prođe, u protivnom sve te investicije i godine istraživanja padaju u vodu. I onda dođete u situaciju da neko u nekoj dalekoj zemlji u nekoj laboratoriji uradi analize tog proizvoda, da sastavi i modifikuje i na kraju rezultat bude nešto slično. Međutim, ono što je jako bitno to je da savremena tehnologija proizvodnje pored aktivne materije koju dobijaju u tehnološkom procesu dobijate ono što je suština u pesticidu, to je aktivna materija, znači, ona deluje na određeni organizam. Pored te aktivne materije u tehnološkom procesu neminovno dobijate i ono što mi zovemo tehničkim nečistoćama i to takođe ulazi u preparat. Ono što je bitno, da jedan savremeni tehnološki proces proizvodnje ne dozvoljava da se u tim nečistoćama nađe bilo šta. Čak, ozbiljni proizvođač zna u svakom trenutku koliko tih nečistoća ima i koje su to nečistoće. Jer, ukoliko jedna od nečistoća dođe u proizvod, a da pri tome ima loš uticaj na bilo koji živi organizam, takav proizvod se ne pušta na tržište. U jeftinim kopijama proizvodnje, imate situaciju da proizvodni pogon košta 300-400 miliona dolara, a isti takav može da se napravi za par desetina, onda možete zamisliti kakvi su rezultati u tim imitacijama tehnoloških procesa šta se dobije od proizvoda. Znači, nije u pitanju samo aktivna materija, nego i nečistoće. Ono što je nezgodno, što jedan značajan deo nečistoća može imati vrlo neprijatnog uticaja na zdravlje ljudi.

Znači kod vas, u vašim istraživanjima se zna stepen nečistoće. A ovi ljudi što koriste na svojim njivama supstance do 5% nečistoće ne znaju šta je u njima?

A. Marinković: Mi, zaista, imamo 500 proizvoda u zemlji i u dobrom delu takvih proizvoda koji su registrovani kao kopije originala. Imate situacije da nemate predstavu šta se nalazi u njima i to bi već trebalo Ministarstvo da kaže.

Da li postoje laboratorije u Srbiji koje ispituju te nečistoće i kontrolišu kvalitet?

D. Bojović: Nažalost, u Srbiji nema. Takve laboratorije i rad u njima, istraživanja, su jako skupa i upravo iz tog razloga dosta drugih manjih zemalja u Evropi nema takve laboratorije. I šta su oni uradili? Oni su svoj zakon harmonizovali i Srbija je imala nameru pa je, nažalost, to propalo. Pošto već nemamo sredstava, kao i mnoge druge zemlje za takva istraživanja, onda su zakonski članovi trebali da posluže kao barijera, koji su nažalost prolongirani za decembar 2013. godine.

V. Ljubičić: Kako izgleda registracija pesticida u Evropskoj uniji prema njihovom zakonodavstvu? Polazi se od aktivne materije, postoji spisak aktivnih materija koje su ispitane i dokazane da su bezbedne po čoveka i životnu sredinu. Zapravo, čitav proces registracije u Evropi se zasniva na proceni rizika. Procenjuje se rizik određenog sredstva, a to radi država. Mi kao kompanija moramo da dokažemo da je određena aktivna materija bezbedna po čoveka i životnu sredinu, ukoliko uspemo da dokažemo aktivna materija se prihvata, ide na spisak dozvoljenih i registruje se proizvod na bazi te aktivne materije. Da bi se to dokazalo za to treba novaca i vremena i podrazumeva jako veliki broj istraživanja i eksperimenata (delovanje na čoveka, ptice, ribe, vodu, zemljište..., zatim, preko ostataka u hrani, odnosno određivanja maksimalno dozvoljene količine ostataka koji su sasvim bezbedne za potrošača...). Dolazite do velike količine dokumenata koju će neko „prečešljati” i ispitati. Onaj ko započinje taj proces tamo u Evropi, to mogu biti jedna ili dve kompanije, koje se udruže za jednu aktivnu materiju, koji imaju zajednički interes, svima ostalima nisu zatvorena vrata, jednostavno moraju da dokažu da je njihova aktivna materija ista, identična toj i budu prihvaćeni. Nažalost, kod nas stvari ne izgledaju tako.

A. Marinković: Postoji u okviru Evropske unije dobra informisanost šta se dešava u Srbiji i jedan izvestan nivo zabrinutosti za ove probleme, obzirom da Srbija u izvozu hrane generiše negde oko 30 odsto bruto nacionalnog proizvoda i da je glavno tržište, sa opet nekih 30 odsto, Evropska unija, da li primarnih da li prerađenih proizvoda. I možemo očekivati u nekom doglednom roku da se EU malo više fokusira na hranu koja dolazi iz Srbije i na njenu bezbednost, odnosno zdravstvenu ispravnost po tom pitanju. Pre izvesnog vremena bio je jedan vrlo interesantan članak u Blicu, gde direktorka Republičkog zavoda za zaštitu zdravlja tvrdi da je u njihovim ispitivanjima 2006. godine drastično povećan broj obolevanja i koja u tom članku tvrdi da je 90 procenata od tog porasta dolazi kao posledica ishrane nezdravom hranom, a to su maligna obolenja, alergijske reakcije, povećan broj srčanih obolenja... Ovo su neka ispitivanja koja pokazuju da situacija sa zdravstvenom ispravnošću hrane u Srbiji nije sjajna.

Kažete da kod nas ima 500 preparata kojih nema na tržištima EU, nadam se da ih vi niste uvezli.

A. Marinković: Ne postoji proizvod koji mi prodajemo specifično za srpsko tržište. Proizvod se proizvodi da se proda u svetu. Ako se proizvodi da se prodaje u svetu, onda se proizvodi da se prodaje i u zemlji koja ima najstrožiju zakonsku regulativu po pitanju pesticida, a to je Evropska unija.

V. Ljubičić: Zadatak države je da uvede neki red u kući. Država je ta koja treba da postavi okvire šta je prihvatljivo, a šta ne i da onda ljudi nemaju nikakvu dilemu da li se izlažu riziku ako se opredele za jedno ili za drugo.

D. Bojović: Država bi morala biti ta koja vrši određene smernice, jer je situacija takva da poljoprivredni proizvođač kupuje sada jeftinije. Da nisu usvojeni amandmani koji su sprečili punu primenu zakona, mi bismo danas imali drugačiju situaciju. Ipak je država ta koja mora neke osnovne temelje da postavi, a onda da se na osnovu zdravih temelja dalje sve razvija.

A. Marinković: Mi nemamo podatak o tome gde smo mi sa bezbednošću hrane. Mi u ovom trenutku nemamo jasnu sliku o tome da li je naša hrana bezbedna, manje bezbedna ili nebezbedna. To je ono što je problem. Niko se zvanično nije time bavio. Da bi rekli da li je hrana bezbedna ili ne, mora se napraviti jedno ozbiljno ispitivanje hrane i uzroka koji su doveli do eventualno nebezbedne hrane.

Koliko sredstva za zaštitu bilja negativno utiču na proizvod?

D. Bojović: Ja ću vam reći jedan detalj, koji možda nismo spomenuli do sada. Evropska unija se upravo sada, ove godine i naredne, vrlo intenzivno priprema za povećanje nivoa standarda bezbednosti primene pesticida, znači postavljaju na još veći nivo. Znači, 27 zemalja će čistiti u svom dvorištu vrlo uredno sve ono što se neće uklopiti u novi viši standard i za očekivati je da neće dozvoliti da im to dvorište neko drugi uprlja. Znači, praćenje na granici će sigurno biti pojačano u narednom periodu.

Da li je tačno da se kod pojedinih zemalja u Evropskoj uniji prazne se lageri pesticidom, a mi uvozimo ono što je kod njih davno izbačeno iz upotrebe?

V. Ljubičić: Ne bih rekao da je izvor svega što dolazi u našu zemlju evropski.

Do sada ste ćutali? Otkud sada potreba da se obraćate javnosti?

V. Ljubičić: Razlog za naše javno istupanje je u tome, pre svega, što mi nismo bili u mogućnosti da se registrujemo kao udruženje i ta mogućnost se pojavila tek nedavno, u februaru, kada smo se i obratili javnosti. A ni ta poplava registracije velikog broja proizvoda nije od pamtiveka, već je u poslednjih par godina izražena.

Da li i ostale zemlje bivše Jugoslavije imaju toliko registrovanih pesticida?

A. Marinković: Slovenija je u Evropskoj uniji i ona je poslednja u toj priči; Hrvatska je pre dve godine donela novi zakon i skoro 100 odsto primenjuje zakonodavstvo Evropske unije, registruje ono što postoji registrovano u Evropskoj uniji; Srbija takva kakva jeste; Makedonija znatno manje, ali ona dosta manje i zbog jedne specifične proizvodnje, uglavnom žitarice i vinogradi; Crna Gora uvodi novi zakon i poštuje novi zakon od ove godine, koji je potpuno harmonizovan sa Evropskom unijom, već sada su napravili liste proizvoda koji neće moći više da se koriste i da se uvoze u Crnu Goru, znači, oni imaju apsolutnu nameru da ispoštuju novi zakon u potpunosti; što se tiče Bosne i Hercegovine, ona ima jednu listu iz EU. Mi smo tu najšira i najveća pijaca za sve. Činjenica je da imamo labavu zakonsku regulativu koja dozvoljava da se uvozi sve i svašta. Registruje se kopija nekog originala sa dva papira i dobijete rešenje za promet pesticida što vam omogućava da uvozite, jer vi ne možete zvanično da uvezete nijedan proizvod dok nije registrovan!?.

V. Ljubičić: Pesticidi su nekad i neopravdano ozloglašeni. Zanemarujemo, ipak, da su pesticidi rezultat čovekove pameti u težnji da svoj život poboljša. Ako sad vratimo priču o registraciji proizvoda, kako ona izgleda, koliko studija i raznih ekspiremenata se vrši u procesu registracije, odnosno u procesu dokazivanja da je jedno sredstvo bezbedno, taj proizvod u nekim drugim zemljama je apsolutno bezbedan, jer iza svakog našeg preparata stoji godine istraživanja i dokazivanja ovog o čemu pričam. I kako je odgovornost na nama, odnosno na ljudima koji proizvode i plasiraju te proizvode, tako je i odgovornost na poljoprivrednim proizvođačima koji te proizvode kasnije koriste na njivi. Jer proizvodi su bezbedni samo ako se koriste onako kako proizvođač propisuje. Znači, odgovornost je i na nama, i na stručnim službama koji treba da savetuju poljoprivredne proizvođače i na samim poljoprivrednim proizvođačima, koji treba proizvode da koriste onako kako je propisano, a ne onako kako oni misle da treba.

Koliko je štetnih materija u stočnoj hrani?

V. Ljubičić: I to je deo ispitivanja u našim kompanijama pre stavljanja pesticida na listu odobrenih proizvoda, znači bezbednost za čoveka i čovekovu okolinu i u tom smislu praćenje jedne aktivne materije kroz čitav lanac ishrane da bi sa sigurnošću mogli reći da je jedna aktivna materija bezbedna i da se može koristiti.

Kako se uništavaju pesticidi kojima je prošao rok? Gde se lageruju? Može li doći do toga da se ukradu i nelegalno puštaju u promet?

A. Marinković: To je jedno široko pitanje i otvaramo „pandorinu kutiju”. U Srbiji nemamo postrojenje za uništavanje hemijskog otpada. Sve čemu je prošao rok i što ne može da se koristi mora negde da se lageruje. Znači, ne može da se uništi fizički. Ako se prospe u zemlju doći će do podzemne vode i onda tek imamo problem. Lagerovanje pesticida, to je još jedan problem koji nije rešen. Mi imamo sad situaciju da je preko noći donesena regulativa po kojoj više nema produžavanja roka trajanja za pesticide. Ministarstva prave sama sebi medveđu uslugu. Procena je da je oko 150 tona proizvoda koji su ispravni, a Ministarstvo je donelo rok u kome oni moraju da se primenu. Taj rok je istekao. Ne postoji mogućnost da se uradi hemijska analiza da se pokaže da je to sredstvo ispravno i da se produži rok. Imamo ogroman lager, preko 150 tona, zvanično, a nezvanično ko zna koliko, nečega što stoji kao bomba u Srbiji i ne znamo šta ćemo s tim.

Kada bi se primenili evropski standardi u integralnoj proizvodnji o zaštiti bilja, da li bi to značilo da bi pojedine domaće hemijske kuće mogle da zatvore pogone?

D. Bojović: Apsolutno da! Ali ja bih to malo preformulisala, znači, domaće kuće – to su firme koje formulišu preparate. Zato što sinteza jedne aktivne materije u Srbiji nikada nije postojala i ne postoji ni danas. Proizvodnja aktivne materije se radi u našim kompanijama koje dolaze iz Evropske unije i u nekim drugim generičkim kompanijama, ali koje imaju validnu dokumentaciju, koja ih obavezuje da to bude ispravno i da se i registracija i primena sredstava za zaštitu bilja odvija na pravi način.

Ovde je dovoljna dva papira da bi se registrovao preparat, a u EU vam treba viljuškar da bi podigli svu dokumntaciju potrebnu za regsitraciju nekog preparata?

D. Bojović: To je malo papira. Ono što bi pomoglo, to je da Ministarstvo poljoprivrede, koje je bio predlagač zakona o sredstvima za zaštitu bilja, isto tako po zakonu može, ukoliko želi, da pokrene inicijativu za promenu zakona i da se taj deo zakona, koji se odnosi na registraciju preparata pod hitno izmeni. U tom slučaju bismo dobili situaciju da samo ono što poseduje određena dokumenta (dokaze), koja su nastala na osnovu dugogodišnjeg istraživanja, može da se primenjuje i koristi u Srbiji.

Da li je Evropa platila ceh visokoj produktivnosti u postizanju visokih prinosa i unela u zemljište mnoge pesticide? Da li taj model koji ima Evropa možemo preslikati u Srbiji?

A. Marinković: Mi ako bi ispoštovali u potpunosti tu zakonsku regulativu Evropske unije, mi bismo preskočili taj korak koji je Evropa imala 70-tih i 80-tih godina, a to je toliko intenzivna primena (ne radi se tu samo o pesticidima, već i o đubrivima, i drugim proizvodima) gde su oni dosta narušili tu strukturu zemljišta. Naše zemljište je zdravo, još uvek dobro i mi kao takvo zemljište treba i da sačuvamo. A pravom primenom ove zakonske regulative, mi bi to zemljište i poljoprivrednu proizvodnju zaštitili od eventualno štetnih uticaja onog što ne znamo, jer mi zaista ne znamo šta se uvozi.

Pripremili: Biljana Popadić i Slaviša Dabižljević

ŠTA JE „SECPA”?

„SECPA” je udruženje inostranih proizvođača sredstava za zaštitu bilja: kompanije BASF, Bajer, Agrohemikls, Dov, Dipon i Sindženta. „SECPA” je osnovana po uzoru i po principu kako je osnovana „ECPA” (Evropska asocijacija za zaštitu bilja) i u svakoj zemlji u Evropi postoji paralelna asocijacija, čiji je glavni cilj poboljšanje i podizanje standarda u primeni i u registraciji sredstava za zaštitu bilja.