Pred ratarima u Srbiji su nova očekivanja, ali i stari, sve izraženiji izazovi. Prolećna setva počinje uz pogled uprt u nebo, jer su klimatske promene postale faktor koji se više ne može ignorisati. Statistika iz prethodnih godina je neumoljiva: prošle godine prolećni mraz je „omlatio“ trećinu roda voća, dok su suša i ekstremno visoke temperature desetkovale prinose ključnih ratarskih kultura.
I dok se poljoprivreda u strateškim dokumentima s pravom tretira kao sektor od nacionalnog značaja, obuhvat osiguranja u praksi ostaje nedovoljan, ostavljajući većinu proizvođača na milost i nemilost ćudima prirode.
Statistika koja zabrinjava: Srbija na dnu evropske lestvice
Podaci Udruženja osiguravača Srbije (UOS) ukazuju na blagi optimizam, ali i na ogroman jaz u odnosu na razvijene poljoprivredne zemlje, pa čak i neposredno okruženje. Pre pandemije korona virusa, u Srbiji je bilo osigurano jedva 10 odsto obradivih površina, dok se taj procenat sada popeo na oko 15 odsto.
Iako je rast evidentan, on je i dalje daleko od nivoa koji garantuje stabilnost sektora. Iz Udruženja osiguravača Srbije za „Dnevnik“ ističu da ovim stanjem niko ne može biti zadovoljan.
„Rast je evidentan, ali time ne mogu da budu zadovoljni ni poljoprivrednici koji žive od tog posla, ni država koja ostaje bez znatnog dela BDP-a i plus mora da nadoknađuje štetu. Ne mogu da budu zadovoljni ni osiguravači, jer se postavlja pitanje isplativosti osiguranja poljoprivrede.“
Kada se osvrnemo na komšiluk, disproporcija postaje još očiglednija. Dok se Srbija bori da pređe granicu od 15%, Mađarska beleži oko 50 odsto osiguranih površina, Hrvatska oko 60 odsto, dok je u Sloveniji taj procenat dostigao neverovatnih 80 odsto.
Paradoks osnovne polise: Klimatske promene traže dodatnu zaštitu
Osim malog broja osiguranih površina, ključni problem leži u strukturi samog osiguranja. Poljoprivrednici se najčešće odlučuju za najjeftinije rešenje, koje, nažalost, sve ređe pokriva rizike koji nanose najveću štetu.
Čak 90 odsto osiguranih poljoprivrednika kupuje osnovnu polisu, koja tipično pokriva rizike od grada, požara i udara groma. Iako su ovo standardni rizici, klimatske promene su u prvi plan istakle druge opasnosti koje su postale redovna pojava na našim prostorima:
- Prolećni mraz: Postao je „tihi ubica“ voćarstva, sposoban da u jednoj noći uništi kompletan godišnji trud i prihode.
- Oluje i poplave: Sve intenzivnije vremenske nepogode koje prate letnje mesece i nanose trajne štete usevima i zemljištu.
Ignorisanje ovih rizika u polisama znači da poljoprivrednici, uprkos tome što su „osigurani“, i dalje snose najveći deo finansijskog tereta kada dođe do nepogode.
Predlog rešenja: Ravnopravan tretman i masovnost kao ključ
U Udruženju osiguravača Srbije smatraju da je za značajniji iskorak neophodna sinergija države, industrije osiguranja i samih poljoprivrednika. Oni predlažu konkretne mere koje bi mogle da promene sliku na terenu:
1. Ujednačavanje državnih subvencija
Trenutni sistem subvencija na premiju osiguranja varira od 40 do 70 procenata, u zavisnosti od regiona. Struka se zalaže za izjednačavanje i uvođenje jedinstvene subvencije od 60 procenata za sva područja.
„Na taj način ruralni i pasivni krajevi bi se dodatno podstakli i stimulisali u osiguranju useva, plodova i drugog. Značilo bi i veće uključivanje lokalnih samouprava u pogledu obezbeđivanja sredstava sa namenom subvencionisanja premije osiguranja, mada su neke lokalne samouprave prethodnih godina radile povrat na ime premije osiguranja do određenog iznosa.“
2. Edukacija i promena svesti
Velika prepreka je i dalje nedovoljna edukacija poljoprivrednika. Osiguranje se prečesto posmatra kao nepotreban trošak, a ne kao ključna karika u lancu proizvodnje. Mnogi proizvođači žive u zabludi da je cena osiguranja previsoka, dok realni podaci govore drugačije.
„Za osiguranje jednog hektara neke kulture, treba izdvojiti oko pet odsto onoga što može da se zaradi. Jedini način da premija osiguranja po jedinici površine postane još pristupačnija, jeste osiguranje što većeg broja poljoprivrednih proizvođača i površina.“
Iako po broju izdatih polisa i osiguranih površina prednjače ratarske kulture, najveću izloženost rizicima imaju kulture sa velikom vrednošću proizvodnje po jedinici površine, kao što su voće i povrće.
Zaključak je jasan: dok se osiguranje ne prihvati kao institucionalno promovisan i redovan trošak – poput semena ili goriva – srpska poljoprivreda će svake godine igrati rizičan rulet sa prirodom.
IZVOR: dnevnik.rs