Čedomir Keco
RATARI BEZ TRŽIŠNOG OSLONCA DOČEKUJU ŽETVU
Čedomir Keco
Ratari u Srbiji sa dva isčekivanja se pripremaju za ovogodišnju žetvu: da se pšenica održi i sazri i da otkupljivači ponude prihvatljivu cenu.
Razlozi za ovakve želje postoje, jer ima polja gde zrno još nije pri kraju zrenja, a toplotni udari mogu uticati za prinos, a još niko od trgovaca ne najavljuje otkupnu cenu za pšenicu. Složena je situacija oko žetve i otkupa u celom regionu, gde ratari najavljuju mnogo veći rod od prerađivačkih potreba.
Prve procene stručnjaka o rodu hlebnog žita u Srbiji kreću se od 2,8 do 3,2 miliona tona.
Prodajna cena pšenice još nije poznata iako se u javnosti pojavljuju špekulativne cene, a ona krajnja zavisiće od interesa. Sadašnju cenu od 20 ili manje dinara po kilogramu ratari ne smatraju kao ozbiljnu ponudu jer imaju mnogo veći utrošak u proizvodnju i svoje troškove ulaganja vezuju za cenu od 25-30 din/kg. Različite su i procene prinosa ovogodišnjeg roda. Najčešće se pominje žetva od 4,5 do 6 hiljada kg po hektaru. Kao i obično biće ratara sa daleko bogatijim rodom. O ovome velikom poslu pričaju i debatuju mnogi od malih do velikih gazdinstava, od predsednika udruženja poljoprivrednika do novinara… Spominju se različiti argumenti pa je tako isplivala i sugestija da se otkupna cena ovogodišnjeg roda pšenice vezuje za aktuelnu cenu na berzi u Budimpešti, iako ona već godinama ne trguje pšenicom.
U Srbiji oko 120 hiljada gazdinstava pšenicu seje na manjoj površini od 5 ha.
Ta gazdinstva u žetvi žele odmah da prodaju rod, jer nemaju prostora za skladištenje. Mlinari po pravilu imaju skladišni prostor, ali ne i novac za svu planiranu meljavu. Izvoznici odmeravaju tržišta i ako nisu ranije sklopili ugovore o prodaji, ne upuštaju se u veliki otkup. Kada se sve želje i potrebe saberu prema namerama iskazanim u početku žetve reč je o momentalnoj isplati četvrtine roda. Količina pšenice za izvoz vezana je za našu potrošnju, koja godišnje nije, uz potrebne rezerve, veća od 1,2 miliona tona. Od toga za hlebno brašno se prerađuje 820 do 860 hiljada tona zrna, jer je potrošnja hleba po stanovniku svake godine sve manja, a po najnovijoj računici je 86 kg. Da bi otkupili pšenicu za potrebe pekarske industrije i po ceni od 20 din/kg, njima je potrebno oko 16 milijardi dinara. To je iznos koji mlinari ne mogu putem kredita dobiti od poslovnih banaka. Ali tu nije kraj! Ne zna se šta će se dogoditi sa viškom roda, a može se lako izračunati da je reč o 1,8 – 2 milijarde tona. Taj podatak upućuje da će se pšenica u najvećem obimu predavati na čuvanje i da kupac u dužem periodu neće biti poznat.
Naši ratari nemaju tržišni oslonac, jer proizvodnju ne prate poslovni ugovori, većina nema skladišni prostor, niti su u mogućnosti da uslužna skladišta o svom trošku vezuju za izvoz i čekaju bolje dane za prodaju. Država je praktično ugasila Javna skladišta iako za to postoji zakon u kome su precizirani robni zapisi kao značajan tržišni oslonac. Za funkcionisanje ovih skladišta, kada su postojala, isplaćivani su simbolični iznosi za čuvanje zrna, pa se ceo sistem raspao kada je dostignut kapacitet od skoro 200 hiljada tona. Realno, njihovo postojanje sa ugovorenim kapacitetima smeštaja zrna od 500 hiljada tona bila bi solidna podrška ratarima, jer bi mogli da sačekaju veću cenu za zrno u periodu od šest meseci, a za to vreme mogli bi da koriste robne zapise i novac iz banaka. Danas kada je ovakav model daleko, ratari pominju kao šansu za pomeranje cene pšenice u žetvi sa otkupom od 30 do 100 hiljada tona.
Ovogodišnja žetva još nije bila tema na nivou države, a mnogi bi to hteli da preskoče, što ipak neće biti moguće. Ponovo je jedina adresa, a nepravedno, samo Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede. Prvi alat za prodaju pšenice, ratari nisu iskoristili, iako su imali i imaju na usluzi Zakon o pretsetvenom finansiranju, u kom mnogo toga piše, ali nema prostora za upis otkupne cene pšenice u poslovnom ugovoru sa kupcem. Druga mogućnost većeg otkupa je vezana za intervenciju Državnih robnih rezervi, koje za kupovinu samo četvrtine naših potreba za hleb, nemaju planiran novac. Model za interventni otkup preko Produktne berze u Novom Sadu pokazao se kao dobar, ali u nedovoljnim količinama. Nažalost, i protiv ovog otkupa, iako simboličnog, bili su izvoznici i nije se dogodilo da ovaj državni posao pokvari njihovo poslovanje.
Prilike koje prethode žetvi, ponovo najavljuju po sistemu predaja, a ne prodaja pšenice. Dosadašnja praksa je pokazala da skladišta koja u žetvi preuzmu pšenicu vremenom je otkupe ili prodaju. U prvom talasu ponude zrna svake godine tek oko 200 hiljada tona bude isplaćeno, a još oko 200 hiljada tona organizatori proizvodnje preuzimaju kao nadoknadu za isporučene proizvodne inpute svojim kooperantima.
Prema potencijalnim kupcima, za nas su najpovoljniji iz Severne Makedonije, Bosne i Hercegovine, ali i Italije koja je umanjila uvoz iz Francuske.