Čedomir Keco
Novi Sad, 20.06.2025.
Ratari zabrinuto gledaju u nebo i žele, gotovo nemoguće: kišu za kukuruz, soju, suncokret i livade, a za pšenicu sunce!? Priroda može podariti ovu kombinaciju, koja može da zasmeta uljanoj repici i pšenici. Sa mnogih parcela ječam je već odavno u ambarima.
I šećernoj repi dobro bi došla kiša, a pogotovu kukuruzu. Prema listi ratarskih kultura na poljima kiša nije potrebna za pšenicu i uljanu repicu, ali istovremeno u pojedinim regionima Vojvodine (južni Banat i Srem) nedostaje kukuruzu, a u Bačkoj i soji. Ratari su svesni da je bez navodnjavanja njihov posao potpuno neizvestan i sa umanjenim prinosima. Zabrinjava različitost u razvoju suncokreta.
Ima parcela gde je sasvim mali, a već formira cvet. Soja koju svake godine sve manje seju, čak i u krajevima uz kanale i reke gde je dobra vlažnost vazduha, ove sezone ne obećava solidan rod. Stanje ovih useva upućuje ratare da se prodajom pšenice i razduživanjem oslobode obaveza prema organizatorima proizvodnje, pa za otkupnu cenu zrna vezuju svoje poslovanje. Naučili su da je novac od pšenice prvi u godini posle zimske pauze i obavljenih prolećnih radova i nije im svejedno kako će oprihodovati žetvu.
Struktura setve na malim gazdinstvima vezana je za pšenicu, manje za ječam i industrijsko bilje. Ova gazdinstva nemaju opremu niti uslove za navodnjavanje i njihov prinos zavisi od prirodnih padavina i učestalosti. Otuda je i razumljiva priča i zahtevi za cenu pšenice od najmanje 25 dinara/kg. U pristupu ratarskoj proizvodnji među gazdinstvima su velike razlike koje nisu nastale samo zbog obima poseda, već i zbog starosti domaćina i poštovanja agrotehničkih mera. Dok jedni posao na njivama obavljaju na tradicionalan način, drugi, uglavnom mlađi, primenjuju savremenu tehniku sve do nabavke prskalica za zaštitu od bolesti naraslog kukuruza…
Ratari bez alata za održivo poslovanje i finansijsku zaštitu
Neće biti teško da se izračuna koliko će poljoprivreda biti oštećena sušom ako zaista podbaci rod kukuruza, soje i suncokreta. To umanjenje zbog cenovne situacije neće nadoknaditi ukupan rod pšenice iako bude iznosio i 3,5 miliona tona. „Lečenje“ od suše može biti većom meljavom zrna što podrazumeva da naši mlinari povećaju izvoz na postojeća tržišta i osvoje nova. Niko u Srbiji još nije objasnio kako je to korisno za kupce u Bosni i Hercegovini i Albaniji, koji brašno od našeg žita izvoze u Tursku – ili zbog čega nemamo izvoz brašna od kvalitetnih „tvrdih“ žita u Italiju, već izvozimo samo zrno. Nije realno očekivati da se sve nedaće iz prirode nadoknade prodajom roda pšenice, pa i preradom. Naši ratari, tu ne računamo na one koji uličnim pritiskom na državu dobijaju „umirujuće poklone“ , razumeju da država ne može da proda njihovu pšenicu po ceni većoj za 10 dinara od tržišne, ali očekuju da ta cena ne bude kao socijalna mera za jeftiniji hleb. Nažalost, i ovu žetvu ratari su dočekali bez pravog alata da se zaštite i da posluju održivo. Oni godinama nisu pogledali šta im omogućava Zakon o predsetvenom finansiranju i šta bi u njemu trebalo da se promeni da bi funkcionisali. Istovremeno, zaboravili su da imaju Zakon o javnim skladištima i garancijskom fondu, što omogućuje izdavanje Robnih zapisa kao vrednosnih dokumenata za korišćenje povoljnih bankarskih kredita. Njima je na raspolaganju i Zakon o zaštiti tržišta po kome se mogu poslovno udružiti i jedinstveno nastupati pred izvoznicima i mlinarima. .. Ratari i nemaju uvid u moguće interventne mere države i finansijsko pokriće za takve poslove, a nisu ni ispoljili interes za uvid u prevare koje su se događale u državnim Robnim rezervama.
Kako su male gazde postale sirovinski dobavljači velikim kompanijama
Zapravo, ratari i većina poljoprivrednika nisu razumeli da bez sistemskih mera putem poslovnog povezivanja neće i ne može da se poboljša njihov proizvodni kapacitet i da steknu status proizvodnog partnera za prerađivačku industriju. Ovako su ostali najčešće samo isporučioci sirovina i to kompanijama koje imaju i svoje oranice i farme, a oni im dođu samo kao snabdevači sirovina…
Velike kompanije žele što manju zavisnost u saradnji sa brojnim gazdinstvima koji stvaraju najveću količinu poljoprivrednih dobara. U toj saradnji kompanije gledaju da iz svoje kooperacije, sa svojih njiva imaju što više sirovina i da u svojim skladištima čuvaju robu malih dobavljača. Obe strane su svesne kome u takvom aranžmanu pripada profit. Istina, proizvodnja na bazi robne razmene je smanjena, ali smo ostali jedina zemlja u regionu koja tako posluje u ratarstvu.
Kada „otvorite“ svaku oblast u poljoprivrednoj proizvodnji u Srbiji, nailazite na malo sektora gde postoje prateće dobro stasale institucije. Ima više celina kojima malo toga nedostaje da budu pravi oslonac i vodilja u sektoru. Neuređen sektor proizvodnje semena odavno nije ničija briga pa se državni instituti bore za opstanak i poštovanje naših domaćina. Rezultati postoje, ali su simbolični. Kada sve saberemo, cena pšenice i vremenske prilike i nisu jedini i najveći teret našem gazdinstvu i proizvođaču. Otuda je ispoljeni nemar prema izradi strategije poljoprivrede za narednih deset godina dobro došao da se temeljno bez žurbe, konačno definiše status i nosioci posla u poljoprivrednoj delatnosti sa ciljem da se održi život na selu, uspostavi savremena proizvodnja i stvore nove vrednosti. Dve-tri generacije seljaka zadrugara, kooperanata su imali svoje deonice u razvoju i niko im ne može, ma koliko to žele novopečeni eksperti, da zameri.
Oni su prevareni. Nisu mogli da spreče uigranu privatizaciju agrara, pa je hektar zemlje prodavan po 600 evra ili je cela fabrika prodata kupcu za sumu duga, sa lagerom robe i bez uračunate vrednosti brenda… Danas su te kompanije moćne, udružuju se i grade hobotnicu monopola nad privatnom proizvodnjom, što pokazuje istina da oni posluju sa dobitkom, a njihovi dobavljači su na ivici egzistencije. Naprotiv, oni su stvorili agrarnu osnovu cele države, a to što je sada izvan domašaja njihovih unuka, kriva je politika i surovo ponašanje vlasti u „demokratskim“ promena kada su samo četiri ministra pročitala, a jedan potpisao Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju za ulazak u Evropsku uniju, a gde je ostalo zapisano da se za kupovinu našeg junećeg mesa plaća „porez“ i do 1,35 eur/kg. Ko to još pominje danas?!
Daleko je bila 2008. godina…