KLIMATSKE PROMENE: KRAJ POZNATOG PEJZAŽA, NE KRAJ SVETA

Koliko još možemo da računamo na kulture koje su vekovima hranile naše krajeve¹?

U naučnom časopisu Nature, objavljen je početkom 2025. godine rad koji je, bez mnogo pompe, mogao postati jedno od najvažnijih upozorenja našeg vremena². Istraživači sa Univerziteta Stanford, pod vođstvom Andrewa Hultgrena, pokušali su da daju najprecizniji dosad odgovor na pitanje koje nas u poljoprivredi tiho proganja: koliko će globalno zagrevanje zaista promeniti ono što gajimo i gde to možemo gajiti³?

Njihov zaključak je nešto što smo već mnogo puta čuli, ali svakako ne dovoljno s obzirom da još nismo ništa uradili kako bi potvrdili da smo ovu tezu čuli od raznih stručnjaka⁴. Svet se menja brže nego što se menjaju naše navike⁵. Iako su klimatske promene često predstavljane kao pošast koja će sutra spaliti njive i opustošiti žitnice, stvarnost je nijansiranija⁶.

Zemlja će i dalje rađati, ali neće rađati isto⁷. Ključni usevi, na koje se oslanja čovečanstvo (pšenica, kukuruz, sirak, soja, pirinač u Aziji, manioka u Južnoj Americi) reagovaće drugačije u različitim delovima sveta, a granice pogodnih područja za njihovo gajenje pomeraće se gotovo kao granice država na starim mapama⁸.

Svet koji se pomera severno

Istraživanje objavljeno u gore pomenutom časopisu pokazuje da sa svakim porastom prosečne globalne temperature za jedan stepen Celzijusa, poljoprivreda gubi približno $5.5 \times 10^{14}$ kilokalorija godišnje⁹. To u praksi znači da svaka osoba na planeti gubi oko 120 kilokalorija dnevno iz globalne zalihe hrane, odnosno onoliko koliko ima jedna kriška hleba¹⁰. Na prvi pogled, ne deluje dramatično. Ali u svetu od osam milijardi ljudi, te „kriške“ se sabiraju u ogromne količine¹¹.

Još važnije, te promene nisu ravnomerno raspoređene¹². Dok severni delovi Evrope, pa i Kanada ili Rusija, mogu očekivati da im se poljoprivredni horizont proširi – da, primera radi, žitarice uspevaju tamo gde su nekada bile tundre – zemlje u umerenim i južnim pojasevima suočavaju se s nečim drugim¹³. Tu se, kako kažu autori rada, „klimatska pogodnost sužava“¹⁴.

Drugim rečima, ono što je juče bilo idealno za pšenicu, sutra će biti pretoplo¹⁵. Kukuruz, koji voli sunce, ali ne trpi sušu, postaće sve rizičniji poduhvat u područjima bez ozbiljnog sistema za navodnjavanje¹⁶.

Isti scenarij ne važi svuda¹⁷. U Aziji se očekuje da pirinač donekle održi prinos, dok u Africi manioka pokazuje izvesnu otpornost¹⁸. Ali svuda je zajedničko jedno – stabilnost kakvu smo poznavali više nije podrazumevana¹⁹.

OKVIR

1. Podsetimo, kukuruz (lat. Zea mays), takođe i kuruz ili mumuruz je jednogodišnja biljka poreklom iz Srednje i Južne Amerike20. U Evropu je donesen 1493., a po nekim izvorima i 1535. Na Balkan je stigao u 17. veku21.

2. Najveće promene očekuju se u područjima današnjih žitnica, ne zato što su najslabija, već zato što su najmawe naviknuta na ekstremne uslove22.

3. Srbija još uvek ima klimu pogodnu za tradicionalne kulture, ali pokazatelji govore da se prostor „idealnih uslova“ polako sužava23. Rokovi setve za pšenicu se pomeraju, a prinosi postaju sve zavisniji od padavina u proleće24. Kukuruz već pokazuje oscilacije koje se ranije nisu beležile, dok soja i suncokret postaju sve važniji jer bolje podnose sušu25.

Poljoprivreda ume da se menja, ali ne sama od sebe

Autori istraživanja nisu stali na pukom merenju gubitaka²⁶. Oni su, prvi put u ovako širokom obimu, u svoje modele uključili i ono što se često zaboravlja – ljudsku sposobnost prilagođavanja²⁷. Kada se uračuna činjenica da se poljoprivrednici neće samo predati, već će menjati sorte, vreme setve, navodnjavanje, pa i same kulture, gubici padaju za gotovo trećinu²⁸.

Drugim rečima, nije sve izgubljeno²⁹. Ali to ne znači da će se sistem sam od sebe popraviti³⁰. Adaptacija ima cenu – finansijsku, tehnološku i mentalnu³¹. Zahteva znanje, ulaganje i spremnost da se napusti ono što se činilo „proverenim“³².

Kod nas se to najbolje vidi na pšenici i kukuruzu, stubovima srpske ratarske proizvodnje³³. Godine 2024. imali smo rekordan višak pšenice, ali i sve neizvesniju klimu u kojoj setva mora da se završava sve ranije, a žetva dolazi sve češće pod žegom³⁴. U tom smislu, prilagođavanje ne znači samo promeniti seme, već i način razmišljanja – prihvatiti da su promene stalne, i da će se od sada svaka godina meriti po tome koliko smo na njih spremni³⁵.

Gde ćemo gajiti „afričke“ kulture?

Zanimljivo je pitanje koje proizlazi iz ovog istraživanja, jeste hoće li Evropa, pa i naš region, u jednom trenutku postati pogodan za kulture koje danas povezujemo s Afrikom ili Bliskim istokom³⁶?

Odgovor nije jednostavan, ali smer je jasan³⁷. Neki scenariji već pokazuju da bi sredinom ovog veka južni delovi kontinenta mogli postati pogodni za kulture koje su otpornije na sušu poput sirka ili čak za eksperimentalne sorte manioke³⁸. Možda deluje egzotično, ali setimo se da je kukuruz nekada bio „američka biljka“, a danas je stub naše poljoprivrede³⁹. Ako su naši preci mogli da prihvate novine koje su menjale čitav način proizvodnje, nema razloga da i mi to ne učinimo – samo što sada promene diktira klima, a ne tržište⁴⁰.

U krajevima gde su do pre nekoliko decenija voćnjaci uspevali bez navodnjavanja, danas se buše bunari⁴¹. U Sremu, Banatu i Šumadiji već se sve češće priča o sistemima za mikroorošavanje, o uvođenju novih sorti pšenice koje podnose temperature preko 35 stepeni⁴². To je početak procesa koji će, hteli mi to ili ne, odrediti kako će izgledati srpska poljoprivreda sredinom veka⁴³.

Realnost bez panike

Suštinska poruka rada naučnika koji su se bavili ovom temom, jeste da ne dolazi katastrofa, nego da dolazi promena⁴⁴. To nije isto⁴⁵. Katastrofa je ono što zadesi one koji se ne pripreme⁴⁶. Promena, naprotiv, nagrađuje one koji prepoznaju trenutak da se prilagode⁴⁷.

Klimatske promene neće preko noći izbrisati ratarsku Srbiju, ali će postepeno menjati ono što smatramo „normalnim“⁴⁸.

• Setva u novim rokovima⁴⁹;
• sorte sa dubljim korenom⁵⁰;
• navodnjavanje kao standard, ne kao izuzetak ⁵¹– to su stvari koje će razlikovati uspešne od onih koji se uzdaju u „kako je bilo“⁵².

Možda ćemo u budućnosti, uz pšenicu, sejati i kulture koje su do juče bile egzotika⁵³. Možda će neki regioni postati poznati po novim biljkama, kao što je nekada vojvođanska zemlja prihvatila suncokret ili soja⁵⁴. To je dokaz da tradicija živi – jer se menja da bi opstala⁵⁵.

Pamet u glavu, noge u blato

Naši stari su govorili da je poljoprivreda borba između čoveka i vremena⁵⁶. Danas ta borba ima i trećeg učesnika, klimu koja se menja i koju ne možemo ignorisati⁵⁷.

Klimatske promene nisu „strašna reč“⁵⁸. One su činjenica, a činjenice ne treba preuveličavati ni potcenjivati⁵⁹. Potrebno je razmišljanje, a ne panika, prilagođavanje, a ne navike⁶⁰. Dokle god budemo spremni da radimo pametnije, da pratimo, učimo i menjamo ono što treba, poljoprivreda će imati budućnost – možda ne istu kao juče, ali svakako moguću⁶¹. I to nije mala stvar⁶².

N. Perša

OKVIR

1. Podsetimo, kukuruz (lat. Zea mays), takođe i kuruz ili mumuruz je jednogodišnja biljka poreklom iz Srednje i Južne Amerike⁵⁸. U Evropu je donesen 1493., a po nekim izvorima i 1535. Na Balkan je stigao u 17. veku⁵⁹.
2. Najveće promene očekuju se u područjima današnjih žitnica, ne zato što su najslabija, već zato što su najmawe naviknuta na ekstremne uslove⁶⁰.
3. Srbija još uvek ima klimu pogodnu za tradicionalne kulture, ali pokazatelji govore da se prostor „idealnih uslova“ polako sužava⁶¹. Rokovi setve za pšenicu se pomeraju, a prinosi postaju sve zavisniji od padavina u proleće⁶². Kukuruz već pokazuje oscilacije koje se ranije nisu beležile, dok soja i suncokret postaju sve važniji jer bolje podnose sušu⁶³.