Novi Sad, 7.10.2024.
Piše : Čedomir Keco
Samo 20 odsto odgajivača stoke u odnosu na 2012. godinu i danas se bavi ovim poslom. Pad proizvodnje u malim oborima počeo je odavno bez zaustavljanja, a posebno je sunovrat nastao od 2015. do 2023. godine. Potpuno pouzdanih i dokumentovanih anaiza o stočarskoj proizvodnji nema ni u nadležnim ministarstvima, niti u komorskom sistemu, jer je u ovom poslu prisutna i „siva zona“. Za jedne je to rezultat visokih ulaznih troškova i nedostatka kupaca, za druge su to skup tovni podmladak… ili (nedostatak pomoći države), što za ovo poslednje, može se reći, da nije tačno. Nadležni se čak i razlikuju o procentu učešća stočarstva u poljoprivrednoj proizvodnji – da to nije više od 20 odsto, a drugi tvrde da je 30 odsto. I jedni i drugi su saglasni da bez 40 do 50 odsto učešća stočarstva u poljoprivrednoj proizvodnji nema stabilne agroindustrije. Niko od zvaničnika kada se analizira stočarstvo neće da prizna da su odluke o uvozu bez uvažavanja domaće proizvodnje bili tihi ubica domaćeg stočarstva.
Gde smo to danas pokazuju i sledeći podaci. Do kraja avgusta uvezli smo svinja težine do 50 kg 302.000 komada i za taj uvoz platili 36,2 miliona evra. U istom periodu naši klaničari i trgovci kupili su 28.080 tona različitog uglavnom zamrznutog mesa za 98,4 miliona evra.
Uvezli smo smo i 19.030 tona goveđeg mesa i čak 8.355 tona pilećeg mesa za 17 miliona evra.
Kada se uvezeno svinjsko meso uporedi sa živom merom svinja proizilazi da je to farma od 280.000 tovljenika. Kada se ista metodologija primeni na uvoz junećeg mesa, onda je reč o farmi veličine 3800 grla prosečne težine od 500 kg i iznosu od 12,8 miliona evra. Za mašinski obrađeno meso – oko 1000 tona platili smo 1,6 miliona evra. Ako sa istim obimom nastavimo uvoz, prevazići ćemo sve do sada negativne rekorde.
Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede bez procene štetnosti i uticaja uvoza nad domaćoj proizvodnji daje posredno saglasnost dozvolu za uvoz i po 100.000 tovljenika, za 1000 prasadi i 1000 tona zamrznutog mesa najčešče starog 6 meseci. Ozbiljni klaničari su ovim štetnim potezima države za koje se sumnja da su i korupcijski stekli solidnu dobit. Meso – MO (mašinski okoštano meso) uvoženo je za 0,35 evra po kilogramu i dospelo je u nove proizvode uz razne aditive, sojin griz i mleko u prahu…. Dogodila se i još jedna havarija za tovljače: zamrznuto meso u prometu je izjednačeno sa svežim mesom. Naši kupci iz Srbije, iz EU lako mogu da nabave meso od 180 dana i da ga u svojim lagerima čuvaju još toliko i upotrebe kada za to imaju interes. Ovo je bio okidač da se klaničari slobodno i legitimno okrenu uvozu i nije bilo potrebe da sarađuju sa našim tovljačima, a pogotovo da plaćaju dugoročno ugovore. U ovakvoj raboti nestala je inicijativa da domaće svinje plaćaju prema kvalitetu na liniji klanja. Na svu sreću ima klanica koje se rade zbog sopstvenih potreba. Rezultati koji se vide u klanicama su „odlični, prihvatljivi ili slabi“. Ocenjivanje kvaliteta (masnih jedinica) na liniji klanja na zapadu traje decenijama i farmeri i ne dolaze na fabričku vagu, već iz klanica dobijaju rezultate u elektronskoj formi i konačan obračun. Meso koje se ne proda u EU završava u hladnjačama gde može ostati 6 meseci, a ne 12 kao kod nas.
Svinjarstvo je na niskim granama i za obnovu su potrebni planirani državni podsticaji. Taj ceh neće biti mali ili se može dogoditi da nam godišnje fali oko milion tovljenika. Ako to kreatori agrarne politike shvate – gde su nastali skupi profiti, to se u doglednoj budućnosti neće više događati.
U revitalizaciji svinjarske proizvodnje podizanje malih famerskih klanica i razvijanje sopstvene komercijale nije spas. Za novi početak prvi korak može da bude zabrana uvoza mesa, dok naši farmeri nude tovljenike, ali i da se uvede uvoz ograničenih količina zamrznutog mesa svih vrsta – starost 6 meseci.
VEŠTINA KLANIČARA
Mnoge klanice imaju svoje farme svinja i junadi, a neki i brojlera. Kada su nezadovoljni ponudom domaćih tovljača uzimaju robu sa svojih farmi, a kada su veće zarade od uvoza mesa, koriste tu šansu. Domaći tovljači dolaze na red kada nema druge robe.
Veliki trgovci u svetu kupuju živu stoku i 12.000 km daleko od potrošača i za zaradu od 0,30 do 1 dolara voze stoku brodovima. Prema podacima Agroservisa, Turska je zemlja koja za potrebe turističke sezone dovozi živu stoku iz Argentine, Brazila, Urugvaja… ali u poslednje vreme njeni farmeri dobro prolaze.