Srbija se suočava sa tišim, ali opasnijim egzodusom od onog migratornog – nestankom mlečnog govedarstva koji direktno ugrožava prehrambeni suverenitet zemlje. Dok mlekare otkazuju otkup, a uvozni lobi cveta, srpski seljak ostaje sam na vetrometini, prinuđen da bira između bankrota i prosipanja vrhunskog proizvoda u kanale. Ovo nije samo ekonomsko pitanje, već borba za opstanak sela i zdravlje nacije
Statistika je neumoljiva, ali stvarnost na terenu je još surovija. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, broj uslovnih grla stoke u Srbiji u poslednjoj deceniji opao je za više od 20%, a broj gazdinstava koja se bave mlečnim govedarstvom topi se brže od glečera. Ipak, paradoks je potpun: dok krava u Srbiji ima sve manje, mlekare tvrde da smo zatrpani „viškovima“.
Ekološki aspekt ove krize je često zanemaren. Gubitak malih i srednjih farmi znači gubitak prirodnog ciklusa đubrenja zemljišta, povećanu zavisnost od veštačkih đubriva i narušavanje biodiverziteta ruralnih područja. Sa svakom ugašenom farmom, jedno selo gubi svoje srce, a priroda saveznika u održivoj poljoprivredi.
Koliko je situacija apsurdna i emotivno teška za ljude koji decenijama ulažu u svoju proizvodnju, najbolje ilustruje svedočenje Zorana Kotarca, proizvođača mleka iz Novog Slankamena:
„Naša dnevna proizvodnja mleka je trenutno oko 1.100 litara. Mlekara “Imlek” je od ponedeljka odlučila da će dnevno preuzimti od nas 850 litara. Ostatak možemo da bacimo i da se snađamo kako znamo. Verovatno za neki dan, da kažemo za 3-4 dana, već ćemo imati i više od 250 litara dnevno. Mi smo odlučili, da pozovemo ko god hoće, da mu poklonimo višak mleka. Grehota je da bacimo. Pozvali smo i neke ustanove, gde smo ponudili da poklonimo mleko. Međutim, oni kažu, da ne mogu da prime naše mleko, moraju da koriste samo mleko koje ima deklaraciju, dakle mleko iz mlekara. Ne mogu da pričam o stanju u Banatu i Bačkoj, ali mogu za Srem. Ne postoji kuća u poslednih pet godina, koja je počela da se bavi mlečnim govedarstvom. A na hiljade je prekinulo da se time bavi. Najviše onih koji su imali 2-3-5 krava. Odakle višak mleka? To su naše mlekare uvezle. A šta se uveze? Šta dajemo deci? GMO soja 30 a naša 60. I mi ne možemo da imamo jeftino. A naše mleko je jedno od najkvalitetnjih u Evropi. U Slankamenu je u poslednih 20 godina od hiljadu kuća, 800 imalo krave. Sada samo 12 kuća ima krave. A selo ima 4.000 stanovnika.“
Uvozni lobi protiv domaće njive
Pitanje koje svaki potrošač treba da postavi je: šta zapravo pijemo? Dok domaći farmeri muku muče sa cenom hrane za životinje i standardima koji su među najstrožim u regionu, tržište preplavljuju mleko u prahu i kondenzati sumnjivog porekla. Ekološki otisak transporta tog mleka preko pola Evrope je ogroman, dok domaće, sveže i kvalitetno mleko završava u jarku jer birokratija ne dozvoljava čak ni humanitarnu podelu.
Socijalna bomba u malom mestu
Primer Novog Slankamena je mikrokosmos opšte propasti. Pad sa 800 na 12 kuća koje drže krave nije samo statistički podatak – to je 788 porodica koje su izgubile siguran prihod, 788 praznih štala koje su nekada hranile Srbiju. Bez stočarstva, sela postaju spavaonice bez duše, a poljoprivreda se svodi na monokulture koje iscrpljuju zemlju.
Duhovito bi bilo, da nije tragično, to što nam se savetuje digitalizacija sela, dok se farmerima koji proizvode hiljade litara vrhunske namirnice savetuje da se „snađu“. Snalaženje u ovom slučaju znači bankrot, klanje najboljih grla i trajno napuštanje tradicije.
Ako Srbija želi da zadrži selo i obezbedi zdravu hranu svojoj deci, rešenje nije u subvencionisanju uvoza, već u zaštiti ljudi poput Zorana. U suprotnom, jedino što će u našim selima ostati biće korov koji cveta na napuštenim imanjima.
IZVOR: Poljoprivreda.info
NASLOVNA PHOTO: Rastko Kotarac. Zoranov sin izvor poljoprivreda.info