Kina sadi zeleni zid protiv pustinje: zašto Vojvodina još nema svoje vetrozaštitne pojaseve?

jul 8, 2026 by Agroservis

Čitate Agroservis redovno?

Dodajte Agroservis kao preporučeni izvor na Google-u i lakše pronađite naše najnovije vesti.

Kina sadi šume da zaustavi pustinju: može li Vojvodina da nauči nešto iz tog iskustva?

Kada se govori o pošumljavanju, Kina je verovatno najveći primer na svetu. Decenijama se u toj zemlji sade milioni hektara šuma, zaštitnih pojaseva i zelenih koridora, posebno na severu i severozapadu zemlje, gde su erozija, širenje pustinja i peščane oluje ozbiljno ugrožavale i sela i gradove.

Najpoznatiji kineski projekat je Three-North Shelterbelt Program, često nazivan i „Veliki zeleni zid Kine“. Pokrenut je još 1978. godine, a cilj mu je da se zelenim pojasevima ublaži širenje pustinja, zaštiti poljoprivredno zemljište i smanji uticaj peščanih oluja. Prema naučnim analizama, taj program obuhvata ogroman prostor severne Kine i smatra se najvećim programom pošumljavanja te vrste na svetu.

Kina je krajem 2024. objavila da je završen zeleni pojas dug oko 3.000 kilometara oko pustinje Taklamakan. Prema izveštaju Rojtersa, u okviru višedecenijskih programa posađeno je više od 30 miliona hektara drveća, a pokrivenost Kine šumama porasla je na više od 25 odsto. Ipak, isti izvor upozorava da problemi nisu nestali: opstanak sadnica, suša, manjak vode i peščane oluje ostaju veliki izazovi.

Šta je Kina dobila velikim pošumljavanjem?

Prva korist je vidljiva iz svemira. NASA je još 2019. objavila da su Kina i Indija među glavnim pokretačima globalnog „ozelenjavanja“ planete u periodu 2000–2017. godine. U Kini je taj porast vegetacije delom rezultat velikih programa sadnje drveća, a delom intenzivnije poljoprivrede.

Druga korist je zaštita zemljišta. Tamo gde je zemljište bilo ogoljeno, vetar i voda su lakše odnosili plodni sloj. Više vegetacije znači manje erozije, više organske materije u zemljištu i stabilniji pejzaž. Kineski program „Grain for Green“, kojim su delovi obradivog zemljišta na osetljivim terenima pretvarani u šume i travnjake, pokazao je da ekološka obnova može da smanji eroziju i poboljša pojedine usluge ekosistema.

Treća korist je ugljenik. Drveće vezuje ugljen-dioksid, a obnovljeni biljni pokrivač može da poveća sposobnost zemljišta i vegetacije da skladište ugljenik. Zato se pošumljavanje često pominje kao jedan od prirodnih načina za ublažavanje klimatskih promena.

Ali tu dolazimo do važne lekcije: svako pošumljavanje nije automatski dobro po ekosistem.

Gde nastaju problemi?

Najveći izazov je voda. U suvim i polusuvim oblastima drveće troši više vode nego trava ili niska vegetacija. Više lisne mase znači i više isparavanja i transpiracije. Naučni radovi o kineskom programu „Grain for Green“ pokazuju da veća vegetacija može da smanji eroziju, ali u pojedinim suvim oblastima istovremeno smanjuje dostupnost vode.

Drugi izazov je izbor vrsta. Ako se sade monokulture, odnosno velike površine pod jednom ili nekoliko brzoraslih vrsta, dobija se brzo ozelenjavanje, ali ne i nužno zdrav ekosistem. Pregled Svetske banke o šumarstvu u Kini navodi da su velike površine plantažnih šuma uglavnom pod monokulturama, dok mešovite i prirodnije šume mogu da daju stabilnije ekološke koristi.

Treći izazov je održavanje. Drvo nije dovoljno posaditi. Treba ga zalivati dok se ne primi, štititi od divljači i mehaničkog oštećenja, zameniti osušene sadnice i kasnije negovati pojas. Ako toga nema, pošumljavanje ostaje samo lepa akcija za fotografisanje.

Zato kinesko iskustvo ne treba gledati kao poruku „samo sadite što više drveća“. Prava poruka je drugačija: pošumljavanje pomaže kada je plansko, lokalno prilagođeno i kada čuva vodu, zemljište, biodiverzitet i proizvodnju hrane u isto vreme.

Zašto je Vojvodini ova tema važna?

Vojvodina nije pustinja, ali je ravnica sa velikim površinama pod intenzivnom poljoprivredom. Upravo zato je osetljiva na vetar, sušu, letnje temperaturne ekstreme i gubitak vlage iz zemljišta.

Podaci iz stručnih izvora pokazuju da je šumovitost Vojvodine niska, oko 6 do 6,8 odsto, dok obradivo zemljište zauzima dominantan deo prostora. Poseban problem je što šume nisu ravnomerno raspoređene: ima ih uz Dunav, Savu, Tisu, u ritskim područjima i na Fruškoj gori, ali ih je najmanje tamo gde su velike ratarske površine.

Zato se za Vojvodinu možda ne postavlja pitanje velikih šuma kao u planinskim krajevima, već pitanje pametne zelene infrastrukture: vetrozaštitnih pojaseva, drvoreda, živica, zelenih koridora uz kanale, puteve i atarske međe.

Šta vetrozaštitni pojasevi donose njivi?

Vetrozaštitni pojas nije običan red drveća. To je planski zasađen sistem drveća i žbunja koji smanjuje brzinu vetra, čuva zemljište od eolske erozije, smanjuje isušivanje tla i ublažava temperaturne ekstreme u neposrednoj okolini.

FAO navodi da zaštitni pojasevi u poljoprivredi mogu da smanje vetar, eroziju, štete od peska, suše i mraza, ali i da poboljšaju mikroklimu smanjenjem gubitka vode iz zemljišta i biljaka.

I UNCCD ističe da prirodni vetrozaštitni pojasevi mogu da smanje eroziju vetrom, pri čemu su najefikasniji pojasevi koji nisu potpuno gusti, već imaju određenu propustljivost. To je važno, jer previše gust pojas može da stvori turbulenciju, dok dobro projektovan pojas usporava vetar bez stvaranja novih problema.

Za ratare je najvažnije pitanje: da li to smanjuje prinos jer zauzima deo zemlje, ili može da pomogne proizvodnji? Istraživanja iz Kine pokazuju da zaštitni pojasevi mogu da povećaju prinose kukuruza na regionalnom nivou, ali efekat zavisi od rasporeda pojaseva, klimatske zone i stepena zaštite njiva.

U praksi, korist nije svake godine ista. U vlažnoj i mirnoj godini pojas se možda ne vidi u prinosu. Ali u godinama sa jakim vetrom, visokim temperaturama i manjkom vlage, razlika može biti velika.

Zašto toga nema više u Vojvodini?

Razlog nije jedan. Deo problema je u tome što se vetrozaštitni pojasevi nalaze između sektora: nisu samo šumarstvo, nisu samo poljoprivreda, nisu samo ekologija, nisu samo komunalna infrastruktura. Upravo zato često ostanu ničija tema.

Stručni rad o poljozaštitnim šumskim pojasevima u Srbiji ukazuje da komasacija nije dovoljno iskorišćena za formiranje takvih pojaseva. U pojedinim postupcima pojasevi nisu ni razmatrani, a tamo gde jesu, zemljište izdvojeno za njih često nije privedeno nameni.

Drugi problem je novac i kontinuitet. Analiza inicijative „Pošumimo Vojvodinu“ navodi da je ulaganje lokalnih samouprava u vetrozaštitne pojaseve bilo nisko i da se smanjivalo, kao i da veliki broj opština u dužem periodu nije finansirao ovu meru.

Treći problem je odnos prema zemljištu. Zaštitni pojas zauzima površinu, a poljoprivrednik često prvo vidi izgubljene metre parcele. Međutim, ako se gleda širi efekat, pojas može da čuva mnogo veću površinu od one koju zauzima. On smanjuje udare vetra, čuva vlagu, smanjuje odnošenje najplodnijeg sloja i stvara stanište za ptice, oprašivače i druge korisne organizme.

Može li organizovano pošumljavanje da popravi mikroklimu Vojvodine?

Može, ali samo ako se radi pametno. Vojvodini ne treba nasumična sadnja bilo čega i bilo gde. Potreban je plan koji povezuje poljoprivredu, vodoprivredu, šumarstvo, lokalne samouprave i vlasnike zemljišta.

Najbolji pravac nije da se plodne oranice masovno pretvaraju u šume. Vojvodini treba mreža zelenih linija: uz atarske puteve, kanale, parcele, pruge, naselja i površine koje su već slabije za intenzivnu proizvodnju. Takvi pojasevi ne bi zamenili poljoprivredu, već bi je štitili.

Kinesko iskustvo ovde može da bude korisno, ali ne kao gotov model za kopiranje. Kina pokazuje da veliki sistemi pošumljavanja mogu da promene pejzaž, smanje eroziju i povećaju vegetaciju. Istovremeno, kinesko iskustvo upozorava da pogrešan izbor vrsta, loše planiranje vode i monokulture mogu da stvore nove probleme.

Za Vojvodinu bi zato najvažnije bilo:

saditi autohtone i lokalno prilagođene vrste;
praviti mešovite pojaseve od drveća i žbunja;
planirati pojaseve prema pravcu dominantnih vetrova;
rešiti ko održava sadnice posle sadnje;
koristiti komasaciju i atarske puteve za stvaranje prostora;
pratiti rezultate, a ne samo broj posađenih stabala.

Zaključak

Pošumljavanje nije čarobni štapić, ali jeste jedan od najvažnijih alata za ravnicu koja se sve češće suočava sa sušom, vrućinom i jakim vetrovima. Kina pokazuje koliko zelenilo može da promeni prostor kada iza njega stoji dugoročan plan. Nauka, međutim, upozorava da drveće mora biti posađeno na pravom mestu, pravom merom i sa pravim vrstama.

Vojvodina ne mora da gradi „zeleni zid“ kao Kina. Njoj je potrebna mreža vetrozaštitnih pojaseva i zelenih koridora koji bi čuvali zemljište, vlagu i mikroklimu. To ne bi bila samo ekološka mera, već i mera za očuvanje poljoprivredne proizvodnje.

U vremenu kada ratari sve češće strahuju od 35 stepeni, suvog vetra i nedostatka vlage, pitanje pošumljavanja Vojvodine više nije samo pitanje pejzaža. To postaje pitanje opstanka proizvodnje u ravnici.