Autor: Čedomir Keco
Manje proizvođače mleka trese groznica – mlekare su najavile smanjenje cene i otkazivanje otkupa…a država je odvojila dosta novca kroz nove podsticaje za ovu granu. Nakon samo par radnih dana u ovoj godini mlečna industrija je pokazala svoje poslovno lice uz ukidanje otkupa ili smanjenje kod manjih proizvođača i saopštila da će i cena biti korigovana uz umanjenje od 3 do 8 dinara po litri. Razlozi za ovakve najave su špekulativni i daleko od poslovnog morala.
Reagovalo je Ministarstvo poljoprivrede, vodoprivrede i šumarstva prema mlečnoj industriji iako nema nikakvu nadležnost prema njima, jer to pripada Ministarstvu trgovine.
Međutim, mi i nemamo model kako pomoći poljoprivrednicima u ovakvom i sličnim slučajevima. Državna administracija, ne tako davno, odbila je predlog da se uvede obudsman za hranu, a nemamo ni sektor ni u jednom ministarstvu koji se analitički bavi proizvodnjom mleka i mesa… Reaguje se od slučaja do slučaja pa tako uvozimo razne surogate za mlekare, kao i biljnu mast, čak oko 15 000 tona godišnje.
Ministarstvo poljoprivrede, vodoprivrede i šumarstva nema alat da spreči smanjenje cene i ukidanje otkupa što industrijalci pravdaju pojavom aflatoksina u mleku. Tu je sada novi problem: državna neutralna laboratorija za ocenu kvaliteta (dva puta već otvarana) još uvek nije u radnoj funkciji. U celoj priči, gotovo po pravilu, mere se prvo saopštavaju malim farmerima, to su sada uradili prerađivači iz Kikinde, Sombora, Zrenjanina, Pančeva… U selu Ostojićevo mleko dele po kućama, a to će već sutra uraditi i farmeri u Odžacima, Sanadu, Sajanu…
Udruženja stočara jedinu adresu spasa vide u Ministarstvu poljoprivrede, a ne u nadležnom Ministarstvu trgovine i Privrednoj komori.
Sve bi bilo jednostavnije da imamo Omudsmana za hranu. Najveći greh za sve kreatore agrarne politike je to što proizvođači mleka nisu deo privrednog ili tačnije komorskog sistema i organizaciono kao robni proizvođači ne pripadaju nigde, za razliku od prerađivača koji to jesu. Dve grupacije prerađivačka i druga proizvodna godinama nisu sele za isti sto u Privrednoj komori Srbije. Mogli bi dosta toga da jedni drugima kažu i da konačno postanu partneri. Farmeri bi sigurno rekli da mlečna industrija objasni uvoz mlečnih prerađevina i da čuju koliko takvi potezi umanjuju potrošnju domaćeg mleka.
Industrijalci su prevideli u svom ponašanju da je u ovoj zemlji potrebno što manje tenzija i sukoba bez razlike da li za neka reagovanja i postoje opravdanja. Ali sve nije potaman ni u državnoj administraciji. Nije jasno šta je sprečilo nadležne službe u Ministarstvu poljoprivrede da svim proizvođačima isplate premije za mleko za treći kvartal, za sve junice koje ostaju na gazdinstvima, premije za nabavljena kvalitetna priplodna grla.
Vlada ne žaleći novac nudi niz mera za poboljšanje govedarstva.
Danas u proizvodnji imamo oko 130 000 krava simentalske rase i manje od 40 000 holštajna, kao i 200 000 ukrštenih grla. Koliko je država ozbiljan investitor u mlečno govedarstvo pokazuje i ova računica: vlasniku muzare koja daje 8 000 litara u laktaciji, pripada premija od 19 dinara po litri, 55 000 dinara premija za kvalitet i 100 000 dinara za junicu koja ostaje na farmi. Prema ovim podacima, domaćinu pripada 2623 evra uz 4102 evra za prodato mleko i 300 evra za prodato tele. Kada se sve sabere, gazdinstvu po jednoj kravi sa pomenutom mlečnošću pripada 7025 evra. Međutim, prosečna mlečnost krava prema mleku u sistemu otkupa je 4000 litara u laktaciji, što znači da domaćini zarađuju ukupno oko 3500 evra po muzari godišnje. Za mlečno govedarstvo pre donošenja nove Strategije o poljoprivredi, potrebna je sektorska analiza da bi se mogao u narednih deset godina korisnije usmeriti novac poreskih obveznika u ovu granu stočarstva. Mi tako danas nemamo pouzdane podatke koliko farmi u Srbiji u proizvodnji mleka ima – deset, dvadeset, pedeset, sto i više grla…I bez toga pričamo danas šta nam je sve potrebno od ulaganja. Malo je reći – neozbiljno?!