Dodajte Agroservis kao preporučeni izvor na Google-u i lakše pronađite naše najnovije vesti.
Pripremio Branislav Gulan, analitičar i publicista
U Srbiji danas čak u 600 sela nema više nijedne krave! To je trenutak kada prostor prestaje da proizvodi prihod, a kada prihod nestane, za njim odlaze i ljudi!
Stočarstvo je oduvek bilo više od jedne grane poljoprivrede. Ono je povezivalo zemlju, rad, porodicu i tržište u zatvoren ekonomski krug. Kada se taj krug prekine, nastaje tišina;
Dakle, selo bez krave nije statistika, to je ekonomija koja je napustila teritoriju!
Da li je povratak selu moguć? Jeste, ali samo ako se povratak ne svede na nostalgiju, već na ozbiljan ekonomski projekat
Prvi korak je povratak stabilnosti: jasan i predvidiv sistem otkupa, transparentna pravila kvaliteta i sigurnost plaćanja. Poljoprivredniku nije potrebno obećanje, već sistem koji traje i koji funkcioniše nezavisno od kratkoročnih ciklusa i listopadnih ministara!
Ljudi nisu odustali od sela zato što ga ne vole, već zato što više ne mogu da ga „izračunaju“;
Potreban je jasan i predvidiv sistem otkupa, transparentna pravila kvaliteta i sigurnost plaćanja. Poljoprivredniku nije potrebno obećanje, već sistem koji traje i koji funkcioniše nezavisno od kratkoročnih ciklusa listopadnih ministara!
Branislav GULAN
Ekonomija napušta teritoriju!
Ko želi da razume ekonomsko zdravlje jedne zemlje, treba da pogleda šta se dešava na njenom selu, piše prof. dr Srećko Bačevac u autorskom tekstu za Telegraf i javnost! U Srbji danas ima 4.720 sela. Od toga u fazi nestajanja je njih 1.200 jer na spavanju imaju manje od po 100 stanovnika. Ali, u javnosti se ponovo pojavila informacija da u Srbiji postoji više od 600 sela u kojima više nema nijedne krave! Vest je prošla gotovo neprimećeno, kao još jedan u nizu zabrinjavajućih podataka ruralnih sredina i agrara Srbije!
Jer, Srbija je agrarna zemlja, u kojoj se do nedavno govorilo da može da hrani pola Evrope. Danas je izgubila Prehrambeni suverenitet! Više ne može da hrani ni svojih 6,6 miliona žitelja! Svake godine zbog toga što više umre nego što se rađa, nestaje po jedna varoš kao što su Negotin, Bačka Palanka, Vršac ili Kikinda! Zato se ističe da sad, kad je u procesu nestanak sela, treba da se očuvaju varošice… Jer, umire oko 100.000 stanovnika, a rađa se manje od 65.000 njih! Dakle, samo prirodnim putem Srbija je svake godine manja za više od 35.000 stanovnika!
Zahvaljujući aktivnosti Ministarstva za brigu o selu, 4.200 praznih kuća u Srbiji, dobilo je nove vlasnike. U njih je stiglo i 17.500 novih žitelja! Među njima je više od 3.000 dece! Ali, demografski proces pražnjenja Srbije je brži od ovog;
Nažalost, kao analitičar i svedok ovih prilika i nestajanja sela, koji se bavi pitanjima privrednog i regionalnog razvoja, ovu vest nisam pročitao kao statistiku, već kao signal dubljeg ekonomskog problema, jer u njoj je sadržana mnogo dublja poruka!
Selo bez krave nije statistika! To je ekonomija koja je napustila teritoriju!
Selo bez krave nije samo agrarni problem. To je trenutak kada prostor prestaje da proizvodi prihod, a kada prihod nestane, za njim odlaze i ljudi!
Takvih sela je 600 danas u Srbiji!
Kada iz sela nestane krava, ne nestaje samo mleko. Nestaje ritam života, svakodnevni novčani tok, razlog da se ujutru ustane i plan za sutra. Nestaje logika po kojoj je selo vekovima postojalo kao samoodrživ, zaokružen sistem!
Sela i gazdinstva
U Srbiji prema podacima RZS ima 4.720 SELA, odnosno kako to piše u Ustavu, naseljenih mesta! Od toga 1.200 je u fazi nestajanja, jer imaju manje od po 100 stanovnika. Još se navodi da će do 2052. godine sa mape Srbije nestati 3.000 sela, kako ih mi zovemo!
Prema istom izvoru u Srbiji danas ima 508.365 gazdinstava. U svakom je prosečan broj članova i stalno zaposlenih po 2,2 lica. Dakle, ukupno je 1.150.653 osoba u tom primarnom sektoru;
Starost nosioca poljoprivrednih gazdinstava je 60 godina, navode u RZS. Tek svaki 11 nosilac gazdinstva je mlađi od 40 godina!
Prosečno gazdinstvo u Srbiji je veličine 6,4 hektara. U njemu danas postoji po jedno govedo, najčešće krava, pet svinja, 43 živine tri košnice!
Kada se obnovi stočni fond u zemlji, tek onda može da se radi na povratku Prehrambenog suvereniteta!
Stočarstvo je oduvek bilo više od jedne grane poljoprivrede. Ono je povezivalo zemlju, rad, porodicu i tržište u zatvoren ekonomski krug. Ali, ono je sad u gašenju u Srbiji. Jer, u stajama se nalazi 698.871 govedo, a to je kao pre 100 godina, svinja u oborima je tek 2,4 miliona grla, kao posle Drugog svetskog rata 1947.godine, ovaca u torovima ima samo 1,6 miliona grla i u dvorištima se nalazi samo 14, 5 miliona kokošaka…
Kada se taj krug prekine, nastaje tišina! Ali, ta tišina se ne čuje odmah!
Ona dolazi postepeno: prvo se smanji stado, zatim nestane siguran otkup, onda se ugasi prerada, a na kraju se ugasi i selo. Mladi ne odlaze zato što ne vole selo, već zato što u njemu više ne vide računicu. A, bez računice nijedan prostor ne može da opstane, ma koliko bio plodan, lep ili istorijski važan.
Mlad čovek ne odlazi od zemlje, on odlazi od neizvesnog novčanog toka. Poljoprivreda u kojoj se ne može projektovati prihod, ne može zadržati ni znanje!
Pitanje zato nije „ko je kriv“. Pitanje je: ako je ekonomska logika sela vremenom postala nestabilna? A, Srbija velike i neiskorišćene šanse ima i u ruralnom prostoru, odnosno turizmu! Jer, nisu ni izbliza iskorišćene. Primer je za to 10 privlačnih, a neiskorišćenih sela koja se preporučuju za seoski turizam. Među njima su Rajačke pimnice i okolina, kod Negotina, Kameno selo, Stara planina, Lukovska banja, Kuršumlija, Prolom banja, Sisevac kod Paraćina, salaši u Vojvodini i niz drugih nedovoljno posećenih naseljenih i nenaseljenih sredina… U tim sredinama ima posla za sve koji traže svoj krov nad glavom!
Ovaj proces nije posledica jedne odluke, jednog perioda ili jednog ciklusa. On je rezultat višedecenijskih strukturnih slabosti, tržišnih pritisaka i demografskih kretanja koja su postepeno podrivala predvidivost. Stočarstvo je godinama poslovalo u uslovima povećanog rizika i strukturne nestabilnosti. Više od tri i po decenije stočarstvo je imalo godišnji pad proizvodnje, od po tri odsto! Od poljoprivrednika se tražilo prilagođavanje, ali često nije postojao sistem na koji može da se osloni. Poljoprivreda nikada u Srbiji nije bila sistemska prioritetna grana. Osim u vreme protesta na ulici, kada su izlazili proizvođači hrane. Predlog Strategije 2026. do 2034. godine je sad između ambicioznih ciljeva i starih strukturnih problema. Ima razvojni cilj!
Ostaje ključno pitanje: da li će strategija biti praćena stabilnim budžetskim okvirom, jednostavnijim procedurama i stvarnim uključivanjem lokalnih zajednica i proizvođača, ili će i ovaj dokument ostati pretežno deklarativan. Dakle, kao i svi dosadašnji!
Predlog Strategije postavlja ambiciozan cilj: obnovu Prehrambenog suvereniteta Srbije i transformaciju sektora ka održivim, „zelenim“ i digitalnim modelima proizvodnje. Fokus je na šest posebnih ciljeva, od stabilnosti dohotka i jačanja stočarstva, do prilagođavanja klimatskim promenama i usklađivanja sa standardima EU (IPARD III, e-Agrar, IACS sistem)!
Dokument donosi i zabrinjavajuće podatke o stanju zemljišta. U poslednjih deset godina Srbija je izgubila više od 200.000 hektara korišćenog poljoprivrednog zemljišta, dok je čak 57 odsto teritorije već sada izloženo umerenom ili visokom riziku od degradacije.
Pad sadržaja humusa, erozija, zbijanje zemljišta i zagađenje prepoznati su kao ključni dugoročni problemi, dodatno pojačani klimatskim promenama!
Ako se domaća poljoprivreda u sve većoj meri oslanja na uvoz osnovnih inputa, poput semena, đubriva i zaštitnih sredstava, postavlja se pitanje koliko je koncept suvereniteta održiv u praksi, naročito u uslovima globalnih kriza, poremećaja tržišta i geopolitičkih rizika!
Ambiciozni ciljevi – od obnove stočarstva i zaštite zemljišta, do veće dodate vrednosti i klimatske otpornosti – postavljeni su u skladu sa evropskim trendovima i nacionalnim interesima.
Ipak, zato i ostaje ključno pitanje: da li će strategija biti praćena stabilnim budžetskim okvirom, jednostavnijim procedurama i stvarnim uključivanjem lokalnih zajednica i proizvođača, ili će i ovaj dokument ostati pretežno deklarativan.
Dokument, realnost ili samo deklaracija!?
Strategija naglašava potrebu za agroekološkim merama – pokrovnim usevima, smanjenjem obrade, boljim upravljanjem vodom i jačanjem organske proizvodnje – ali ostaje pitanje koliko će ove mere biti sistemski ugrađene u buduće modele podsticaja, a ne ostati na nivou preporuka. Za razliku od prethodnih strateških dokumenata, novi predlog izričito identifikuje stočarstvo kao najslabiju kariku nacionalnog prehrambenog sistema, ali i kao sektor sa najvećim potencijalom za oporavak, odnosno lečenje bolesnog sektora.
Predlog Strategije poljoprivrede i ruralnog razvoja Republike Srbije za period 2026–2034. godine postavlja ambiciozan cilj: obnovu prehrambenog suvereniteta Srbije i transformaciju sektora ka održivim, „zelenim“ i digitalnim modelima proizvodnje. Za razliku od prethodnih strateških dokumenata, predlog izričito identifikuje stočarstvo kao najslabiju kariku nacionalnog prehrambenog sistema, ali i kao sektor sa najvećim potencijalom za oporavak. Usklađivanje sa EU standardima u oblasti bezbednosti hrane, zaštite životne sredine i klimatske otpornosti predstavlja centralnu osu dokumenta!
Međutim, sam predlog priznaje da je prethodna strategija imala slabu vezu između ciljeva, mera i indikatora, što je dovelo samo do delimične realizacije i neujednačenih efekata.
Novi dokument obećava jasniji sistem praćenja i evaluacije, ali ključni test biće izrada nacionalnih programa za poljoprivredu i ruralni razvoj, koji će ovu strategiju pretvoriti iz vizije u operativnu politiku!
Jedna od retkih samokritičnih tačaka dokumenta jeste priznanje da su dosadašnji sistemi podsticaja imali pretežno socijalni, a ne razvojni karakter.
Nova Strategija pokušava da napravi zaokret ka srednjim, tržišno orijentisanim i razvojnim gazdinstvima, što je u skladu sa evropskom praksom. Međutim, ostaje otvoreno pitanje da li će država imati političke i institucionalne snage da sprovede ovu nepopularnu reformu, a da pri tome ne izazove nove socijalne tenzije u ruralnim sredinama. Iako Strategija forsira digitalizaciju poljoprivrede, kroz e-Agrar, preciznu poljoprivredu i primenu savremenih tehnologija, ostaje otvoreno pitanje koliko je ovaj pristup realan za prosečno poljoprivredno domaćinstvo u Srbiji. Strategija naglašava potrebu za agroekološkim merama – pokrovnim usevima, smanjenjem obrade, boljim upravljanjem vodom i jačanjem organske proizvodnje – ali ostaje pitanje koliko će ove mere biti sistemski ugrađene u buduće modele podsticaja, a ne ostati na nivou preporuka.
Predlog Strategije poljoprivrede i ruralnog razvoja Republike Srbije za period 2026–2034. godine predstavlja najvažniji planski dokument agrarne politike u narednoj deceniji i dolazi u trenutku kada se domaća poljoprivreda suočava sa višeslojnim izazovima – od klimatskih promena i degradacije zemljišta, preko pada stočarske proizvodnje, do nepovoljnih demografskih trendova i rastuće zavisnosti od uvoza hrane!
Ministarstvo poziva predstavnike državnih organa i organizacija, udruženja, privredne subjekte, stručnu i akademsku javnost, kao i druge zainteresovane strane da se upoznaju sa predloženim rešenjima i aktivno učestvuju u oblikovanju buduće agrarne politike.
Šta nudi novi predlog?
Predlog strategije postavlja ambiciozan cilj: obnovu Prehrambenog suvereniteta Srbije i transformaciju sektora ka održivim, „zelenim“ i digitalnim modelima proizvodnje. Fokus je na šest posebnih ciljeva, od stabilnosti dohotka i jačanja stočarstva, do prilagođavanja klimatskim promenama i usklađivanja sa standardima EU (IPARD III, e-Agrar, IACS sistem).
Jedan od najznačajnijih nalaza Strategije jeste podatak da se udeo poljoprivrede u bruto domaćem proizvodu Srbije u poslednjih deset godina smanjio sa 6,1 odsto na svega 3,8 odsto, dok je zaposlenost u sektoru pala sa gotovo 20 odsto na oko 13 odsto ukupne zaposlenosti. To je samo posledica razvoja drugih privrednih grana. Ovi trendovi ukazuju ne samo na relativni rast drugih sektora, već i na strukturnu stagnaciju agrara, nedovoljna ulaganja i snažan uticaj klimatskih ekstrema.
Posebno zabrinjava pad pokrivenosti uvoza izvozom poljoprivredno-prehrambenih proizvoda – sa preko 180 odsto na ispod 140 odsto u desetogodišnjem periodu. Iako Srbija i dalje ostvaruje suficit u razmeni hrane, on se sistematski smanjuje, dok izvoz i dalje dominantno čine sirovine i proizvodi sa niskom dodatom vrednošću. Ali agrar, i pored svih teškoća ima agrarni trgovinski suficit sa svetom. Jer, primera radi, u 2024. godini izvoz je bio 5,1, a uvoz 3,9 milijardi evra. Suficit je i pored tog smanjenja, bio 1,2 milijarde evra!
Stočarstvo prepoznato kao „najslabija karika“!
Za razliku od prethodnih strateških dokumenata, strategija izričito identifikuje stočarstvo kao najslabiju kariku nacionalnog prehrambenog sistema, ali i kao sektor sa najvećim potencijalom za oporavak. Smanjenje broja grla, naročito kod malih i srednjih gazdinstava, direktno je povezano sa padom sadržaja organske materije u zemljištu, većom zavisnošću od mineralnih đubriva i smanjenom otpornošću proizvodnje na klimatske promene.
Strategija jasno povezuje obnovu stočarstva sa ciljevima klimatske politike – kroz unapređenje genetike, ishrane, upravljanja stajnjakom i primenu precizne poljoprivrede – ali ostavlja otvoreno pitanje brzine i obima finansijske podrške potrebne za stvarni preokret na terenu.
Mala gazdinstva – važna, ali sve slabija
Iako mala i mikro gazdinstva čine više od dve trećine ukupnog broja poljoprivrednih gazdinstava u Srbiji, njihov udeo u ukupnoj proizvodnji i stočarskom fondu se smanjuje. Strategija priznaje njihovu ključnu ulogu u očuvanju ruralnih zajednica, lokalnih tržišta i prehrambene sigurnosti, ali istovremeno konstatuje da su administrativne procedure, spora isplata podsticaja i ograničen pristup investicijama ozbiljno ugrozili njihovu održivost.
Jeste agrarni budžet u ovoj godini visok od 147,5 milijardi dinara. Ali, to bi bilo puno novca kada bi on došao u zdravu poljoprivredu. A, ovo je bolestan agrarni organizam koji je protekle decenije pogrešno lečen! To pokazuje i visina prinosa.
Jer, rekordi svih kultura su bili viši pre nekoliko decenija. Pšenice je u 1991. godini bilo 3.736.500 tona, kukuruza 1986. godine rod je bio 8.062.020 tona, repe je 1989. godine bilo 4.920.600 tona, rod krompira je 1974. godine bio 1.148.660 tona, pasulja je 1955. godine bilo 101.030 tona, beli luk je 1984. godine doneo rod od 34.890 tona, a 1981. godine rodilo je 202.860 tona crnog luka. Slično je i sa voćem. Daleke 1969. godine bilo je ubrano 886.540 tona šljive, a rod grožđa 1969. godine bio je 748.530 tona, dok je 1979. godine rod lubenica bio 441.710 tona…
U tom smislu, dokument najavljuje jačanje savetodavnih službi, digitalizaciju sistema podrške i bolju integraciju mladih i žena u ruralnim područjima, ali uspeh ovih mera će zavisiti od njihove stvarne primene na lokalnom nivou.
EU okvir i zelena tranzicija – neizbežan, ali zahtevan put
Strategija je snažno oslonjena na evropski okvir – Zeleni dogovor, strategiju „Od njive do trpeze“, reformu Zajedničke poljoprivredne politike i Plan rasta za Zapadni Balkan. Usklađivanje sa EU standardima u oblasti bezbednosti hrane, zaštite životne sredine i klimatske otpornosti predstavlja centralnu osu dokumenta.
Međutim, sam predlog priznaje da je prethodna strategija imala slabu vezu između ciljeva, mera i indikatora, što je dovelo do delimične realizacije i neujednačenih efekata. Novi dokument obećava jasniji sistem praćenja i evaluacije, ali ključni test biće izrada nacionalnih programa za poljoprivredu i ruralni razvoj, koji će ovu strategiju pretvoriti iz vizije u operativnu politiku.
Subvencije kao „socijala“ – nepopularna, ali nužna reforma
Jedna od retkih samokritičnih tačaka dokumenta jeste priznanje da su dosadašnji sistemi podsticaja imali pretežno socijalni, a ne razvojni karakter! Nova Strategija pokušava da napravi zaokret ka srednjim, tržišno orijentisanim i razvojnim gazdinstvima, što je u skladu sa evropskom praksom!
Međutim, ostaje otvoreno pitanje da li će država imati političke i institucionalne snage da sprovede ovu nepopularnu reformu, a da pri tome ne izazove nove socijalne tenzije u ruralnim sredinama.
Bez pažljivo dizajniranih prelaznih mehanizama, ciljane podrške i jasne komunikacije, promena fokusa može dovesti do dodatne marginalizacije najranjivijih proizvođača.
Visoke tehnologije, niska realnost
Iako Strategija snažno forsira digitalizaciju poljoprivrede, kroz e-Agrar, preciznu poljoprivredu i primenu savremenih tehnologija, ostaje otvoreno pitanje koliko je ovaj pristup realan za prosečno poljoprivredno domaćinstvo u Srbiji.
Sa prosečnom veličinom poseda od svega 6,4 hektara i prosečnom starošću traktora većom od 20 godina, značajan deo poljoprivrednika suočava se sa osnovnim infrastrukturnim i finansijskim ograničenjima. Mnogi traktori su stariji od svojih vlasnika…
U tom kontekstu, postoji rizik da digitalna transformacija, umesto da bude alat za inkluziju, postane filter koji dodatno favorizuje velika i tehnološki opremljena gazdinstva, dok mala i srednja ostaju „ispod radara“ digitalizacije. Bez paralelnih ulaganja u dostupnu mehanizaciju, obuke i prilagođene modele podrške, digitalni jaz mogao bi se dodatno produbiti, suprotno deklarativnim ciljevima Strategije.
Manje površina, lošiji kvalitet!
Dokument donosi i zabrinjavajuće podatke o stanju zemljišta. U poslednjih deset godina Srbija je izgubila više od 200.000 hektara korišćenog poljoprivrednog zemljišta, dok je čak 57 odsto teritorije već sada izloženo umerenom ili visokom riziku od degradacije.
Pad sadržaja humusa, erozija, zbijanje zemljišta i zagađenje prepoznati su kao ključni dugoročni problemi, dodatno pojačani klimatskim promenama.
Strategija naglašava potrebu za održivim praksama – pokrovnim usevima, smanjenjem obrade, boljim upravljanjem vodom i jačanjem organske proizvodnje – ali ostaje pitanje koliko će ove mere biti sistemski ugrađene u buduće modele podsticaja, a ne ostati na nivou preporuka.
Navodnjavanje – večito obećanje u eri klimatskih promena
U kontekstu sve učestalijih suša i klimatskih ekstrema, podatak da se u Srbiji navodnjava svega 8,3 odsto obradivog zemljišta predstavlja jedan od najalarmantnijih pokazatelja stanja u agraru. Ali, na osnovu poslednjih analiza Državnog revizora i taj procenat je u velikom pitanju? Jer nisu pušteni u pogon predviđeni projekti, a pare od 58 miliona evra su potrošene! Zemlja je i dalje suva i žedna!
Jer, prema analizi Republičkog zavoda za statistiku u Srbiji se od obradivih 3.357.100 hektara 2025. godine navodnjavalo samo 47.543 hektara poljoprivrednih površina od strane poslovnih subjekata i zemljoradničkih zadruga. To je bilo čak i za 2,3 odsto manje nego u prethodnoj godini! To je mnogo manje od ovog procenta!
Gubitak semenskog suvereniteta – tiha erozija prehrambene nezavisnosti!
Posebno zabrinjava priznanje u samom predlogu o drastičnom padu učešća domaćih instituta na tržištu semena kukuruza – sa 23,6 odsto na svega 11,1 odsto, u korist stranih kompanija. Ovaj trend direktno dovodi u pitanje deklarisanu viziju „prehrambenog suvereniteta“.
Ako se domaća poljoprivreda u sve većoj meri oslanja na uvoz osnovnih inputa, poput semena, đubriva i zaštitnih sredstava, postavlja se pitanje koliko će koncept suvereniteta biti održiv u praksi, naročito u uslovima globalnih kriza, poremećaja tržišta i geopolitičkih rizika!
Realističnija dijagnoza, ali ključ je u primeni!
Iako Strategija predviđa značajna ulaganja u sisteme za navodnjavanje i bolje upravljanje vodnim resursima, dosadašnja spora dinamika realizacije sličnih projekata opravdano izaziva skepsu. Pitanje koje ostaje otvoreno jeste da li će se do 2034. godine zaista dostići nivo navodnjavanja koji garantuje stabilnost prinosa i otpornost proizvodnje, ili će i ovaj ciklus strateškog planiranja ostati na nivou infrastrukturnih obećanja bez sistemskog učinka.
Ipak, Strategija poljoprivrede i ruralnog razvoja 2026–2034. godine donosi realističniju dijagnozu stanja nego prethodni dokumenti i jasno imenuje strukturne slabosti domaćeg agrara.
Ambiciozni ciljevi – od obnove stočarstva i zaštite zemljišta, do veće dodate vrednosti i klimatske otpornosti – postavljeni su u skladu sa evropskim trendovima i nacionalnim interesima.
Boljitka će biti tek kada u Srbiji bude dva miliona grla goveda, 5,5 miliona svinja, 3,5 miliona ovaca, 90 miliona grla živine i osam miliona koka nosilja!
Ostaje ključno pitanje: da li će strategija biti praćena stabilnim budžetskim okvirom, jednostavnijim procedurama i stvarnim uključivanjem lokalnih zajednica i proizvođača, ili će i ovaj dokument ostati pretežno deklarativan.
Problemi nikada nisu sistemski rešavani!
Već se uredbama samo gasio, a ponekada i rasplamsavao požar! Jer, rešavanje problema sa uredbama nikada u istoriji nikome ništa dobro, dugoročno nije donela. A, sve vlasti poslednjih pola veka samo da bi umirile nezadovoljstvo, pribegavaju takvom rešavanju problema! To im samo kratkoročno odlaže nezadovoljstvo i skraćuje vreme vladanja! Jer, takav način rada je gubljenje poverenja kod glasača!
Mala gazdinstva ostala su bez ekonomije obima, velika bez dugoročne strategije, a selo bez poverenja da se od rada može živeti pristojno i dugoročno. Podaci ukazuju da oko 216.000 malih gazdinstava poseduje imanja veličine do 2,5 hektara.
U periodu od poslednjih 10 godina, kada je primenjivana, bivša strategija, koja je urađena sa netačnim i pogrešnim podacima, koja je bila socijalnog karaktera, dovela je do gašenja čak 62.000 gazdinstava! Jer, je bila nerealna!
Vlastima i narodu je obećavala rast agrara od 9,1 odsto godišnje, ili u lošijim godinama da to bude 6,1 odsto od 2014. do 2024. godine. Iako je na tu nerealnost upozoravao tadašnji recenzent strategije prof. dr Koviljko Lovre, nekadašnji savezni ministar poljoprivrede Jugoslavije, ta njegova upozorenja nisu prihvaćena od 240 domaćih autora strategije. I svi su pogrešili! Oni su ostali kod svog stava u koji većina ni njih nije verovala!
Na kraju sprovođenja te štetne strategije, godišnji rast agrara je bio samo 0,17 odsto ili desetogodišnji samo 1,7 odsto! Izgubljen je Prehrambeni suverenitet, a cehovi tek počinju da dolaze! Jer, država sve do obnove stočnog fonda mora da uvozi meso, semena, ponekad i mleko!
Ne postoji čarobni štapić da se stočarstvo može oporaviti samo za nekoliko godina. Jer, znaju se prirodni procesi!
Zato je sad zadatak nove Strategije od 2026. do 2034. godine da leči bolesni agrar! Prvo da se napune staje sa govedima, obore svinjama, torove ovcama, da se izgradi prerađivačka industrija u selima. Jer ona je uništena u pljačkaškoj privatizaciji!
Uništavanje i nekažnjena pljačka prerađivačke industrije, koju su gradili uglavnom proizvođači hrane, obavljena je posle demokratskih promena od 2000. godine, uz pomoć države!
Ljudi nisu odustali od sela zato što ga ne vole, već zato što više ne mogu da „izračunaju“ koliko košta život u njemu i rad na gubicima. Zato se i postavlja pitanje, samo od sebe, da li je povratak selu moguć?
Odgovor je – jeste, ali samo ako se povratak ne svede na nostalgiju, već na ozbiljan ekonomski projekat!
Prvi korak je povratak stabilnosti: jasan i predvidiv sistem otkupa, transparentna pravila kvaliteta i sigurnost plaćanja. Poljoprivredniku nije potrebno obećanje, već sistem koji traje i koji funkcioniše nezavisno od kratkoročnih ciklusa.
Drugi korak je udruživanje, ali ne na papiru, već u stvarnom ekonomskom interesu. Srbija je nekada imala zadruge koje su bile kičma razvoja sela, ne kao formalne institucije, već kao funkcionalni ekonomski sistemi. Zajednička mehanizacija, nabavka, prerada i plasman nisu relikt prošlosti, već nužnost savremenog tržišta.
Zadruga u svom punom značenju nije nostalgija. Ona je instrument upravljanja rizikom. Omogućava ekonomiju obima, snižava troškove ulaznih resursa, jača pregovaračku poziciju prema otkupljivačima i bankama i omogućava da se vrednost zadrži tamo gde nastaje.
Upravo takvi modeli danas čine osnovu najuspešnijih ruralnih regiona u Evropi!
Treći korak je uvođenje mladih obrazovanih ljudi u realan sistem, a ne u formalnu statistiku zaposlenosti.
Model jednogodišnjih plaćenih praksi u okviru zadruga mogao bi da otvori prostor za ekonomiste, tehnologe, veterinare, agronome i zootehničare da odmah nakon diplomiranja rade u stvarnom proizvodnom okruženju, uz mentorstvo i jasne ciljeve.
Mandati
Kada je reč o zadrugama treba istaći da je ovo sad 17. ministar agrara od 2000. godine. Prosečno trajanje mandata do ovog 17-tog ciklusa bilo je samo 14 meseci! Kada je reč o ministrima, najduže, skoro dva i po mandata zadržao se jedino Branislav Nedimović.
Evo vam primeri mandata trajanja predsednika zadružnih saveza Srbije. Jer, promene Vlada u Srbiji od 2000. godine donele su brze izmene ministara za poljoprivredu. Tako je do danas na ovu dužnost birano 17 ministara. A, kada se pogledaju mandati predsednika Zadružnog saveza Srbije su bili dugovečni. Za 131 godinu ovaj Savez promenio je samo 12 predsednika! Da bi se izjednačili sa ministrima poljoprivrede, vrteška zadrugara bi se zaustavila na broju 111!
Selo ne sme biti prostor improvizacije. Ono mora postati prostor profesionalnog upravljanja! Da mlad stručnjak može da projektuje prihod, da upravlja troškovima, da unapredi kvalitet i da vidi dugoročnu perspektivu, tada ostaje!
A, kada ostaje znanje, ostaje i život!
Veoma važan korak je i prepoznavanje mladog farmera kao profesije, a ne kao socijalne kategorije. Povratak mladih nije pitanje jednokratnih podsticaja, već celovitog sistema: zemlja, finansiranje, znanje, tržište i perspektiva.
Povratak smisla
Cilj nije da svaka kuća ponovo ima kravu. Niti da se spase svih 3.000 naseljenih mesta. Nije ni cilj da se od nestanka spasava svih 3.000 naseljenih mesta kojima preti nestanak! Treba pomoći onima koji posle toga imaju šansu za samoodrživost. To znači da bi u njima živeli mladi, srednje generacije, starci u trećem dobu!
Cilj je da selo ponovo ima ekonomsku funkciju u savremenom društvu!
Srbija se, realno, ne može takmičiti sa najrazvijenijim ekonomijama sveta u proizvodnji automobila, čipova ili visoke industrijske serije. Ali u stočarstvu, u proizvodnji hrane, u sistemu koji spaja zemlju, znanje i tradiciju, tu imamo prostor i potencijal da budemo ozbiljni, konkurentni i prepoznatljivi.
To nisu delatnosti prošlosti, već temelji svake stabilne ekonomije!
Kada se u selu ponovo pojavi stabilan prihod, kada mladi vide da trud ima rezultat, kada se vrednost zadržava tamo gde nastaje, tada se vraća život. Ne preko noći, ali trajno. Povratak selu ne počinje asfaltom ni parolama. On počinje povratkom logike, poverenja i sistema koji funkcioniše. Selo nam ne sme biti trošak. Ono mora postati investicija u stabilnost!
Zemlja koja izgubi ekonomsku funkciju svog sela vremenom gubi i sposobnost da odlučuje o sopstvenoj budućnosti. Povratak selu nije romantična ideja niti povratak u prošlost. To je ekonomska nužnost i jedna od najvažnijih strateških odluka koje jedno društvo može doneti o sopstvenoj budućnosti.
Tužna slika sela u Srbiji!
Prema popisu poljoprivrede, a podacima RZS, do 2052. godine sa mape Srbije nestaće, prema sadašnjoj situaciji, oko 3.000 sela, odnosno naseljenih mesta! Najpre nestaju ona gde se čeka ko će biti poslednji da ugasi svetlo da bude poslednji u kući koja ostane.
Sela u Srbiji nestaju, ali sad dolazi vreme za spasavanje varošica, jer i one sve više liče na sela. U oko 86 odsto naselja, odnosno sela, opada broj stanovnika.
U selima Srbije danas je prazno blizu 200.000 kuća! Od toga oko 50.000 nema ni naslednike, pa je teško utvrditi i vlasnike, kako bi se i one prodale, odnosno dodelile beskućnicima!
Jer, akcijom MBS u poslednjih pet godina u selima širom Srbije oni koji prvi put rešavaju stambeni problem, starosti do 45 godina, dobili su skoro 4.200 kuća! Pomoć u kupovini tih kuća u kojima poslednjih godina nije bilo života bila je – država koja je to finansirala. Na taj način su sela Srbije dobila gotovo 17.500 novih stanovnika. Među njima je više od 3.000 dece! Ali, problemi i dalje ostaju!
Poštu ni bankomat nema oko 2.000 sela, odnosno naseljenih mesta!
Blizu 3.000 sela nema vrtića!
U dve trećine sela nema ambulante! U 20 odsto sela nema osnovne škole! Razlog je da nema đaka da idu u njih!
U 2023. godini u Srbiji se prema podacima RZS navodnjavalo samo 47.529 hektara njiva. U svetu se prosečno navodnjava čak 17% obradivih površina! U 2025. godini i pored najave izgrađenih sistema i utrošenih para, na više stotina hiljada hektara, oni nisu proradili. Njive su bile žedne! Prema podacima RZS navodnjavalo se samo 47.543 hektara njiva u javnom i zadružnom vlasništvu.
Istovremeno se od 4.072.000 hektara obradivih njiva koristilo 3.257.100 hektara oranica. To je bila i ostala najveća neiskorišćena fabrika pod otvorenim nebom u Srbiji.
Tišina koja nastaje…
Da bi se u nekim sredinama opstalo danas je na prvom mestu voda, i ovo je vek vode, kao što je prošli vek bio – vek nafte. Uz vodu, vazduh, potrebna je i energija da bi se proizvela hrana, za sve one kojima je potrebna!
Godišnje se broj obradivih njiva smanji za 25.000 hektara zemljišta!
Prema podacima RZS, u 545 sela nema ženskog stanovništva u optimalnom dobu, a to je od 20 pa do 34 godine života.
U 463 sela nema nijednog maloletnog deteta!
Prema podacima RZS u 463, a to je 10 odsto sela, odnosno naseljenih mesta u Srbiji, nema nijednog maloletnog deteta!
Od 4,07 miliona hektara poljoprivrednih njiva, obrađuje se oko 3.257.100 hektara.
Razloge zašto nestaju sela u Srbiji, pa ona imaju i sve manje stanovnika, treba tražiti u decenijama iza nas kada je zapostavljano selo.
Najbolji dokaz je da 500 sela nema asfaltni put ni vezu sa svetom, u 1.000 sela nema ni prodavnice!
Zato i ostaje ključno pitanje: da li će strategija biti praćena stabilnim budžetskim okvirom, jednostavnijim procedurama i stvarnim uključivanjem lokalnih zajednica i proizvođača, ili će i ovaj dokument ostati pretežno deklarativan.
Kada je pušten u rad hidrosistem D-T-D, 1977. godine, a to je bio i početak rada brane na Tisi kod Novog Bečeja, narodu je tada bilo obećano da će se navodnjavati 510.000 hektara njiva i da se odvodi suvišna voda sa milion hektara. Sve je to ostao samo san na papiru!
Jer, njive su žedne vode, pa zato na njima nema ni dve ni tri žetve, što bi se realno moglo! A, to je obećavano narodu. Ali, obećanja su ostala u fiokama, a potvrda tome je poslednji podatak RZS da se u Srbiji navodnjava samo 1,4 odsto javnih obradivih površina! O tome najbolje govori i nalaz DRI, napisan posle kontrole javnih sistema. Jer, potrošeno je 58 miliona evra, a njive su i dalje žedne! Nema dovoljno navodnjavanih površina. Prošle 2025. godine prema podacima RZS je bilo navodnjavano 47.543 hektara površina u vlasništvu javnih preduzeća i zadruga.
Rezultat svih tih promašaja je gubitak Prehrambenog i semenskog suvereniteta Srbije!
Sve to loše u agraru Srbije, značajno je pomogla tada loša Strategija razvoja poljoprivrede i ruralnih sredina koja je trajala od 2014. do kraja 2024. godine. Nju je napisalo 240 eksperata agrara Srbije na 145 strana. Za tu promašenu strategiju oni su sami sebe nagradili sa 8,2 miliona evra, namenskog novca iz tri evropske zemlje.
A, kreatori promašene strategije tada su jednoglasno podržali nerealni i nemoguć razvoj agrara Srbije u tom periodu od 9,1 odsto, odnosno 6,1 odsto u lošijim godinama. Tako su obmanuli premijera, ministra i narod!
Na netačnost te strategije koja je napisana od strane 240 stručnjaka iz Srbije, sa nerealnim željama da će agrar od 2014. do 2024. godine da raste po stopi od 9,1 odsto, odnosno u lošijim godinama od 6,1 odsto, niko se nije obazirao! Na te nerealnosti i obmane tadašnjeg premijera, ministra agrara i naroda u Srbiji, upozoravao je recenzent te strategije pada, a ne rasta proizvodnje, prof. dr Koviljko Lovre, nekadašnji savezni ministar poljoprivrede Jugoslavije. Niko ga nije slušao!
Rezultat te pogrešne strategije je da je Srbija izgubila PREHRAMBENI SUVERENITET! Treba dosta vremena da se on vrati. Ističe se da će ova nova strategija konačno biti razvojna!
Da bi se to ostvarile želje i realni planovi prvo treba napuniti prazne staje govedima, potrebno je najmanje dva miliona grla, obore sa svinjama pa da u njima bude bar pet miliona svinja, u torovima da bude oko 3,5 miliona ovaca, oko 90 miliona grla živine!
Dok se stočarstvo u Srbiji gasi, u svetu ima dosta zemalja u kojima ima više goveda nego ljudi!
Tako u četiri zemlje sveta broj goveda premašuje broj stanovnika – što pokazuje koliko je stočarstvo važno za njihovu ekonomiju.
U Argentini ima 53,8 miliona grla stoke i 45,5 miliona ljudi. Govedina je simbol nacionalne kuhinje i glavni izvozni proizvod.
Brazil ima čak 252,7 miliona grla i 211,1 miliona stanovnika. Kao jedan od vodećih izvoznika govedine, suočava se i sa kritikama zbog uticaja stočarstva na amazonske šume.
U Urugvaju, na svakog stanovnika dolaze gotovo tri grla goveda – sa 11,9 miliona goveda i samo 3,3 miliona ljudi. Goveda visokog kvaliteta čine petinu izvoza zemlje!
Na Novom Zelandu, gde ima 10 miliona grla i 5,2 miliona ljudi, stočarstvo je oslonac mlečne industrije!
Posle izgradnje hidrosistema D-T-D obećano je narodu navodnjavanje od 510.000 hektara njiva. Obećanja su ostala u fiokama…
Njive su žedne, a prinosi su ispod nivoa od pre tri, četiri pa i pet decenija…
Danas u Srbiji postoji:
U stajama i na pašnjacima ima samo 698.871 grlo goveda. Toliko ih je bilo i pre 100 godina!
U oborima se nalazi tek 2.403.991 grlo svinja. Njih je bilo toliko i 1947. godine, odmah posle Drugog svetskog rata!
U torovima se nalazi tek 1.684.013 grla ovaca. Pre samo dve decenije bilo ih je dvostruko više!
Gaji se samo 14.509.387 grla živine…
Voda, hrana i energija…
Stočni fond u najvećem delu je nestao u vremenu primene te loše štetne prošle strategije, od 2014. pa do 2024. godine. Za takvu strategiju obmane, odnosno prevare, jednoglasno je odlučilo čak 240 njenih kreatora i potpisnika!
Za to vreme, u Srbiji se ugasilo 62.000 farmi, odnosno mladih gazdinstava koji nisu mogli više da opstanu. Za tako lošu strategiju, čiji je rezultat gubitak PREHRAMBENOG SUVERENITETA, niko za to nije odgovarao! Zašto – nema odgovora nadležnih!
To je bila socijalna strategija.
Uskoro, tokom 2026. godine, treba da počne primena nove Strategije razvoja poljoprivrede i ruralnog razvoja od 2026. pa do 2034. godine. Ona treba da izleči teško oboleli agrar Srbije. Bolest nije došla odjednom. Više od tri i po decenije stočarstvo u Srbiji imalo je godišnji pad od tri odsto!
Dakle, nije preko noći potamanjena stoka. Da bi se ona obnovila potrebno je toliko vremena. I moraju se poštovati prirodni procesi da se proizvede toliki broj stoke!
Ubrzano, za jednu deceniju, nestaće oko 1.200 sela, jer imaju manje od po 100 stanovnika; Srbija danas ima 4.720 sela. Do 2052. godine sa mape Srbije će nestati najmanje 3.000 sela!
Sva sela, koja uskoro nestaju, a to je njih 1.200, ne treba spašavati. Treba samo ona koja imaju šanse za opstanak i ostanak!
Prema podacima RZS u 463, a to je 10 odsto sela, odnosno naseljenih mesta u Srbiji, nema nijednog maloletnog deteta!
Čak 55 sela, odnosno naselja, nema ženskog stanovništva.
U 315 sela, odnosno naselja, nema ženskog stanovništva koje je u fertilnom periodu, a to je od 15 do 49 godine.
Prema podacima RZS, u 545 sela nema ženskog stanovništva u optimalnom dobu, a to je od 20 pa do 34 godine života.
U 2.894 naselja, odnosno sela Srbije, broj starijih od 60 godina je dvostruko ili više od toga veći od broja mladih od 19, a u 168 sela nema stanovništva mlađeg 50 godina!
Poljoprivredom se bavi 57,6 odsto muškaraca i 42,4 odsto žena na selu od ukupnog broja od 1.150.653 poljoprivrednika!
Analitičari ističu da je najveća boljka poljoprivrede Srbije, usitnjenost gazdinstava i nedostatak organizovanja na nacionalnom nivou.
Statistika beleži da u toj rascepkanosti koristimo 3.257.100 hektara njiva pocepanih čak 19 miliona mini parcela!
Agrar Srbije u brojkama: godišnje se gubi 25.000 hektara obradivog zemljišta!
Fond obradivih površina u Srbiji godišnje se smanjuje za oko 25.000 hektara zbog izgradnje puteva, bespravne gradnje i podizanja različitih objekata. U Srbiji postoji i „zabluda da pod poljoprivrednim površinama imamo oko pet miliona hektara i da obradive površine čine 4,1 miliona hektara“.
To bogatstvo po glavi stanovnika Srbije je 0,52 hektara, što je znatno više nego u Holandiji, Nemačkoj, i što je, tvrde neki, naše bogatstvo.
Ili to je više nego što imaju zajedno Kina, Indija i Japan zajedno! A, Srbija ne zna to da koristi!
Stručnjaci upozoravaju i da sa druge strane, neobrađeno ostaje od 400.000 do 600.000 hektara, što sebi ne dozvoljavaju ni mnogo razvijenije zemlje.
Analitičari upozoravaju na niz neregistrovanih problema koji postoje u agraru. To su, pre svega, u korišćenju zemljišta u Srbiji sledeći problemi: ekstenzivnost, usitnjenost poseda, nedovoljno unošenje organske materije i nizak nivo korišćenja organskog đubriva, kao i degradacioni procesi izazvani delovanjem prirode i čoveka.
U Srbiji danas ima 481.000 dvoosovinskih traktora. Od toga je trećina starija od svojih vlasnika!
Godišnje u Srbiji nestane oko 25.000 hektara plodne zemlje. Koristi se za infrastrukturu, divlju gradnju i druge namene. Slično je i u svetu gde godišnje nestane oko 30 miliona hektara plodnih oranica! To je veličina jedne Italije!
Način korišćenja zemljišta je ekstenzivan, sa ekstenzivnom setvenom strukturom i smanjenjem broja stoke, koja sad u BDP agrara Srbije, prema analizi iz 2023. godine, učestvuje samo sa 28,1 odsto. Karakteristika zemalja sveta je, da je svako učešće stočarstva u BDP agrara ispod 60–70 odsto, karakteristika nerazvijenih!
Dakle, Srbija se nalazi među najnerazvijenijim zemljama sveta ako se posmatra ovakav razvoj. U strukturi setve i dalje dominiraju žitarice, 77 odsto, a nedovoljna je zastupljenost industrijskog bilja, povrća i krmnog bilja, 23 odsto.
Analitičari ukazuju da je sad počeo blagi oporavak vinograda i da oni u Srbiji sad zauzimaju blizu 18.000 hektara. Toliko ih ima i u Sloveniji i Hrvatskoj. Karakteristika postojećih zasada je da su zastareli, neujednačenog sortnog sastava, niskoprinosni, nekvalitetni i nedovoljno profitabilni – što je takođe pokazatelj ekstenzivnosti dosadašnje proizvodnje. Počeo je i oporavak vinarstva jer imamo oko 509 vinarija koje nude kvalitetno vino!
Godišnje tri do četiri odsto manje stoke…
Najnovija analiza Republičkog zavoda za statistiku takođe ukazuje da je broj stoke u Srbiji u poslednje tri decenije opadao po godišnjoj stopi od tri do četiri odsto. Najnepovoljnija situacija je kod priplodne stoke, a godišnja proizvodnja mesa za tri i po decenije pala je sa 650.000 na oko 447.000 tona svih vrsta mesa.
Inače, svaki Evropljanin godišnje pojede po 25 kilograma mesa više od žitelja Srbije. To po statistici neće moći da se stigne ni u narednih pola veka, ni uz najviše stope razvoja!
Srbija se nalazi i u društvu evropskih zemalja sa najusitnjenijim posedom. Prema podacima RZS u Srbiji i dalje dominiraju mala gazdinstva, mada se primećuje tendencija blagog ukrupnjavanja gazdinstava.
Broj gazdinstava u odnosu na popis agrara iz 2012. godine je opao čak za 62.000! Beleži se i blagi rast ukupno korišćenog poljoprivrednog zemljišta u odnosu na proteklu deceniju. Pretpostavka je da najmanja gazdinstva iz ekonomskih razloga prestaju da se bave poljoprivrednom proizvodnjom i da prodaju ili daju u zakup svoje poljoprivredno zemljište, srednjim i velikim gazdinstvima.
Prosečna veličina korišćenog poljoprivrednog zemljišta povećala se sa 5,4 hektara, koliko je iznosila 2012. godine, na 6,4 hektara u 2018. godini.
Prosečna veličina poseda privatnih gazdinstava je do dva hektara, takvih oko 21.000 gazdinstava, i to predstavlja veoma značajnu prepreku da poljoprivrednici postanu u većoj meri robni proizvođači.
Jedno gazdinstvo u Srbiji danas je veličine u proseku 6,4 hektara. Na njemu se gaji po jedno govedo, obično krava, pet svinja, tri ovce, 43 živine i poseduju po tri košnice!
Gazdinstva i zaposleni
Inače, prema rezultatima popisa i podacima RZS u Srbiji danas postoji 508.365 gazdinstava, dok je 2012. godine bilo 631.552! Ona obrađuju 3.257.100 hektara zemljišta, od čega su oranice 2.571.580 hektara. Prema podacima RZS žita se gaje na 1.702.829 hektara, industrijsko bilje na 493.570 hektara, krmno bilje se žanje na zeleno sa površine od 229.753 hektara, ugari se nalaze na 9.145 hektara, livade i pašnjaci zauzimaju 676.724 hektara, a stalni zasadi se nalaze na 205.464 hektara.
Statistika beleži da i pored pada broja stoke, u Srbiji se sad nalazi 698.871 grlo goveda, zatim 1.684.013 ovaca, 149.000 koza, 2.403.991 svinja, za što stočari tvrde da trenutno ima manje od dva miliona grla, kao i 14,5 miliona živine. Tu je i oko 14.000 konja kao i više od 1.000 magaraca koje statistika ne vodi!
U porodičnim gazdinstvima kojih ima 508.365 je po 2,2 stalno zaposlena lica. Ukupno ih ima 1.150.653 osobe. Na tim gazdinstvima ima još i 17.347 drugih zaposlenih.
Broj košnica je u porastu, ima ih više od 1.261.323 košnice, ne samo zbog potražnje za medom, već i zato što pčelari jedini imaju sektorsku nacionalnu organizaciju! Ali, i premije od po 1.000 dinara po košnici, bez obzira da li se u njima proizvodi med ili su prazne! Rekordna proizvodnja meda u Srbiji bila je 2013. godine u količini od 9.750 tona. Tada je bilo izvezeno više od 4.750 tona meda. To je tada u zemlju donelo 14 miliona dolara, što je tada bilo više od meda nego od izvoza mesa!
Stručnjaci ističu, da bi nam selo opstalo, a potom i ostalo, moramo da počnemo da izvozimo prerađevine, umesto robe u rinfuzi. Izvozimo soju, kukuruz i pšenicu, umesto da kukuruzom bez GMO hranimo stoku. Ili od kukuruza u višim fazama prerade, može da se dobije oko 5.000 raznih proizvoda. Pa kada se prodaje imao bi i mnogo višu cenu nego kao sirovina! Jer, cena takvog mesa i mleka drugih proizvoda iz viših faza prerade je izuzetno visoka. U prodaji oni bi doneli znatno više novca nego prodaja sirovine u zrnu! Svetli primeri su Šumadije i Zapadne Srbije, gde je i najmanji pad i broja gazdinstava i poljoprivredne proizvodnje.
Sva ta naselja, posebno u ruralnim sredinama su iscepkana, bez upotrebne infrastrukture, a tu neće ni migranti da dolaze, da ih ožive i sa tim moramo da se pomirimo!
Nešto drugačiji slučaj je sa 460 vojvođanskih sela, koja su planski pravljena, ali i ona doživljavaju depopulaciju. Napreduju sela u kojima postoji i dobra zadruga sa više desetina zaposlenih. U takvim selima postoji i neki mali prerađivački kapacitet, gde se ljudi zapošljavaju.
Prema podacima RZS, šansu za opstanak ne mogu da imaju svih 3.000 sela, kojima preti nestanak do 2052. godine. Opstati i ostati mogu samo ona naseljena mesta koja se nalaze u blizini gradova, koji su dobrim saobraćajnicama povezani sa centrima, i imaju dobru infrastrukturu i sadržaje. U neka od tih urbanizovanih naselja sve više se preseljavaju oni koji beže iz gradova, ali se oni retko i to samo sporadično bave poljoprivredom.
Ugrožena su danas i stara, ušorena vojvođanska sela… Prema podacima RZS u Srbiji je sve manje stoke. Trenutno samo 698.871 grlo goveda, 2,4 miliona svinja, 1,68 miliona ovaca, oko 149.000 koza i 14,5 miliona živine…
Mali broj stoke, posebno svinja, doveo je do gubitka Prehrambenog suvereniteta zemlje sa 6,6 miliona stanovnika… Pored njega izgubljen je i semenski suverenitet! Ekonomisti znaju šta znači za zemlju u kojoj to nestane!
Zapostavljeno ruralno područje!
U Srbiji ima 4.720 naseljenih mesta, a nestaje svako četvrto selo! U 86 odsto njih opada broj stanovnika. Sela smo i sami ugasili jer po Ustavu ne postoji ni jedno! Zračak nade ka boljitku video se u akciji „500 zadruga u 500 sela”. Za godinu i po dana osnovano je 95 malih, zadružnih preduzeća. Do kraja akcije osnovano je više od 1.100 novih zadruga. Sve nisu mogle da opstanu jer u selima nema prerađivačke industrije. Agrar je opljačkan posle demokratskih promena pa su iz sela odnete kompletne fabrike.
To je bila pljačkaška privatizacija uz pomoć države!
Najkraći put do uništenja jedne zemlje je, izumiranjem sela i uništavanjem agrara, odnosno semenarstva. Srbija se sad nalazi na tom putu. Puno se govori o selu. Ali po Ustavu, u Srbiji ne postoji ni jedno selo! Sve su to naseljena mesta koja nestaju. Prema rezultatima popisa RZS iz 2023. godine do 2052. godine sa mape Srbije nestaće čak 3.000 sela!
Dakle, prvi korak ka uništavanju učinili smo sami, jer smo sela izbacili iz Ustava. U njemu piše da su sve to naseljena mesta, a ima ih oko 4.720!? Od tog broja 1.200, ili svako četvrto selo je u fazi nestajanja. Jer, u 1.034 ima manje od po 100 žitelja, a u 550 ima manje od po 50 stanovnika. U zemlji ima 6,6 miliona stanovnika, a više od polovine živi u naseljenim mestima, odnosno selima koja nestaju! Jer, u 86 odsto naseljenih mesta opada broj stanovnika.
Sela Srbije karakteriše i nešto starije stanovništvo, 43,6 godina, nego što je ono u gradu, 41,3. Zračak nade za opstanak nekadašnjih sela i ostanak u njima video se u akciji „500 zadruga u 500 sela”. Ta akcija je uspešno završena jer je osnovano 1.100 novih zadruga. Od tog broja ugasilo se njih stotinak. Ostale vode borbu za opstanak i ostanak.
Sumorna je slika srpskog sela, posebno brdsko-planinskih područja. Jer, u selima nema ko da radi, a u gradovima nema šta da se radi. Seljak ne služi samo da bi proizvodio hranu, on je čovek koji treba da ima i dostojan život!
Srbija se nalazi među demografski najstarijim zemljama u Evropi. Jer, godišnje umre oko 102.000 žitelja, a rodi se manje od 65.000 što je na nivou Prvog svetskog rata. A, sela su nekada bila glavna baza za rađanje dece. Dakle, samo na osnovu mortaliteta nestane po jedna varoš kao što je Bačka Palanka ili Negotin, Vršac ili Kikinda.
Trend smanjenja stanovništva nastaviće se i do 2052. godine, kada će Srbija imati oko 5,2 miliona stanovnika. Po tome će se vratiti na nivo od 100 godina unazad. Poslednjih godina u svet godišnje sa kartom u jednom pravcu ode oko 60.000 mladih i školovanih.
To su sve poražavajući podaci i ako se tako nastavi, već za pola veka bićemo manjina u sopstvenoj državi.
Ljudi se sve više sele u gradove gde jedva preživljavaju, a nisu stambeno obezbeđeni i zato se sve ređe odlučuju za potomstvo. Tako danas u Srbiji ima više od 260.000 momaka i 100.000 devojaka koji su zašli u petu deceniju, a da nisu zasnovali porodice.
Razloge zašto nestaju sela u Srbiji, pa ona imaju i sve manje stanovnika, treba tražiti u decenijama iza nas kada je zapostavljano selo i ceo ruralni razvoj! Dokaz je da danas u 600 sela nema više nijedne krave!
Selo Gostuša, Stara planina
„Na svetu ne postoji ništa slično“: srpsko selo na Staroj planini zaintrigiralo strance, kuće su ovde zidane kamenom – od temelja do krova! Selo Gostuša ili Kameno selo nalazi se na 700 metara nadmorske visine i deo je Parka prirode Stara planina.
Tridesetak kilometara udaljeno je od Pirota i smešteno na obalama Zavojskog jezera, na nekadašnjem rimskom putu, a na prvi pogled te razbacane trošne kuće ne privlače pažnju. Međutim, znanje da je to skromno seoce 2016. dobilo nagradu Evropa Nostra i Gran Pri Evropske unije za kulturno nasleđe svakog će navesti da se zapita – po čemu je Gostuša tako posebna?
Kameno selo…
„Na svetu ne postoji ništa slično“: srpsko selo na Staroj planini zaintrigiralo strance, kuće su ovde zidane kamenom – od temelja do krova.
Selo Gostuša ili Kameno selo nalazi se na 700 metara nadmorske visine i deo je Parka prirode Stara planina.
Tridesetak kilometara udaljeno je od Pirota i smešteno na obalama Zavojskog jezera, na nekadašnjem rimskom putu, a na prvi pogled te razbacane trošne kuće ne privlače pažnju. Međutim, znanje da je to skromno seoce 2016. dobilo nagradu Evropa Nostra i Gran Pri Evropske unije za kulturno nasleđe svakog će navesti da se zapita – po čemu je Gostuša tako posebna?
Glavna specifičnost tog mesta je jedinstvena arhitektura koja je sačuvana u svom autentičnom stanju, zajedno sa starim običajima i kulturom življenja.
Kuće u Gostuši građene su od kamena, blata i drugih prirodnih materijala koje su stanovnici pronalazili u okolini Stare planine. To se ne odnosi samo na nekoliko kuća, već na celo selo. Zidane su bez maltera ili bilo kog drugog vezivnog materijala – tehnikom pod nazivom suvozidica, a umesto ćeramide i crepa, kao osnovni materijal za pokrivanje služe kamene ploče. Sve kuće su praktično od kamena, od temelja do krova.
Zbog toga Gostušu i zovu „kameno selo“. Nijedno drugo selo nema taj stil gradnje, međutim, ono što još više fascinira je činjenica da te kuće, iako stare i trošne, i dalje stoje prkoseći modernim načinima gradnje.
Osim što su pravi kuriozitet za arhitekte širom sveta, ova domaćinstva su sačuvala i autentičan izgled. U selu je, kažu, nekada živelo oko 1.500 stanovnika, a danas svega stotinak.
Gostuša, „Kameno selo” u jugoistočnoj Srbiji, čuvar je lokalne tradicije, zanata i održivog života još od 19. veka. Smešteno na obroncima Stare planine, između tri reke, selo odlikuje obilje jedinstvenih prirodnih resursa. Zbog udaljenosti sela i loše putne infrastrukture, mesto je ostalo gotovo netaknuto od osnivanja. Živopisne kuće izgrađene od kamena i drugih prirodnih materijala zajedno sa lokalnom tradicijom i zanatima pružaju jedinstven uvid u istoriju mesta i čine ga vrednim delom materijalne i nematerijalne baštine – navodi European Heritage Days.
Ipak, ne postoje pouzdani podaci o nastanku sela ili kontinuitetu naseljavanja prostora na kome je danas Gostuša, ali ukazuje na to da postoje razna tumačenja, legende, predanja…
Jedno od njih kaže da je Gostuša jedno od tri najstarijih naselja u okolini Pirota, a po nekim izvorima se nastanak sela vezuje za gradnju crkve Svetog Jovana Krstitelja u Gostuši početkom 12. veka. U blizini sela nalaze se i ostaci utvrđenja iz perioda Rimskog carstva, što ovaj kraj čini još interesantnijim.
Glavna specifičnost tog mesta je jedinstvena arhitektura koja je sačuvana u svom autentičnom stanju, zajedno sa starim običajima i kulturom življenja.
Kuće u Gostuši građene su od kamena, blata i drugih prirodnih materijala koje su stanovnici pronalazili u okolini Stare planine. To se ne odnosi samo na nekoliko kuća, već na celo selo. Zidane su bez maltera ili bilo kog drugog vezivnog materijala – tehnikom pod nazivom suvozidica, a umesto ćeramide i crepa, kao osnovni materijal za pokrivanje služe kamene ploče. Sve kuće su praktično od kamena, od temelja do krova. Zbog toga Gostušu i zovu „kameno selo“. Nijedno drugo selo nema taj stil gradnje, međutim, ono što još više fascinira je činjenica da te kuće, iako stare i trošne, i dalje stoje prkoseći modernim načinima gradnje.
Osim što su pravi kuriozitet za arhitekte širom sveta, ova domaćinstva su sačuvala i autentičan izgled. U selu je, kažu, nekada živelo oko 1.500 stanovnika, a danas svega stotinak.
Gostuša, „Kameno selo” u jugoistočnoj Srbiji, čuvar je lokalne tradicije, zanata i održivog života još od 19. veka. Smešteno na obroncima Stare planine, između tri reke, selo odlikuje obilje jedinstvenih prirodnih resursa. Zbog udaljenosti sela i loše putne infrastrukture, mesto je ostalo gotovo netaknuto od osnivanja. Živopisne kuće izgrađene od kamena i drugih prirodnih materijala zajedno sa lokalnom tradicijom i zanatima pružaju jedinstven uvid u istoriju mesta i čine ga vrednim delom materijalne i nematerijalne baštine – navodi European Heritage Days. Ipak, ne postoje pouzdani podaci o nastanku sela ili kontinuitetu naseljavanja prostora na kome je danas Gostuša, ali ukazuje na to da postoje razna tumačenja, legende, predanja… Jedno od njih kaže da je Gostuša jedno od tri najstarijih naselja u okolini Pirota, a po nekim izvorima se nastanak sela vezuje za gradnju crkve Svetog Jovana Krstitelja u Gostuši početkom 12. veka. U blizini sela nalaze se i ostaci utvrđenja iz perioda Rimskog carstva, što ovaj kraj čini još interesantnijim.
Najbolji dokaz zaostajanja ruralnih sredina je činjenica da 500 sela nema asfaltni put ni vezu sa svetom, u 1.000 sela nema ni prodavnice! U njima se nalazi 50.000 kuća bez vlasnika i još blizu 150.000 njih u kojima trenutno niko ne živi. U 2.000 sela nema pošte ni bankomata, a u 230 njih ni osnovne škole, 2.760 sela nema vrtića, a u dve trećine njih nema ni ambulante…
Dakle, u Srbiji nisu zapostavljena samo sela, nego celo njeno ruralno područje. Zato je sad vreme da se spasavaju i varošice. Jer, 1.200 sela imaju manje od po 100 stanovnika na spavanju. Sva ta sela nemaju šanse za opstanak pa ih ni ne treba sva spašavati. Treba samo ona koja imaju šansu za opstanak i ostanak. Dok nam nestaju i propadaju sela istovremeno propada i kapital koji smo utrošili za školovanje nezaposlenih poljoprivrednih stručnjaka, kojih je pre dve do tri godine bilo 32.000. Od toga oko 5.500 veterinara i agronoma.
Zračak nade je ono što čini Ministarstvo za brigu o selu. Ono je od 2017. pa do 2021. godine uz pomoć države pomoglo rad 207 zadruga sa 2,2 milijarde dinara. Posle toga u selima beskućnicima do 45 godine života, koji prvi put rešavaju svoj stambeni problem, podeljeno je skoro 4.200 useljivih kuća.
Po prvi put imamo kretanja iz grada u sela. Jer je trećina tih došla iz grada da živi u selima. Tako su sela u Srbiji dobila skoro 17.500 novih stanovnika. Najviše ih je u Vojvodini. I sad je u toku akcija dodele kuća u selima onima koji hoće da žive u njima. Dobijene kuće posle useljenja ne mogu da otuđuju u prvoj deceniji života u njima! I sad je u toku akcija dodele praznih kuća. Oni koji hoće da žive u selima Srbije sami pronađu kuće, prikladne za život, i uz pomoć mesnih zajednica, srede papirologiju koju upute u Ministarstvo za brigu o selu. Do sada su dobili kuće svi koji su ispunjavali uslove konkursa. To znači da je dodeljeno 4.000 kuća. Tako su sela dobila oko 17.500 novih stanovnika. Među njima je više od 3.000 dece! Akcija je već šestu godinu u toku i traje od 1. februara do 1. novembra. U pojedinim selima po prvi put se posle više decenija čuje dečja graja!
Koliki je to doprinos za sela Srbije, dokaz je primer Crne Trave, koja kao opština zvanično ima 1.500 stanovnika. Mnogi njeni seljani ističu da na spavanju ima tek oko 1.100 stalnih žitelja!
Put uništenja neke zemlje je iznurivanje sela i uništavanje agrara!
U Srbiji, prema podacima RZS, ima 4.720 naseljenih mesta, a nestaje svako četvrto. U 86 odsto njih opada broj stanovnika. Sela smo i sami ugasili jer po Ustavu ne postoji ni jedno! Zračak nade ka boljitku video se u akciji „500 zadruga u 500 sela”. Ta akcija je ostvarena pre nego što je i planirano. Za četiri godine bespovratnu pomoć od 2,2 milijarde dinara dobilo je 207 starih i novih zadruga. Za to vreme osnovano je i 1.100 novih zadruga. Njih, oko 100 od novoosnovanih, nije izdržalo postojeće ekonomske uslove sredina gde su osnovane, pa su nestale. Ostale koje postoje u Srbiji, njih oko 2.900, bore se za opstanak i ostanak!
Najkraći put do uništenja jedne zemlje je, izumiranjem sela i uništavanjem agrara. Prvi koraci su da ona ostane bez semenarstva. Srbija se sad nalazi na tom putu.
Puno se govori o selu. Ali po Ustavu, u Srbiji ne postoji ni jedno selo! Dakle, prvi korak ka uništavanju učinili smo sami, jer smo sela izbacili iz Ustava. U njemu piše da su sve to naseljena mesta, a ima ih oko 4.720!? Od tog broja 1.200, ili svako četvrto selo je u fazi nestajanja. Jer, u 1.034 ima manje od po 100 žitelja, a u 550 ima manje od po 50 stanovnika. U zemlji ima 6,6 miliona stanovnika, a više od polovine živi u naseljenim mestima, odnosno selima koja nestaju!
Jer, u 86 odsto naseljenih mesta opada broj stanovnika. Sela Srbije karakteriše i nešto starije stanovništvo, 43,6 godina, nego što je ono u gradu, 41,3. Zračak nade za opstanak nekadašnjih sela i ostanak u njima video se u akciji „500 zadruga u 500 sela”. Akcija je davno ispunjena, pa danas ima oko 1.000 novih zadruga koje se trude da opstanu i ostanu! Ali, zadrugarstvo u Srbiji nema svoje mesto u sistemu, pa vodi tešku borbu za opstanak i ostanak!
Dakle, sumorna je slika sela Srbije, posebno brdsko-planinskih područja. Seljak ne služi samo da bi proizvodio hranu, on je čovek koji treba da ima i dostojan život! Srbija se nalazi među demografski najstarijim zemljama u Evropi.
Jer, godišnje umre oko 102.000 žitelja, a rodi se manje od 65.000 što je na nivou Prvog svetskog rata. A, sela su nekada bila glavna baza za rađanje dece. Dakle, samo na osnovu mortaliteta nestane po jedna varoš kao što je Bačka Palanka, Negotin, Vršac ili Kikinda. Trend smanjenja stanovništva nastaviće se i do 2052. godine, kada će Srbija imati manje od šest miliona stanovnika. Ako se tako nastavi trend mortaliteta, Srbija će se vratiti na nivo od 100 godina unazad. Poslednjih godina u svet godišnje sa kartom u jednom pravcu iz Srbije ode oko 60.000 mladih i školovanih.
To su sve poražavajući podaci. I ako se tako nastavi, već za pola veka bićemo manjina u sopstvenoj državi!
Ljudi se sve više sele u gradove gde jedva preživljavaju, a nisu stambeno obezbeđeni i zato se sve ređe odlučuju za potomstvo. Tako danas u Srbiji ima više od 260.000 momaka i 100.000 devojaka koji su zašli u petu deceniju, a da nisu zasnovali porodice!
Razloge zašto nestaju sela u Srbiji, pa ona imaju i sve manje stanovnika, treba tražiti u decenijama iza nas kada je zapostavljano selo i ceo ruralni prostor. Najbolji dokaz je da 500 sela nema asfaltni put ni vezu sa svetom, u 1.000 sela nema ni prodavnice. U njima se nalazi 50.000 kuća bez vlasnika i još skoro 150.000 njih u kojima trenutno niko ne živi. U 2.000 sela nema pošte ni bankomata, u 230 njih ni osnovne škole, 2.760 sela nema vrtića, u dve trećine njih nema ni ambulante… Dakle, u Srbiji nisu zapostavljena samo sela, nego celo njeno ruralno područje. I dok nam nestaju i propadaju sela istovremeno propada i kapital od 1,5 milijardi dolara koji smo utrošili za školovanje nezaposlenih poljoprivrednih stručnjaka, kojih je pre godinu i po dana bilo 32.000. Od toga oko 5.500 veterinara i agronoma nema posla…
Da društvo zna šta će sa selom, imalo bi valjanu, realnu strategiju, odnosno akcioni plan. U dosadašnjoj strategiji bili su netačni, nerealni i neostvarivi programi i želje. To je pokazala njihova realizacija.
U poslednjoj deceniji rast agrarne proizvodnje u Srbiji je samo 0,17 odsto! Umesto obećanog planiranog fizičkog rasta agrarne proizvodnje od 9,1 odsto ili bar 6,1 odsto.
U 2015. godini imali smo pad od osam odsto, pa u 2016. godini toliki rast, zatim u 2017. godini kada je suša nanela štete od 1,5 milijardi dolara pad od 11 odsto i – prema podacima RZS u 2018. godini rast od 15,7 odsto. Rast je bio zahvaljujući Bogu i proizvodnji kukuruza od blizu sedam miliona tona i pšenici od oko tri miliona tona. I te proizvode smo izvozili i hvalili se sa tim potezima. Istovremeno uvozimo žive tovljenike, oko 400.000 godišnje, oko 500.000 prasića i više od 100.000 tona mesa. To bi sve trebalo da budu obrnuti procesi, da se kukuruz potroši ovde, pa da se izvoze artikli iz viših faza prerade.
Rezultat te loše agroekonomske politike u Srbiji je gubitak prehrambenog i semenskog suvereniteta!
Na kraju te strategije od 2014. do 2024. godine godišnji rast proizvodnje bio je samo 0,17 odsto, a za deset godina tek 1,7 odsto!
Na blizu 4,1 miliona hektara poljoprivrednih površina vrednost proizvodnje je do nedavno bila 1.200 dolara po hektaru. Prema najnovijim podacima buduće Strategije razvoja poljoprivrede u Srbiji od 2026. do 2034. godine to je sad oko 1.800 evra godišnje po hektaru.
BDP u Srbiji sve do nedavno je bio oko 8.900 evra godišnje, a sad je kako se ističe blizu 14.000 evra!
Oni koji se bave poljoprivredom u Danskoj, koja ima 5,6 miliona stanovnika, i u oborima ima 32 miliona svinja, imaju godišnji prihod po hektaru 37.000, a u Holandiji 27.000 evra. U Srbiji proizvodimo manje od 400.000 tona svih vrsta mesa godišnje, trošimo po stanovniku manje od 40 kilograma godišnje. Pre dve decenije proizvodili smo 650.000 i trošili po stanovniku 65 kilograma.
Da bi se vratili u tu prošlost kada smo izvozili godišnje 54.500 tona „bebi bifa” potrebna je nova agrarna i socijalna reforma. Od toga je bilo iz današnje Srbije čak 34.000 tona. Sad je to godišnje od 300 do 450 tona godišnje.
Dakle, 100 puta manje!
Jer, u 2015. godini smo izvezli samo 315 tona „bebi bifa”, godinu dana kasnije 415 tona, u 2017. godini 480 tona, a u 2018. godini tek nešto više od 300 tona „bebi bifa“. Te godine smo poklali gotovo svu junad u zemlji, bilo ih je oko 12.000, i hvalili se sa izvozom gotovo 5.000 tona junećeg i goveđeg mesa u Tursku.
Kad ćemo u Kinu obećanih 500.000 tona, kada je godišnja proizvodnja goveđeg i junećeg mesa u Srbiji i sad samo 76.000 tona?
Cilj nove Strategije poljoprivrede i ruralnog razvoja od 2026. do 2034. godine je da se vrati izgubljeni Prehrambeni i semenski suverenitet zemlje. Da bi to postigli prvo moramo da povećamo agrarnu proizvodnju koja je na nivou od pre tri, četiri ili pet decenija. Uporedo sa tim treba da se napune staje govedima, obori svinjama, torovi ovcama.
Nužno je da počnu da rade davno obećani sistemi za navodnjavanje. Jer, u 2025. godini se navodnjavalo samo 47.543 hektara u vlasništvu javnih preduzeća i zadružnih njiva.
Prema podacima RZS danas se u stajama Srbije nalazi samo 698.871 grlo goveda, 2.403.991 grlo svinja, 1.684.013 ovaca, 149.000 koza i 14.590.387 kokošaka.
Cilj je da imamo najmanje dva miliona grla goveda, oko 5,5 miliona svinja, 3,5 miliona ovaca…
Oporavak zemlje
Do pokretanja akcije „500 zadruga u 500 sela” Srbija je bila zemlja u kojoj se godišnje gasilo po 100 zadruga, a do sredine marta 2019. godine osnovano je 1.100 novih.
Za četiri godine 207 zadrugara dobilo je bespovratno za oporavak 2,2 milijarde dinara. To znači da je otvoreno i nekoliko stotina malih, zadružnih preduzeća. Cilj je da se pomogne nerazvijenim ruralnim krajevima i sitnim proizvođačima čije njive imaju prosek od oko 2,5 hektara. Takvih vlasnika malih njiva ima u zemlji oko 263.000. A, ukupno ima 508.365 gazdinstava.
U svakom od njih je po 2,2 zaposlena lica. To znači da od agrara direktno živi više od 1.150.653 osobe zaposlene u primarnoj delatnosti agrara.
Da bi opstali i ostali oni moraju da se udruže i zajednički da nastupaju. Ukoliko se ne udruže, ne da će propasti, nego će nestati! Pored toga želja je da se zaustavi iseljavanje iz sela i da se u njima pokrenu mali prerađivački pogoni… A, tih pogona još uvek nema! A, to bi značajno pomagalo i ujednačavanju regionalnog razvoja u Srbiji. Sa ovim akcijama na ovaj način uz bespovratnu pomoć države zadrugama, prvi put posle osam decenija bolju životnu egzistenciju osetilo je desetina hiljada gazdinstava. Ali, na globalnom nivou to se i ne primeti!
Razvojna, umesto socijalne strategije!
Da društvo zna šta će sa selom, imalo bi valjanu, realnu strategiju, odnosno akcione ili nacionalne planove. Najavljuje se da ćemo uskoro dobiti prvo valjanu strategiju.
A, da će njeno sprovođenje zavisiti od toga da li će imati budžeta, odnosno materijalne podrške države i lokalnih samouprava. To bi trebalo da bude samo početak boljeg seoskog života u Srbiji koji se čeka već više od pola veka… Dakle, po obećanju to će biti razvojna strategija!?
U dosadašnjoj strategiji, koja je bila socijalnog karaktera, nalazili su se netačni, nerealni i neostvarivi programi i želje. To je pokazala njihova realizacija. Jer, od 240 naših domaćih stručnjaka bio je obećan godišnji agrarni rast od 9,1 odsto ili u lošijim godinama 6,1 odsto. To je bila prevara i obmana naroda, tadašnjeg premijera, ministra tadašnjeg poljoprivrede…
Umesto strategije rasta od 2014. pa do kraja 2024. godine, dobili smo strategiju pada. Jer, u toj deceniji kada je narodu bilo obećano med i mleko, agrar je imao godišnji rast samo od 0,17 odsto ili u celoj deceniji je bilo samo 1,7 odsto. Ugašeno je 62.000 gazdinstava. Izgubljen je PREHRAMBENI SUVERENITET!
Za poslednje tri i po decenije, do 2024. godine, rast agrarne proizvodnje u Srbiji bio je samo 0,45 odsto! Ali, je to bilo znatno više od ovog netačnog, obećavanog, koji je doveo do smanjenja broja stanovnika za najmanje 500.000 ljudi i gašenja 62.000 gazdinstava!
Umesto planiranog fizičkog rasta agrarne proizvodnje od devet ili bar 6,1 odsto u 2015. godini imali smo pad od osam odsto, pa u 2016. godini toliki rast, zatim u 2017. godini kada je suša nanela štete od 1,5 milijardi dolara pad od 11 odsto i – prema podacima RZS u 2018. godini rast od 15,7 odsto. Rast je bio zahvaljujući Bogu i proizvodnji kukuruza od blizu sedam miliona tona i pšenici od oko tri miliona tona. I te proizvode smo izvozili u naturi i hvalili se sa tim potezima. Istovremeno smo uvozili žive tovljenike, njih oko 400.000 komada godišnje, zatim po 500.000 prasića i blizu od 40.000 do 100.000 tona mesa! To su sve trebalo da budu obrnuti procesi, da se kukuruz potroši ovde, pa da se izvoze artikli iz viših faza prerade.
Na 4,1 miliona hektara poljoprivrednih površina, po najnovijim podacima, vrednost proizvodnje je oko 1.800 dolara po hektaru. U Danskoj je to 37.000, Holandiji 27.000 evra. Proizvodimo manje od 400.000 tona svih vrsta mesa, trošimo po stanovniku manje od 40 kilograma godišnje. Pre dve decenije proizvodili smo 650.000 i trošili po stanovniku 65 kilograma. Da bi se vratili u tu prošlost kada smo iz nekadašnje Jugoslavije izvozili po godišnje 54.500 tona „bebi bifa”, a od toga iz Srbije po 34.000 tona, potrebna je nova agrarna i socijalna reforma. Jer, u 2015. godini smo izvezli samo 315 tona „bebi bifa”, godinu dana kasnije 415 tona, u 2017. godini 480 tona, a u 2018. godini tek nešto više od 300 tona „bebi bifa“.
Sad se izvozi 100 puta manje
Te godine smo poklali gotovo svu junad u zemlji, bilo ih je oko 12.000, i hvalimo se sa izvozom gotovo 5.000 tona junećeg i goveđeg mesa u Tursku. Kad ćemo u Kinu obećanih 500.000 tona, kada je godišnja proizvodnja tog mesa samo 76.000 tona?
Do pokretanja akcije „500 zadruga u 500 sela” Srbija je bila zemlja u kojoj se godišnje gasilo po 100 zadruga, a do sredine marta 2021. godine osnovano je 1.100 novih. Od tog broja stotina zadruga nije opstalo. I drugima je teško jer u selima gde se nalaze nema prerađivačkih kapaciteta za agrarnu proizvodnju u tim regionima. Starim i novim zadrugama je za te četiri godine, njih 207 dobilo je bespovratno 2,2 milijarde dinara, oko 18 miliona evra. Taj novac pomogao im je samo da malo opstanu, ali sad su opet u velikoj krizi. Njihov opstanak je doveden u pitanje!
Sad su opet u teškoj situaciji, jer njihov položaj i problemi nisu sistemski rešeni u Srbiji.
Ukoliko se ne udruže, ne da će propasti, nego će nestati! Pored toga želja je da se zaustavi iseljavanje iz sela i da se u njima pokrenu mali prerađivački pogoni… To značajno pomaže i ujednačavanju regionalnog razvoja u Srbiji. Za sada je na ovaj način uz bespovratnu pomoć države zadrugama, prvi put posle osam decenija, obezbeđena bolja životna egzistencija za više hiljada gazdinstava.
Zato i ostaje ključno pitanje: da li će strategija biti praćena stabilnim budžetskim okvirom, jednostavnijim procedurama i stvarnim uključivanjem lokalnih zajednica i proizvođača, ili će i ovaj dokument ostati pretežno deklarativan.
Evropska unija i njenih 27 članica izdvojile su 2024. godine 31,7 milijardi evra javnih sredstava za podršku zemljama u razvoju u borbi protiv klimatskih promena. Pored toga mobilisano je još 11 milijardi evra privatnog kapitala za smanjenje emisije štetnih gasova i prilagođavanje klimatskim promenama. U tome grantovi čine gotovo 50 odsto ukupnih doprinosa. EU ističe da će nastaviti da jača finansijske mehanizme i da podržava sprovođenje Pariskog sporazuma, uz ispunjavanje cilja razvijenih zemalja da godišnje mobilišu oko 100 milijardi dolara za klimatsko finansiranje.
Na teškoće opstanka agrara u Srbiji, upozorili su zaposleni u Institutu za ratarstvo i povrtarstvo u Novom Sadu, na štrajku na poljima na Rimskim šančevima. Ukazali su na problem zašto se seje čak 85 odsto stranih semena i hibrida u fabrici pod otvorenim nebom u Srbiji. To je površina od 3.257.100 hektara. Sadašnje stanje vodi ka gašenju ove naučne ustanove, od nacionalnog interesa. Sad je stiglo i upozorenje da će od 700 zaposlenih polovina njih ostati bez posla! Zatražena je smena postojećeg menadžmenta!
Autor je analitičar i publicista