Izvor:RTS
Autor:Marija Miladinović Lisov
Iako je otkupna cena tovljenika, koja se kreće od 180 do 190 dinara, na rekordno niskom nivou, otkup svinja za klanje je praktično stao. Stručnjaci upozoravaju da ovakvo stanje nije posledica viška domaće ponude, već nekontrolisanog i netransparentnog uvoza mesa koji obara cenu „žive vage“. Profesor Poljoprivrednog fakulteta i akademik Cvijan Mekić kaže da „takav uvoz puni kapacitete klanica i direktno obara cenu tovljenika“.
Prošlo je nedelju dana otkako su predstavnici mesnoprerađivačke industrije zatražili od Ministarstva poljoprivrede da ubrza proceduru za uvoz zamrznutog svinjskog mesa. Nadležnima su se obratili i odgajivači svinja koji insistiraju na uvođenju kvota, kako bi se zaštitilo domaće tržište.
Profesor Poljoprivrednog fakulteta i akademik Cvijan Mekić kaže za Radio-televiziju Srbije da domaći fond svinja, iako desetkovan, i dalje može da zadovolji domaće potrebe za svežim mesom.
„Opravdan je samo uvoz zamrznutog mesa za potrebe prerade“, ističe Mekić uz napomenu da „nedostaju kontrola i sledljivost“ zbog čega se dešava da zaleđeno meso završi u vitrinama kao „sveže“.
Na pitanje kako je moguće da nema napretka u otkup svinja, dok industrija upozorava na moguće nestašice svinjetine, Mekić odgovara da je aktuelna situacija posledica decenijske nebrige.
„U avgustu i decembru ove godine imali smo uvoz od oko 1.500 tona svežeg, rashlađenog mesa i oko 5.000 tona zamrznutog mesa, što je svakako uticalo na popunjavanje kapaciteta u klanicama. Klaničari imaju keca u rukavu da ucenjuju poljoprivrednike. Ne otkupljuju, pa su u oborima i tovilištima svinje spremne za isporuku, ali ih niko neće zbog čega im se cena obara. Ovih dana cena je bila 180-190 dinara“, ukazuje akademik i naglašava da cena nije dovoljna da se pokriju troškovi proizvodnje, koji iznose od 200 do 220 dinara po kilogramu žive vage svinja.
Objašnjava da je u pitanju veliki problem za proizvođače koji imaju stotine i hiljade tovljenika, zbog čega su „prinuđeni da gase proizvodnju“.
„S druge strane, imamo uvoz ogromnih količina mesa. Jeste da je ove godine, za proteklih deset meseci, uvoz smanjen za 20 odsto, ali smo u avgustu i septembru imali uvoz količina koje su uticale na plasman domaće svinjarske proizvodnje, koja je u velikoj krizi“, zaključuje Mekić.
Uvoz i proizvedeno u Srbiji
Mekić smatra da, i pored „katastrofe u svinjarskoj proizvodnji“, Srbija može da zadovolji sopstvene potrebe za svežim mesom.
„Imamo oko 100.000 priplodnih krmača koje donose prasad. Od njih je 70.000 umatičenih, a oko 3.000 završi na liniji klanja“, nabraja sagovornik.
Smatra da i takav bilans krmača može da obezbedi broj tovljenika koji mogu da zadovolje potrebe domaćeg tržišta za svežim mesom, s obzirom na to da je potrošnja mala – oko 25 kilograma niža nego u Evropskoj uniji.
Tvrdi da nije logično da klanična industrija i trgovci dobijaju dozvole za uvoz mesa.
„Podaci pokazuju da Uprava za veterinu daje uvozne dozvole prvenstveno trgovcima i klaničnoj industriji. Trgovci ne mogu da isprate te uvozne dozvole. Da bi se meso koje uvezu stavilo u promet, moraju da imaju posebne komore, sa posebnim temperaturnim sistemima za odleđivanje takvog mesa. Sinoć sam dobio podatak da je jedan trgovac za jednu noć uvezao deset šlepera zamrznutog mesa – to je oko 250 tona. Mi nemamo sledljivost tog uvoznog mesa i to je najveći problem“, kaže Mekić.
Napominje da su propisi o sledljivosti precizni i jasni, ali da se izigravaju. Kaže i da Srbija nema podatke o tome za koga trgovci uvoze meso, gde ono završava i da li zaista završava u preradi.
„Mi nemamo dovoljno mesa u domaćoj proizvodnji za prerađivačke kapacitete koji su veliki. To meso moramo da uvozimo – 10 do 20 procenata – ali treba učiniti sve da to meso supstituišemo domaćim“, ističe akademik.
Kupujmo domaće
Mekić podržava ideju da se klaničari umesto uvozom više bave klanjem domaćih tovljenika, ako bi se usvojio zakon koji deklaracijama razdvaja domaće od uvezenog mesa, kao i sveže od zaleđenog.
To bi dovelo do toga da meso iz Srbije zaista bude meso iz Srbije“, ukazuje sagovornik.
Napominje da podaci o potrebama domaćeg tržišta za mesom postoje u Ministarstvu poljoprivrede i da Uprava za veterinu na osnovu tih podataka izdaje dozvole. Međutim, ti podaci se, kako tvrdi, ne objavljuju, iako ih svi u industriji traže.
„Uprava za veterinu sada selektivno daje dozvole. Ona bi, prema mom mišljenju, trebalo da ih daje prerađivačima, a ne klaničarima i trgovcima koji uvoze za druge, jer se onda gubi sledljivost. Umesto da Uprava za veterinu na terenu vodi računa o bezbednosti te hrane, oni više vode računa o tome kome će dati dozvole, što je, po meni, loše“, zaključuje Mekić u razgovoru za Radio-televiziju Srbije.