Pripremio: Čedomir Keco
Da li će Strategija poljoprivrede i ruralnog razvoja 2025 – 2034. u Srbiji konačno otvoriti put i podstaći da se gazdinstva iz primarne proizvodnje punopravno uključe u privredni sistem države, za šta postoji pravni osnov. Ovim povezivanjem sa komorskim sistemom u istom sektoru i članstvu, našli bi se ratari, voćari, stočari, sa mlinarima i pekarima, uljarima, prerađivačima voća i povrća, klaničarima, mlekarima…
To bi bio istorijski trenutak i uvažavanje najbrojnijeg radnog dela našeg naroda, koji čini snagu poljoprivrede.
Poljoprivredna gazdinstva koriste u proseku 6,4 ha zemljišta, a najviše je fizičkih lica 99,6 %. Broj registrovanih poljoprivrednih gazdinstava je 508.325, a njima se pripisuje 3,239 miliona hektara poljoprivrednog zemljišta. Među gazdinstvima 5,1% obrađuje preko 20 ha kvalitetnog poljoprivrednog zemljišta, a broj onih sa manje od 5 ha zemljišta je 68,2% od ukupnog broja popisanih gazdinstava.
Decenijska organizaciona razdvojenost i nedostatak sektorske povezanosti, tj. primarne i prerađivačke industrije, do sada je više štetio ljudima iz brazde. Od njih je sistem godinama pravio dobre donosioce sirovina, iako se dugo godina mahalo da su kooperacije prava stvar za ratare, što se negde i dogodilo, ali u celini primarna proizvodnja samo je pratila uspešnu industrijalizaciju u sektoru poljoprivrede. Među prvima i drugima u jednom trenutku postojali su jasni i obostrano korisni poslovni ugovori sa otkupnim cenama i rokovima plaćanja.
Poljoprivredu u primarnom sektoru godinama opterećuje isti problem: gazdistva su po mnogim vrstama proizvodnje zahvaćena fluktuacijom cena i nose to opterećenje, dok u istom period maloprodajne cene ostaju učvršćene ili čak i rastu, kao da se nisu promenili troškovi inputa. Zato je dijalog o tome, kao i modelu ugovora osnov za povezivanje, pouzdanost i izvesnost u poslu kojim se bave primarni proizvođači. Vlasnici prerađivačke industrije su daleko od donosioca sirovina po poslovnosti i vezivanju, što je rezultat brze I jeftine privatizacije desetina kapaciteta u Srbiji. Tako su oni poljoprivrednici koji su godinama učestvovali u podizanju industrijske prerade donošenjem roba ostali izvan vlasništva silosa, uljara, šećerana, mlinova … i nemaju nikakvu poslovnu povezanost. Zbog tog statusa oni nisu u prilici da planiraju proizvodnju, cene i uslove. Tako cele grupacije ostaju po strani kreiranja poslovne saradnje koja im je bitna za održivost i predvidljivost. Ovaj sklop imovinskih pitanja sve više utiče na prozivanje države, kao odgovorne za pojedine proizvodne resurse što nije prihvatljivo isto kao ni odgovor države da će pokušati da pojedini deo prerađivačkih kapaciteta kupi državnim parama. Ova inicijativa ima dve nedorečene poruke. Jedna je da država ne vidi ulogu primarnih proizvođača u vlasništvu pomenutih kapaciteta i druga poruka se odnosi da postojeći industrijalci rade samo za sebe. Ponuđena strategija, rekli bi smo, insistira na čvrstoj vezi između primarne proizvodnje i prerađivačke industrije. Potrebno je uvažiti da ekonomiju drži domaća potrošnja.
Gašenjem velikih kombinata i kooperacija istopili su se svi detalji vezani za cene otkupa, a razvio se jedan prastari vid ekonomije – robna razmena. Donedavno, ta razmena je funkcionisala iako je bila uvek sumnjiva za proizvođača robe, a imala je jednostavnu formulu – „ti meni rod, ja tebi obračun za uzete inpute i što ostane, to je saldo“. Uz tu praksu nije zaživeo ni Zakon o predsetvenom finansiranju, jer nije obuhvatio cenu otkupa sirovine koja se proizvodi. Dabome, ovo je samo fragment neravnopravnog položaja jednog dela proizvođača poljoprivrednih dobara i tu bi se lako mogao dodati sektor proizvodnje mleka, kao večita otvorena tema, gotovo svake aktuelne vlasti. Među registrovanim gazdinstvima 24.000 isporučuje mleko za preradu. To je ozbiljna proizvodna fabrika i bitno je kako je organizovana i održiva.
Zakon o Privrednoj komori omogućava članstvo pravnim subjektima, što registrovana gazdinstva nisu, ali se ona u PDV-u mogu podvesti pod tu kategoriju. Ako to nije dobar osnov za članstvo u Komornom sistemu, za čega se i ne zna, raspoloženje u administraciji ove privredne asocijacije, moguće je da se osnuju Proizvodne grupe i pravno registruju i da se na taj način zadovolji ta pravna formalnost, ako je potrebno.
Na napomenuti način se ne bi menjao – dopunjavao Zakon o privrednoj komori na sednici Narodne skupštine Srbije. Svi sektori bi pripali već postojećim organizacionim modelima – grupacijama. Na primer farmeri – proizvođači svinja, junadi, mleka, živine bili bi u jednom ili dva već postojeća sektora. Praktično, proizvođači mleka i mlečna industrija uz trgovinske lance za istim stolom razgovarali bi o kvalitetu, razvoju, cenama i drugom bez prozivanja i nišanjenja na onoga ko je kriv, odgovoran i zbog čega. I to bi se dešavalo sve u prisustvu državne administracije poljoprivrednog i trgovinskog dela. To u nedostatku agrarne komore, na bazi dobrovoljnosti, može biti izuzetan poslovni iskorak celog sektora poljoprivrede.
Sramota, poslednji sastanak srodnih ili tehnološki i organizaciono usmerenih grupacija održan je pre više od jedne decenije. Primarni proizvođači preko svojih udruženja, koja nemaju poslovni format, prozivala su i prozivaju državu, prerađivače, a sada i trgovinske lance. Proizvođači mleka još nisu prepoznali da udruženja bez razlike koliko su velika, nisu tržišni oslonac za plasman proizvoda već „rame za plakanje“ i da svoj status poboljšavaju ako se država uplaši protesta, blokada… Međutim, država gubi alate da mimo privrednih povezivanja poboljša situaciju u ovom sektoru.
Ove vredne stočare niko još nije poveo u poslovno povezivanje, sabiranje njihovih ponuda i kreiranje ugovora sa otkupljivačima – prerađivačima mleka. I nadležna ministarstva nisu prepoznala taj poslovni kvalitet, iako Zakon za zaštitu tržišta omogućava takva poslovna uvezivanja.
Na poslednjem javnom čitanju nove Strategije o razvoju poljoprivede, tu mogućnost istaklo je Udruženje „Agroprofit“ iz Novog Sada, potkrepljujući to podatkom da društvo stvoreno pre dve decenije više ne može uspešno da doprinosi razvoju tovnog govedarstva bez institucionalnog ili organizacionog formata i okvira poslovne organizacije. Nekada je na nivou velike države izvoz mesa objedinjavao odgovarajući fond. To je period stabilne stočarske proizvodnje.
Ulazak u potpuno novi princip delovanja nije posao koji se rešava za dva-tri dana. Potrebno je predvideti celu logistiku i ciljeve ovakvog povezivanja od profesionalnog vođenja poslova, do programa rada i saradnje sa mnogim institucijama. Dobra je pogodnost, što komorski sistem ima otvorene sektore i vrlo jaku administrativnu službu pa se ovaj kvalitet novog povezivanja poljoprivrednika može brzo realizovati.
Poslovna povezanost primarnih proizvođača u razvijenim zemljama je u suvlasništvu prerađivačke industrije i farmera putem kooperacija. Zanimljiv je model u Austriji, Danskoj i drugim zemljama, a u Grčkoj su glasni poljoprivredni sindikati, ima ih dvadesetak i više udruženja. U neslaganju sa stanjem u agraru u ovoj zemlji, najglasniji su sindikati, kao što je slučaj u Francuskoj pa i Nemačkoj. Kod nas je najglasniji sektor farmera proizvođača mleka, ima ih oko 24000 i sarađuju sa 121 mlekarom. Najbrojniji su mali farmeri, njih je dve trećine i oni nemaju visoku proizvodnju, ali bez takvih, država Srbija ne bi imala dovoljno sopstvenog mleka. Zabrinjava činjenica da mi u Srbiji nemamo bilans potreba mleka i dok država i prerađivači tvrde da ga imamo i previše, proizvođači, bolje rečeno muzači kažu da nema viškova kada se eliminišu podaci o uvozu i preradi mleka u druge proizvode. Nije jasno zbog čega već nije uvedeno mleko za đake za koje postoji zakonski osnov. Prema skromnoj računici dnevna potrošnja mleka povećala bi se za najmanje 50.000 litara. Procenjuje se da je sadašnja dnevna potrošnja sa preradom oko 200 litara po stanovniku.
Kolika je snaga poslovnog povezivanja farmera, govori i činjenica da su udruženi farmeri iz Austrije došli u Srbiju i da uz pomoć svoje banke razvijaju ratarsku proizvodnju i otkup žitarica.
Aktuelni ministar poljoprivrede dr. Dragan Glamočić je nedavno poručio da će država Srbija ostvariti suverenost u proizvodnji hrane, a farmeri su izložili nezadovoljstvo prema poslovnoj politici trgovinskih lanaca. Ovim se naši farmeri razlikuju od onih u EU (većini) koji glavni oslonac traže u otkupu mleka, da li preko svoje ili druge kooperacije, za njih je svejedno, a ne u samoposlugama. Trgovački lanci su izvan njihovog domašaja, a to će uskoro razumeti i domaći farmeri.
Cela ova priča oko toga ko je odgovoran za proteste na liniji proizvodnje i prodaje mleka, sakrila je računicu o tome ko su zaista ugroženi farmeri, koliko zarađuju trgovci i šta nam ugrožava uvoz mlečnih proizvoda … Ko se plaši ove javne računice i ko ne štiti poreske obveznike od kojih dobijaju za kvalitetno muzno grlo premiju od 55.000 dinara godišnje, 19 dinara za premiju za mleko, 22.000 dinara za isporučeno utovljeno june, 100.000 dinara za junicu prvoteljku. Rentabilnost uz ove podsticaje pokazuje ostvarena mlečnost po laktaciji. Dobit se do sada merila već od proizvodnje od 6.000 litara po grlu pa sve do 11.000 litara. Podaci o prosečnoj mlečnosti kod nas 4-5.000 litara po kravi je krajnje neozbilja, kao i projekcija nove otkupne cene mleka od 35 dinara po litri. Ako se to dogodi to će delovati pogubno na male proizvođače i sa malom proizvodnjom mleka.
Za svaku pohvalu je što smo dosegli i prestigli neke farmere u EU po mlečnosti i što neki naši odvažni muzači imaju 1-3 robota za mužu. Ako se te činjenice analiziraju, biće izmenjene i mere podsticaja uz uvažavanje uslova privređivanja mlekarima u ruralnim područjima. To su korisne teme za priču u komorskom sistemu i državnoj administraciji, a ne samo među udruženjima. Mlečna industrija u novim uslovima može doprineti stabilizaciji ove proizvodnje iz koje je do sada ostvarivala značajan profit. Za takvu saradnju muzače valja shvatiti kao partnere, a ne samo kao dobavljače mleka.
U prošlom veku registrovana poljoprivredna gazdinstva (ratari, stočari, povrtari, voćari…) pokušali su da se povežu kroz sindikat nazvan baš po njima. U početku stvaranja sindikalne družine sve je ličilo na ozbiljan pokret, ali se umešala, tada aktuelna vlast, i ideja o zajedništvu na sindikalnim poslovima je propala, a time i poslovno povezivanje.
U ovom društvenom i složenom ekonomskom vremenu, položaj primarnih poljoprivrednika je složeniji nego u prošlom veku, iako se za agrar u našoj zemlji izdvaja daleko više novca. Čak se ne može reći da velike kompanije, izuzev nekih koruptivnih poslova, uživaju poseban tretman od državne administracije u odnosu na mala i srednja gazdinstva, što nije slučaj u EU. Naime, tamo nema ograničenja za pojedine mere što u nekim delovima proizvodnje stvara dobru konkurentnost za treća tržišta. Naš put do EU nije poznat po vremenu i pravcem putovanja, niti kao zemlja imamo donju granicu tolerancije prema standardima EU i tamošnjem zaokruženom modelu organizovanja i realizacije zajedničke agrarne politike. To može biti visoka cena u predstojećim pregovorima za poglavlje o poljoprivredi.
I najveći skeptici očekuju da će u periodu važenja Strategije o poljoprivredi, koja se usvaja, Srbija biti primljena u EU, pa zaista nije svejedno kako dočekujemo taj čin. Za sada nije ni poznato ko je naš glavni pregovarač za poljoprivredno poglavlje, niti znamo korake do članstva što je važno za gazdinstva, jer nije prihvatljivo da se suoče sa novim pravilima igre na sam dan prijema. Valjalo bi, kada bismo mogli da primenimo najbolja rešenja iz Poljske i Mađarske, a za neke sektore iz Danske i Francuske. Možda smo bez navođenja zemalja mogli da to upišemo u Strategiju, međutim, to nije učinjeno, jer u Ministarstvu poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede taj proces nisu još analizirali. Šteta. Nas ništa ne sprečava da u Strategiji imamo upisano da zbog imovinske strukture gazdinstava i većine sektora proizvodnje mi imamo potrebu da zadržimo nacionalni program finansiranja poljoprivrede i da nas u tome ne sputava EU. Sa tim principom Mađarska je spasila svoju poljoprivredu i dugoročno otvorila mogućnosti za opstanak sela.