Dodajte Agroservis kao preporučeni izvor na Google-u i lakše pronađite naše najnovije vesti.
Na salašu porodice Kaić kukuruz sa njive završava u silosu i postaje hrana za junad, dok se stajnjak vraća zemlji. Ivan Kaić decenijama održava taj krug proizvodnje i tvrdi da bez stoke ne bi znao kako da sačuva ni gazdinstvo ni kvalitet svojih oranica.
Daleko od gradske vreve, život na salašu porodice Kaić i dalje prati ritam zemlje, stoke i svakodnevnog rada.
Ivan Kaić proveo je decenije obrađujući njive i toveći junad. Dok se na gazdinstvu priprema hrana za stoku, on govori o kukuruzu, silaži, stajnjaku, kvalitetu zemljišta, cenama teladi i bikova, ali i o pitanju koje muči gotovo svakog domaćeg stočara – može li se danas živeti od ovog posla?
Njegov odgovor nije jednostavan. Stočarstvo traži neprekidan rad, dobru organizaciju i zatvoren krug proizvodnje u kojem se koristi sve što gazdinstvo može samo da proizvede.
Kukuruz skida sa oko 25 odsto vlage
Kukuruz na gazdinstvu porodice Kaić nije namenjen samo prodaji. Najveći značaj ima kao hrana za tovnu stoku.
Ivan ga skida kada vlaga dostigne približno 25 odsto, a zatim ga silira i skladišti za ishranu junadi.
Takav način rada omogućava mu da sačuva hranljivu vrednost kukuruza i blagovremeno obezbedi dovoljne količine hrane za tov.
U vreme kada cene koncentrata, žitarica i drugih komponenti obroka mogu naglo da se promene, sopstvena proizvodnja hrane postaje jedan od najvažnijih uslova opstanka gazdinstva.
Poljoprivrednik koji mora da kupi najveći deo hrane znatno je izloženiji tržišnim oscilacijama. Onaj ko proizvodi kukuruz, priprema silažu i raspolaže sopstvenim skladišnim prostorom ima veću kontrolu nad troškovima.
Ono što stoka proizvede vraća se njivi
Na salašu porodice Kaić ratarstvo i stočarstvo nisu odvojene proizvodnje.
Kukuruz i druge biljne kulture koriste se za ishranu junadi, dok se stajnjak iz objekata vraća na njive. Na taj način hranljive materije ponovo završavaju u zemlji iz koje je proizvedena stočna hrana.
Ivan posebno ističe značaj stajnjaka za očuvanje kvaliteta i plodnosti oranica.
Organska materija poboljšava strukturu zemljišta, njegovu sposobnost zadržavanja vode i aktivnost korisnih mikroorganizama. To je posebno važno tokom sušnih godina, kada njive sa većim sadržajem humusa lakše čuvaju raspoloživu vlagu.
Bez stoke nema ni dovoljne količine stajnjaka, pa ratarska gazdinstva postaju sve zavisnija od mineralnih đubriva čija cena i dostupnost često nisu predvidive.
Holštajn junad u tovu
Porodica Kaić za tov koristi grla holštajn rase.
Holštajn je pre svega poznat kao izrazito mlečna rasa, ali muška telad i junad mogu da se koriste i u proizvodnji mesa. Njihov tov zahteva kvalitetnu ishranu i pažljivo praćenje prirasta kako bi proizvodnja bila ekonomski opravdana.
Na konačnu računicu utiču nabavna cena teladi, količina i cena hrane, trajanje tova, veterinarski troškovi i otkupna cena bikova.
Dovoljno je da samo jedna od tih stavki postane nepovoljna pa da višemesečni rad završi bez očekivane zarade.
Zbog toga se odluka o novom turnusu tova ne zasniva samo na trenutnoj ceni bikova. Stočar mora da proceni koliko će ga grlo koštati do završetka proizvodnje i kakvo bi tržište moglo da ga dočeka za nekoliko meseci.
Visoka cena bikova ne znači automatski dobru zaradu
Kada poraste otkupna cena tovnih grla, sa zakašnjenjem obično poskupe i telad namenjena daljem tovu.
Rast prihoda tako brzo prati i rast početnog ulaganja.
Ako gazdinstvo kupuje telad i veliki deo hrane, prostor između ukupnih troškova i prodajne cene može da ostane veoma uzak. Sopstveni kukuruz, silaža, seno i druga kabasta hrana zato predstavljaju veliku prednost.
Ivanov način rada pokazuje zašto su mešovita gazdinstva, koja povezuju ratarstvo i stočarstvo, otpornija na tržišne poremećaje od proizvodnje zasnovane isključivo na kupovnim sirovinama.
Stoka ne poznaje neradni dan
Život na salašu ne prati klasično radno vreme.
Stoka mora da bude nahranjena i napojena svakog dana, bez obzira na vremenske prilike, praznike ili stanje na tržištu. Istovremeno treba obraditi njive, pripremiti hranu, očistiti objekte i pratiti zdravlje životinja.
Takva proizvodnja teško može da opstane bez iskustva koje se stiče godinama i prenosi sa jedne generacije na drugu.
Upravo zbog toga sve manje mladih odlučuje da ostane u stočarstvu. Posao je zahtevan, ulaganja su velika, a prihod često neizvestan.
„Ko nema stoku, ne zna kako bi prošao“
Rečenica Ivana Kaića – „Ko nema stoku, ne zna kako bi prošao“ – najbolje objašnjava njegov odnos prema gazdinstvu.
Za njega stoka nije samo roba koja će jednog dana biti prodata. Ona je deo čitavog sistema na kojem počiva salaš.
Njive obezbeđuju hranu za junad. Junad daju stajnjak koji čuva plodnost zemlje. Plodnija zemlja donosi novi rod i omogućava da proizvodnja počne iznova.
To je zatvoren krug u kojem gotovo ništa nije višak i u kojem opstanak ne zavisi samo od jedne berbe ili jedne tržišne cene.
Priča o radu koji se prenosi generacijama
Priča Ivana Kaića nije samo priča o proizvodnji kukuruza i tovu junadi.
To je priča o vojvođanskom salašu, domaćinu koji se oslanja na iskustvo i načinu života koji se generacijama prenosi sa kolena na koleno.
Takvih gazdinstava je sve manje, ali ona pokazuju koliko su ratarstvo, stočarstvo i očuvanje zemljišta međusobno povezani.
Dok god na salašu postoji stoka, postoji razlog da se njive obrađuju, da se zemlja đubri i da se proizvodnja nastavi.
Ceo razgovor sa Ivanom Kaićem možete pogledati u emisiji „Starina Ivan Kaić – Ko nema stoku, ne zna kako bi prošao“.
Izvor: Poljoprivredna emisija „Otkos“.