Cene stoke kao glavni signal poremećenog tržišta
Kretanje cena žive stoke u Srbiji tokom prve sedmice februara 2026. godine jasno pokazuje da se domaće stočarstvo nalazi u fazi produžene tržišne krize, u kojoj pad cena više nije korekcija, već strukturni problem. Gotovo sve kategorije — od prasadi i tovnih svinja do jagnjadi i krava za klanje — beleže pad ili stagnaciju na nivou koji ozbiljno ugrožava ekonomsku održivost proizvodnje.
Najizraženiji pad evidentiran je kod prasadi i tovnih svinja, gde se otkupne cene u pojedinim regionima spuštaju na 155–165 din/kg za tovljenike i već od 275 din/kg za prasad. Ovakvi nivoi cena ne pokrivaju ni osnovne varijabilne troškove proizvodnje, a kamoli ulaganja u genetiku, objekte i biosigurnost.
Situacija kod jagnjadi i jaradi dodatno zabrinjava jer se pad cena dešava čak i u uslovima slabe ponude. U više regiona jagnjad se otkupljuju po 400–480 din/kg, što je direktan signal da tržišna logika ponude i tražnje ne funkcioniše, već da cenu diktira uski krug otkupljivača.
Kod govedarstva, iako postoje lokalni izuzeci sa višim cenama teladi, opšti trend je neujednačen i nestabilan. Krave za klanje u pojedinim krajevima ne prelaze 170–250 din/kg, dok tovna junad beleže oscilacije koje proizvođačima onemogućavaju dugoročno planiranje.
Zaključak prve linije analize je jasan: pad cena stoke nije prolazan, već sistemski, i direktno gura proizvođače ka smanjenju zapata ili potpunom odustajanju.
Sekundarni pritisak: stočna hrana jeftinija, ali bez efekta
Na prvi pogled, pad cena stočne hrane mogao bi se tumačiti kao olakšavajući faktor. Sojina i suncokretova sačma, stočno brašno, pa čak i kukuruz, beleže niže cene u više regiona. Međutim, ovaj trend ne popravlja položaj stočara, već samo potvrđuje dubinu krize.
Razlog je jednostavan: nema potražnje. Pad stočnog fonda automatski smanjuje potrošnju hrane, što obara cene inputa. Drugim rečima, stočna hrana nije pojeftinila zato što je sistem efikasniji, već zato što nestaje osnovni korisnik — stoka.
Posebno zabrinjava slaba ponuda kukuruza, uz velike regionalne razlike u cenama (30–40 din/kg), što dodatno otežava racionalno planiranje ishrane. Iako su pojedine komponente hrane formalno jeftinije, ukupni troškovi proizvodnje ostaju visoki zbog:
- energenata,
- veterinarskih usluga,
- rada,
- amortizacije mehanizacije.
Time se ruši čest argument da „jeftinija hrana spašava stočarstvo“. Ne spašava — ona samo odlaže kolaps.
Tržišna realnost: stočar kao amortizer sistema
Analiza pokazuje da se kompletan teret tržišnih poremećaja prelama upravo na primarnom proizvođaču. Dok se cene stoke brzo prilagođavaju naniže, troškovi proizvodnje ostaju rigidni. Ne postoji mehanizam zaštite, intervencije ni stabilizacije.
Stočar danas posluje u okruženju gde:
- nema garantovane minimalne cene,
- nema dugoročnih ugovora,
- nema predvidivog tržišta.
U takvim uslovima, pad cena stoke automatski vodi ka smanjenju proizvodnje, što se već reflektuje kroz pad potražnje za stočnom hranom — zatvarajući začarani krug.
NUMERIČKI BLOK – PREGLED KLJUČNIH CENA (februar 2026)
Cene žive stoke (din/kg)
| Kategorija | Cena (raspon) |
|---|---|
| Tovne svinje (80–120 kg) | 155 – 165 |
| Prasad (16–25 kg) | 275 – 380 |
| Jagnjad | 400 – 480 |
| Jarad | oko 430 |
| Krave za klanje | 170 – 320 |
| Telad (do 160 kg) | 820 – 940 |
| Tovna junad (preko 480 kg) | 445 – 490 |
Cene stočne hrane (din/kg)
| Proizvod | Cena |
|---|---|
| Sojina sačma | 110 |
| Suncokretova sačma | 60 |
| Stočnog brašno | 30 |
| Kukuruz | 30 – 40 |
| Lucerkino seno | 32 – 35 |
| Pšenica (džakovi) | oko 25 |
Pad cena stoke, praćen formalno nižim cenama stočne hrane, nije znak stabilizacije, već jasan indikator da sistem funkcioniše na račun proizvođača. Dokle god se stočarstvo posmatra kao prilagodljiva masa, a ne kao strateška grana, tržište će se „uravnoteživati“ kroz gašenje gazdinstava.
Jeftina stočna hrana u zemlji bez stoke nije prednost — to je konačni signal za uzbunu.