Ko je i zbog čega zaboravio planinska sela i pašnjake bogate raznovrsnom travom, pitkom vodom, i sa mnogo dobrih pastira i domaćina. Oni što su ostali imaju dva-tri vremešna starca i starice, a broj stada ovaca i krava je simboličan. Samo pre desetak godina iz državne administracije i kuće nauke objavljen je program za nacionalni spas sela. Od tada do danas u brdskim krajevima, ali i u ravnoj Vojvodini, sela su sve siromašnija po broju stanovnika i imaju više novih grobova nego radno sposobnog naroda. Selom se i dalje trezveno i prizemno niko u Srbiji ne bavi, pa se tačno i ne zna koliko je sela sasvim opustelo, a gde više ne dolaze unuci i praunuci.
Pojedinci odati selu bez čijeg opstanka nema života tvrde da su pusti planinski visovi bez stoke sve više putokaz za put bez povratka. Slike sa Golije, Stare planine, Južnog Kučaja, Miroča pa i Zlatara… stežu srce u grudima jer nestaje dedovina.
Beljanica je bila sve do nedavno puna života, priča uz emocije Aleksandar Radojević uspešan stočar iz Južnog Banata.
- Kada god smo za naše gazdinstvo imali potrebu da pribavimo dobru telad za tov i priplod, odlazili smo na Beljanicu gde smo bratski i domaćinski dočekani. Imali smo i znali kod koga da pređemo prag i dođemo do ognjišta, kaže Radojević. Samo pre dvanaest godina do vrha Beljanice u jednom pravcu imali smo četrdeset vrsnih domaćina, a ove godine samo četiri.
Sa ovih prostora i vukovi će pobeći, a napuštena imanja osvaja korov.
Tužna istina – Nacionalni program spasa za sela nije postao spasilac. Naprotiv, vreme je učinilo svoje, a mi ga nismo zaustavili, a to što se po selima dodeljuju kuće mladim bračnim parovima, daleko je od suštine uslova za povratak mladih na selo.