Na vojvođanskoj ravnici, negde između Melenaca i Zrenjanina, prostire se salaš koji na prvi pogled izgleda kao i mnogi drugi: kuća sa dvorištem, torovi, senik i široko nebo iznad svega. Ali za Stevana Mavrenskog, to nije bila samo zemlja i imanje. To je bio njegov svet, njegov dom, njegova prošlost i budućnost.
I sada, u poznim godinama, došlo je vreme da se od tog sveta oprosti.
„Ovce su me dizale u životu, od sluge su napravile domaćina. Ne mogu život bez njih da zamislim“, kaže tiho Stevan, brišući suzu, dok pogledom prelazi preko pašnjaka koji su decenijama hranili njega i njegovu porodicu.
Od siromaštva do svog imanja
Stevanov put nije bio lak. Rođen u siromašnoj porodici, sa svega sedam i po razreda škole, rano je naučio da se na život ne čeka — nego da se on gradi.
„Kad sam se vratio iz vojske, nisam imao ništa. Počeo sam da čuvam tuđe ovce. A od prva dva jagnjeta, polako sam stvarao svoje stado. Širio sam koliko mi jorgan pušta,“ priseća se.
Taj vojvođanski izraz – koliko ti jorgan pušta – najbolje opisuje njegovu filozofiju: ne troši više nego što imaš, ali nikada ne prestaj da stvaraš.
Mlad se oženio, sa svega 17 godina. Hteo je da bude svoj čovek, da ima nešto što je njegovo. I čim je zaradio prve novce, kupio je svoj prvi salaš. „Mnogo se više isplati držati ovce na salašu. One su na pašnjaku od aprila do novembra, to je mnogo jeftinije nego ih hraniti u štali,“ objašnjava jednostavno, kao da je to nešto što se podrazumeva.
Salaš kao simbol slobode
Na salašu se drugačije diše. Tu jutra mirišu na rosnu travu i mleko, a večeri na seno i tišinu.
Za Stevana, salaš nije bio samo mesto rada. Bio je to način života. Kad je jednom prodao svoj prvi salaš, misleći da može bez njega — brzo je shvatio da ne može.
„Kad sam čuo da se prodaje ovaj salaš u Ostrovu, koji je bio zadružni i propadao, kupio sam ga. Pa sam i to iz pepela podizao – moje ovce i ja…“
Taj „iz pepela“ nije samo metafora. Salaš je zaista bio zapušten, bez struje i vode. Ali Stevan nije znao za odustajanje. Napravio je bunare – jedan za stoku, drugi za ljude. Postavio solarne panele, podigao torove, šupe, i kuću uredio tako da svaki čoban ima svoju sobu i kuhinju. „Samo kupatilo nisam stigao,“ kaže kroz osmeh.
Godine stvaranja i uspomena
Najlepše godine života proveo je na tom salašu. Imao je i do 300 ovaca i 80 krava, a stoku su čuvala četiri čobana.
„Od ovaca sam živeo. Imao sam mleko, vunu i jagnjad. Sve sam prodavao – mleko, vunu, i po dvesto jaganjaca godišnje.“
Ali vremena su se promenila. Otkupljivači su prestali da kupuju ovčije mleko, vuna više nema tržište, a jaganjci su ostali jedini izvor prihoda.
„Još samo jaganjci imaju neku cenu,“ kaže Stevan, gotovo pomireno.
I dok priča, u njegovim rečima nema gorčine. Samo mirna, dostojanstvena tuga čoveka koji zna da je dao sve što je mogao.
Vreme za oproštaj
Danas Stevan ima 78 godina. Srce mu još kuca za ovce, ali telo više ne može da prati tu ljubav.
„Počeo sam da pobolevam. Ne mogu više da radim ono što volim. Morao sam da smanjim stado, krave sam rasprodao, a sad je došlo vreme i da salaš prepustim drugome.“
Kada govori o prodaji, oči mu se pune suzama. Nije to samo imanje koje prodaje — to je čitav njegov život, svaki znojni dan i svaka neprospavana noć.
„Meni kapital nije ostavio deda. Sve što sam stvorio, stvorio sam sa svojih deset prstiju. Od ništa sam stvorio išta,“ kaže Stevan ponosno.
Pametan je onaj koji zna kad je kraj
„Tužan sam što je sa tim životom sada gotovo, ali mislim da je čovek pametan i ako zna kada da kaže – sad je kraj,“ dodaje na kraju razgovora.
To je rečenica koja ostaje da odjekuje. U svetu gde svi jure da imaju više, Stevan nas podseća da ponekad treba znati kada je dovoljno.
Njegov salaš možda više neće biti njegov, ali priča o njemu ostaće kao svedočanstvo jednog poštenog, teškog, ali ponosnog života — života koji se merio radom, a ne novcem.
Nestajanje vojvođanskih salaša
Stevanova priča nije usamljen slučaj. Sve je manje salaša u Vojvodini. Mladi beže u gradove, stariji se gase zajedno sa svojim imanjima.
Salaši, koji su nekada bili simbol nezavisnosti i dostojanstva vojvođanskog domaćina, danas postaju uspomena.
Ali dokle god postoji neko ko će se setiti Stevana Mavrenskog i njegovih ovaca, dotle će postojati i duh salaša – onaj duh koji govori da se čovek ne meri onim što ima, nego onim što je svojim rukama stvorio.
📌 Izvor: zrenjaninski.com
📸 Foto: zrenjaninski.com