Oko pšenice sve je poznato: žetva je završena i više ne važi „Ne zna se cena pšenice“ i koliko će otkupiti državne robne rezerve. Cena se vrti oko 20,00 do 20,50 dinara sa i bez PDV-a… Šarenilo sa cenom. Država plaća 23,00 din / kg bez PDV-a, a najverovatnije da će otkupljena količina biti manja od 40 hiljada tona. I to je sve ! Zrno u skladištima je na čuvanju, neće biti ostvarena prognoza od 3,5 miliona tona prinosa, ako je administracija ne izmisli, ali je tačna ona od 8 hiljada do 9 hiljada kg po hektaru kod onih naprednih ratara. Niko od njih nije rekao i javno objavio, a pogotovo udruženja „za pritiske“ na državu sa kojom tom otkupnom cenom i visinom prinosa ostvaruju dobit. Uzbunu o ceni pšenice podgrevaju gazdinstva koja nemaju jasnu računicu o ni jednoj proizvodnji, već zavisno od cenovne politike reaguju. Kod ozbiljnih proizvođača pšenice poodavno je jasno da sa 3,5 ili 4 hiljade kg po hektaru ne mogu ostvariti prihod za prežuvljavanje.
Država se uplašila od najave nekih proizvođača da će zbog niske otkupne cene pšenice, a sada to povezuju i sa ukupnim gubicima zbog suše, doneti odluku o protestima. Otkup po 23,00 dinara i najviše 40 hiljada tona za državni lager, u ovom času ne menja cenovnu politiku otkupljivača, koja ne prelazi zajedno sa PDV-om više od 24,20/kg. Za kratko lansirana priča o garantnoj ceni pšenice u Srbiji, po ko zna koji put je potvrdila da proizvođači nemaju jasan i agrumentovan prilaz proizvodnji ove žitarice koja sa 860 hiljada do 900 hiljada tona daje prehrambenu sigurnosti naciji. Sada najviše zbog tržišne cene trpe vlasnici malih površina, koji pšenicu gaje kao korisnu zbog plodosmene… Poodavno naši ratari nemaju ni načelne ugovore sa mlinskom industrijom, pa ni izvoznicima o zasnivanju proizvodnje.
Pšenica je sada na čuvanju, ali se ne zna ko, izuzev ratara, traži krajnjeg kupca. Dakle – prinosna žetva ima drugi čin. U toj igri skladištaru je garantovana zarada za čuvanje ili za prodaju ili za preradu… Sve je otvoreno, jer scenario ne predviđa kraj. Čeka se ko će odgovorno i stručno saopštiti ratarima da za potrebe mlinske industrije više nije upotrebljiva pšenica sa manje od 12% proteina. Pojavu ovakve ponude sada koriste proizvođači stočne hrane, ubeđeni da ni ove godine nećemo imati dovoljno kukuruza za preradu, pa ovakvu pšenicu kupuju za potrebe svoje prerade. Da li to znači da će energentska komponenta u njihovim proizvodima biti suncokret, čiji prinos je neizvestan. Raduje činjenica da su mnogi otkupljivači, pa i skladištari, obavili razvrstavanje pšence po kvalitetnim grupama, što je i nada da se ova pšenica prvo ponudi Italiji, a dabome i kupcima u našem okruženju.