Državna kasa za agrar teška je 147,5 milijardi dinara, ali put do nje nikada nije bio trnovitiji. Dok ministar najavljuje „istorijsku podršku”, poljoprivrednike čeka birokratski zid: svako zrno semena i svaki litar nafte moraće da se dokazuju fiskalnim računima.
Ministar poljoprivrede prof. dr Dragan Glamočić najavio je u emisiji „Brazde” reformu koja, pod maskom „sprečavanja zloupotreba”, uvodi strogu disciplinu u raspodeli podsticaja. Iako budžet od 7,1 odsto ukupne državne kase zvuči impresivno, pitanje je koliko će tog novca zaista stići do brazde, a koliko će ostati „zarobljeno” u novim administrativnim lavirintima.
Kraj slobodne raspodele: Država uzima dizgine u svoje ruke
Glavna novina koja je unela nemir među proizvođače jeste obaveza pravdanja svakog dinara. Više nije dovoljno imati zemlju i raditi na njoj – sada država zahteva uvid u svaki trošak.
- Svi pod lupom: U biljnoj proizvodnji nema povlašćenih. Bez obzira na to da li obrađujete dva ili dvesta hektara, bez računa za seme i đubrivo nema ni subvencija.
- Administrativni teret: Iako se obećava zaštita najsitnijih stočara, ostaje bojazan da će prosečan poljoprivrednik više vremena provoditi pred šalterima i skenerima nego na njivi.
Selektivna podrška: Ko odlučuje ko je „intenzivan”?
Ministar je jasno poručio da princip „svima isto” odlazi u istoriju. Umesto ravnomerne pomoći, država uvodi subjektivnu logiku „dodate vrednosti”. Dok se favorizuju povrtarstvo i voćarstvo, ratari opravdano strahuju da će njihova proizvodnja, koja je kičma srpskog sela, ostati u drugom planu.
„Sistem će prepoznavati razlike”, kaže ministar, ali poljoprivrednici se pitaju: ko će povući granicu i da li će to otvoriti vrata novim nepravdama na terenu?
Stočarstvo na aparatima i pritisak uvoza
Dok se ministar hvali izvozom u Kinu, realnost na domaćim policama je drugačija. Jeftini mlečni proizvodi iz EU nastavljaju da guše domaće mlekare. Pomoć po litru mleka i po grlu je tu, ali je pitanje da li je ona dovoljna da pokrije troškove koje diktira globalno tržište, naročito u trenutku kada se od stočara traži dodatna „papirologija” za svaki obrok koji daju stoci.
Seoski razvoj kao „šarena laža”?
Najavljena su dupla sredstva za razvoj sela i infrastrukturu, ali uz kvaku – učešće države do 65 odsto znači da seljak i dalje mora da pronađe preostalih 35 odsto sopstvenog novca u godini koju karakteriše opšta nelikvidnost.
Zaključak je nametnut sam od sebe: Država je nikada više obećala, ali je i nikada više uslova postavila. Da li je 147,5 milijardi dinara stvarna pomoć ili samo dobro upakovan sistem kontrole koji će mnoge male proizvođače naterati da odustanu od borbe za subvencije?
PHOTO: snika ekrana