Piše Čedomir Keco
Vreme u kome sklapamo Strategiju o poljoprivredi i ruralnom razvoju je puno neizvesnosti, straha od ratova, neverice i dominancije velikih sila koje baš i nemaju brigu za hranom. Naš primer je jedinstven, kao zemlja sa državnim i privatnim posedima. Nismo posle tranzicije učvrstili svoj ekonomski i socijalni status, upravo u poljoprivredi. Snaga sela je iščezla pa se trgovinski snabdevaju, broj zaposlenih u poljoprivredi je smanjen, a produktivnost nije povećana. Cena hrane je neverovatno visoka i to ne prate lična primanja stanovništva. Kakvu privatizaciju u agraru smo sproveli, pokazuje podatak da su oranice prema “privatizacionim prospektima” prodavane po 600 maraka po hektaru. Dok mnogim gazdinstvima u primarnoj proizvodnji ne cvetaju ruže, mi imamo 10-tak kompanija koje su po kvalitetu proizvodnje i obimu ravne najboljim evpropskim. One su nastale kada su socijalistički giganti prodati ili rastureni.
I onda nakon svega što nam se desilo, na našim prostorima krenulo je ulaganje iz budžetskih para i kredita u saobraćajnu privredu koje je istorijsko ulaganje ali, bez trenutnih većih ekonomskih efekata. Dogodilo se da u redosledu investicija prednost vladajuće politike dobiju sektori izvan poljoprivrede, a zdrave pare su davane i za nova radna mesta strancima. Koliko je sve to bilo na brzinu i bez izvedene računice, pokazuje i podatak o gašenju ovako podignutih fabrika. I uz to ovaj period od 15 godina za nas je vreme najmanje nezaposlenosti, sa solidnim rastom plata, sa stabilnim finansijama… Ipak sve to prati jedno veliko “ali”. Da, taj sklop ekonomske politike nije uticao na razvoj poljoprivrede iako sa velikim podsticajima od poreskih obveznika.
Da bi period pred, stoti put najavljeni, ulazak u EU u pripremnom delu promenio život na selu i opšte u celom sektoru, mi nemamo redosled. Da li u tom vremenu zadržati nacionalne programe podsticaja i istovremeno koristiti novac EU, biće veliki izazov za naše pregovarače o poglavlju poljoprivrede. Zbog toga isklesati Strategiju o poljoprivredi koja obuhvata i formalan ulazak Srbije u EU, nije ni malo jednostavno. Otuda i predlažem da se ne žuri sa usvajanjem ovog dokumenta za koji je vrh odlučivanja Vlada Srbije koja se sastaje skoro svakog četvrtka.
Nacrt Strategije poljoprivrede i ruralnog razvoja Republike Srbije za period 2025-2035. dat je od strane resornog ministarstva na javnu raspravu. Reč je o krunskom dokumentu koji dobija na važnosti, jer se u ovom razdoblju očekuje ulazak Srbije u Evropsku uniju. Prema objavljenim strategijama za poslednje dve decenije ovaj Nacrt se značajno razlikuje po sadržaju i pravcima razvoja, ali je premalo odrednica vezanih za našu praksu i nacionalne programe, a pre svega za neophodne promene u jačanju institucija i službi bitnih za poljoprivredu i održivost ruralnih područja.
Udruženje „Agroprofit” od svog osnivanja (2004. godine) učestvuje u raspravi.
Postojeća verzija Nacrta pomenute Strategije se razlikuje po sadržaju od prethodnih, jer je uvažila potrebu da se preciziraju poslovi na osnovu sektorskih analiza stanja po vrstama poljoprivredne proizvodnje I razvijenosti agroindustrije. Uz korekciju dela podataka o razvijenosti pojedinih oblasti, konačno na jednom mestu imamo bez umotavanja iznete podatke. Ovim je data mogućnost da se precizno navedu i poslovi, ali i organizacione forme od udruživanja do učešća u komorskom sistemu.
Poslednja značajna novina u organizacionoj i statusnoj formi dogodila se gašenjem kooperacija u okviru kombinata i zadruga i potom kasnije donošenjem Zakona o poljoprivredi, nastala su poljoprivredna gazdinstva (komercijalna porodična i nekomercijalna). Od 2006. je bilo ukupno registrovano više od 700.000 gazdinstava, a 2023.godine 508.325 gazdinstava, koja koriste 3,239 miliona hektara poljoprivrednog zemljišta.
Prosečna veličina korišćenog zemljišta po poljoprivrednom gazdinstvu je 6,4 hektara. Među popisanim poljoprivrednim gazdinstvima 99,6% su gazdinstva fizičkih lica, i ona koriste 90% površina. Preostalih 0,4% poljoprivrednih gazdinstava je u posedu pravnih lica i preduzetnika, koji koriste 10% površina. Od ukupnog broja popisanih poljoprivrednih gazdinstava 5,1% je veličine preko 20 hektara i ona učestvuju sa 40,3% u ukupnom KPZ. Poljoprivredna gazdinstva koja raspolažu sa manje od 5 hektara poljoprivrednog zemljišta čine 68,2% ukupnog broja popisanih gazdinstava i njihov udeo u ukupnom KPZ je 21,1%.
Poređenje podataka Popisa poljoprivrede 2023. sa rezultatima Popisa poljoprivrede 2012. ukazuje na promene u posedovnoj strukturi, odnosno na ukrupnjavanja poseda i rastuću dominaciju gazdinstava srednje veličine (5-20 ha). Broj poljoprivrednih gazdinstava u 2023. godini umanjen je za 123.197, dok je prosečna veličina korišćenog zemljišta po poljoprivrednom gazdinstvu uvećana za 1 hektar, u odnosu na 2012. godinu. Učešće gazdinstava veličine preko 20 hektara u korišćenom poljoprivrednom zemljištu je umanjeno za 3,7%, a gazdinstava koja raspolažu sa manje od 5 hektara poljoprivrednog zemljišta za 4,1%. Udeo gazdinstava sa površinom od 5 do 20 hektara u korišćenim površinama je povećan za oko 8 procentnih poena, sa 30,8 % u 2012. godini na 38,6 % u 2023. godini – navedeno je u Nacrtu.
Broj gazdinstava je omogućio i klasifikaciju gazdinstava – od mikro sa manje od 0,5 hektara, preko malih, srednjih, velikih do vrlo velikih, koja raspolažu sa više od 100 hektara. Praktično sve je poznato u strukturi primarnih proizvođača. Više od 60 odsto čine mala i srednja gazdinstva. Vrednost godišnje proizvodnje gazdinstva prosečno iznosi 11.884 evra, a po hektaru 1.865, a u EU je vrednost po gazdinstvu 38.704 evra.
Navedeni podaci od broja registrovanih gazdinstava do vrednosti proizvodnje dovoljan su razlog da se sagleda ekonomsko-poslovni I pravni status proizvođača i njihovo organizaciono povezivanje – udruživanje…
Potrebno je da konačna verzija Strategije sadrži jasno opredelenje kreatora agrarne politike kako to da se ostvari. Provereni oblik su poljoprivredne zadruge koje, ipak, okupljaju samo oko 60.000 (kooperanti, članovi, zadrugari…), iako ima registrovanih više od 2.000 njihovo poslovanje je simbolično naspram ukupnih proizvoda opredeljenih za tržište. Druga i nepotpuno istražena forma poslovnog povezivanja gazdinstava je učešće u organizovanoj proizvodnji, što rade „organizatori proizvodnje” ili prerađivači, a sve češće i izvoznici.
Politika davanja podsticaja kod nas nije vezana za tržišnu orijentaciju gazdinstava (po strukturi i obimu proizvodnje) niti se postavlja pitanje poslovne povezanosti sa prerađivačima, izvoznicima i trgovcima. U odnosu na izdvojeni novac poreskih obveznika nije realno da se stimuliše proizvodnja roba koje nisu konkurentne ili za prezasićeno tržište. Međutim, za dijalog o ovom složenom činu u Strategiji nije predviđeno mesto.
Predlažem da se robni proizvođači u sektoru poljoprivrede prema nosećim granama proizvodnje povežu u POSLOVNU GRUPACIJU U PRIVREDNOJ KOMORI SRBIJE, za čega postoji zakonski osnov u Zakonu o Privrednoj komori. U sastav Grupacije ušli bi primarni proizvođači i prerađivači (mlekare, klanice, hladnjače, prerađivači voća, povrća…). Ovom formom organizovanja osnovu može da ima u obimu proizvodnje i PDV, kao i zastupništvu malih proizvođača, udruženih u zadrugu ili svoje poslovno udruženje. To bi bilo legitimno mesto za procene, dogovore, usklađivanja, za planove, sagledavanje potreba, ali i razmenu informacija. Ovakve grupacije imaju zaposlene i info službe. Članovi plaćaju simboličnu godišnju članarinu. Ovim modelom rešava se i ideja o agrarnoj komori za koju u našoj zemlji ne postoji rešenost da se osnuje, a nema ni inicijative za tu formu. Sramota je za sve nas da ljudi koji učestvuju u stvaranju novih vrednosti u poljoprivredi nisu u privredno-komorskom sistemu. Vezivanje svih problema iz oblasti poljoprivrede za Ministarstvo poljoprivrede nije racionalno, pa čak je i nezakonito, jer je Ministarstvo trgovine izolovano iz tih poslova.
Moguće je i da se aktivira Zakon o zaštiti tržišta koji je dostavljen iz centrale EU i usvojen bez dopuna. Ovaj Zakon dozvoljava da se pojedine proizvođačke grupe poslovno povežu i da uspostave svoju službu, za čega je država dužna da odvoji realna sredstva.
Grupacija bi se mogla organizovati po vrsti proizvodnje sa povezanošću primarne i prerađivačke proizvodnje. Ovo što se kod nas događa da država potpisu je dogovore sa udruženjima i da udruženja vode sama svoju brigu uz prozivanje nadležnog ministarstva je dokaz slabosti sistema.