nedelja, april 14Agro servis

Šansa da povećamo izvoz povrća – da li je kukuruz šećerac nova malina, a grašak jabuka

ZVOR:RTS

AUTOR:ZORICA SINADINOVIĆ

Povrtarska proizvodnja u Srbiji zauzima oko 87.000 hektara. Prošle godine izvezli smo 126.616 tona svežeg i prerađenog povrća u vrednosti od 134,6 miliona evra. Kupcima u inostranstvu najviše smo prodavali smrznuti kukuruz šećerac, grašak, papriku, kao i sveže i prerađene krastavce. Istvremeno, iz inostranstva smo najviše kupovali krompir, paradajz, pasulj. Na uvoz povrća potrošili smo 185,8 miliona evra. Stručnjaci kažu da Srbija ima šansu da poveća izvoz. Kako?

Izvoz povrća iz Srbije u poslednje vreme beleži rast od 3 do 5 posto godišnje. Naši najveći kupci su Nemačka, Italija, Rusija, a veoma značajne destinacije su i zemlje regiona, pre svega, Hrvatska, Crna Gora, Bosna i Hercegovina. Prostora za povećanje izvoza i te kako ima, kažu stručnjaci, pre svega, izvoza prerađenog povrća, ali je za to potrebno da se promeni način organizovanja proizvođača, tehnologija gajenja i prerade, kao i sistem podsticanja gazdinstava koja se bave intenzivnim granama poljoprivrede.

Globalni problemi i krize sa kojima se suočava čitav svet, a koji su počeli sa pandemijom koronavirusa i nastavili se ratovima na istoku Evrope i Bliskom istoku uticali su na poskupljenje energenata, inputa u poljoprivredi i dostupnost tj. cenu radne snage. Zbog toga su se mnoge države Evropske unije i Velika Britanija suočile sa izazovima u snabdevanju svežim voćem i povrćem.

„Prednost naše zemlje su porodična gazdinstva i povoljni klimatski uslovi u kojima se povrće proizvodi, kao i blizina tih tržišta. Prepreke su svakako slaba organizovanost naših proizvođača i nedovoljna integrisanost u glavne tokove evropskih lanaca snabdevanja hranom“, kaže Zlatko Jovanović, ekspert za poljoprivredu i prehrambenu industriju na projektu Velika mala privreda koji finansira USAID.

Cilj projekta jeste da se malim i srednjim preduzećima i farmerima pomogne da se udruže u efikasnu, organizovanu proizvodnju koja može da odgovori zahtevima kupaca, ali i da im se pomogne da dođu do novih tržišta.

„Potrošnja povrća na domaćem i tržištu bivše Jugoslavije je ograničena i ne može se očekivati neki značajniji rast. Zato je bitno povezivanje sa svetom, podsticanje izvoza i promišljanje koji proizvodi imaju najveću šansu. Naša industrija smrznutog povrća ima sjajnu priliku, pogotovo zbog činjenice da zahvaljujući malini i šljivi postoje značajni kapaciteti, tačnije hladnjače koje se mogu koristiti i za povrće“, objašnjava naš sagovornik.

Sušeno povrće, dodaje, takođe ima dobru perspektivu, kao sirovinski proizvod, ali i u mešavinama, začinima i gotovim obrocima.

„Poslednjih desetak godina Srbija postaje i sve značajnija zemlja izvoznica krastavaca, naročito kornišona, pri čemu postoji mogućnost povećanja vrednosti ovog povrća kroz preradu, odnosno fermentaciju. Samo u poslednjih šest godina Srbija je gotovo učetvorostručila izvoz kiselih krastavaca, a u proizvodnju je uključeno nekoliko hiljada malih poljoprivrednika. Veliki deo proizvodnje se izveze u Nemačku i druge zemlje EU“, kaže Jovanović.

Tehnologija prerade povrća u Srbiji je uglavnom zastarela

Prerada povrća osim što značajno uvećava vrednost proizvoda, takođe i produžava rok trajanja, čime se ostvaruje veća fleksibilnost u logistici i prodaji tj. izvozu. Međutim, tehnologija prerade u Srbiji je uglavnom zastarela.

„U prošlosti su se industrijski prerađivale velike količine povrća, ali su se tehnološki procesi zasnivali uglavnom na intenzivnoj termičkoj obradi. U to vreme se manje obraćala pažnja na nutritivne vrednosti tj. sadržaj vitamina, antioksidanasa i drugih vrednih materija, zatim ukus i strukturu proizvoda i ostale poželjne osobine“, kaže naš sagovornik.

Ulaganja u preradne kapacitete moraju da budu smislena
„Ulaganje u preradu povrća podrazumeva značajna sredstva, pa je izuzetno važno da ono bude smisleno, što podrazumeva savetovanje sa stručnjacima tj. tehnolozima. Mi mislimo da se ta saradnja privrede i nauke ne ostvaruje u dovoljnoj meri. Projekat Velika mala privreda sarađuje sa Poljoprivrednim fakultetom Univerziteta u Beogradu, koji opet ima Savet prehrambenih tehnologa i AgroNet – Centar za obrazovanje i istraživanja. Takođe, i Univerzitet u Novom Sadu u okviru instituta FINS ima sjajne stručnjake-tehnologe koji pomažu našim privrednicima. Da bi se adekvatno uložilo u savremenu preradu povrća, prvi korak je ispitivanje i praćenje tržišta u Evropi i svetu, tačnije očekivanja kupaca i potrošača“, kaže Jovanović.

Savremeni tehnološki procesi polaze od toga da što manje menjaju prirodne osobine povrća. Upravo to potrošači u EU i drugim razvijenim zemljama očekuju.

„Danas je u trendu što manji stepen toplotne prerade. U potražnji su instant, gotovi proizvodi od povrća, gde savremena porodica brzo može pripremiti obrok, a da istovremeno povrće zadrži svoje prirodne karakteristike. Dosta su popularna spremljena zamrznuta jela od povrća. Takođe, dosta se radi na recepturama sa dehidrisanim i liofilizovanim povrćem“, navodi Jovanović.

Rejonizacija proizvodnje povrća

Domaći krompir ima ozbiljnu konkurenciju iz uvoza, ali naša industrija čipsa beleži značajan rast izvoza. Poljoprivrednici iz Srbije mogu da budu konkurentni kada je reč o paprici, paradajzu, šargarepi, cvekli, kupusnjačama i tikvama. Međutim, to ne znači da svi koji planiraju da se bave povrtarstvom treba da proizvode isto povrće. Takođe, treba znati i da nije svaki kraj Srbije pogodan za svaku povrtarsku kulturu.

„Vojvodina ima idealne uslove za proizvodnju kukuruza šećerca, graška i drugih mahunarki, kao i korenasto-krtolastog povrća. Dolina reke Morave i jugoistočna Srbija pružaju sjajne uslove za navodnjavanje i plasteničku proizvodnju, pre svega, krastavaca, paprike i paradajza, kao i kupusnjača. Naše planine i visoravni pružaju odlične uslove za proizvodnju visokokvalitetnog krompira“, ističe naš sagovornik.

Uvoz povrća veći od izvoza

U poslednje tri godine u Srbiji je u proseku proizvedeno oko 1,4 miliona tona različitog povrća. Najviše krompira, lubenica i dinja, kupusnjača, paradajza i paprike. Prošle godine od izvoza povrća smo zaradili 134,6 miliona evra, što je za oko 51 milion evra manje nego što smo dali za uvoz istog.

Traženje novih tržišta za srpsko povrće
„Sveže povrće se tradicionalno najviše prodaje u Srbiji i zemljama regiona, što predstavlja ograničenje za porast proizvodnje i izvoza. Zato je, kao i u sektoru voća, potrebno raditi na otvaranju novih tržišta i različitih kanala prodaje kao što su supermarketi, distributeri, veletržnice, pa i onlajn prodaja. Naš projekat je u prethodnom periodu značajno podsticao diverzifikaciju tržišta.
U saradnji sa evropskom medijskom kućom Fruitnet i Privrednom komorom Srbije u oktobru 2023, kao i tokom nedavno završenog sajma Agro Belgrade u januaru, organizovali smo poslovne susrete za proizvođače voća i povrća. Na ovim događajima smo ugostili više od 30 kupaca, supermarketa i distributera iz Švedske, Velike Britanije, Rumunije, Mađarske, zemalja Balkana, pa čak i iz Kanade i Indije. S druge strane, na ovim sastancima je učestvovalo oko 100 firmi i zadruga iz Srbije, od kojih su mnoge u ponudi imale sveže, smrznuto i prerađeno povrće. Već imamo pozitivne signale kada je reč o tržištu Britanije, ali i još nekih evropskih zemalja“, objašnjava Jovanović

“Tokom 2023. krompir se najviše izvozio u Crnu Goru, svež paradajz u Crnu Goru i Grčku, sveža paprika u Bosnu i Hercegovinu, Hrvatsku i Slovačku, dok smo najviše smrznute paprike prodali Belgijancima i Nemcima. Naše sveže kornišone i krastavce najviše su kupovale Nemačka i Hrvatska, dok je crni luk išao za Bugarsku, Severnu Makedoniju i Rumuniju”, kaže Aleksandar Bogunović, sekretar Udruženja za biljnu proizvodnju i prehrambenu industriju PKS.

Šargarepu smo najviše izvozili u Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru, Hrvatsku, Bugarsku i Severnu Makedoniju, smrznuti grašak u Tursku i Hrvatsku, kukuruz šećerac u Tursku, Belgiju i Mađarsku, dodaje naš sagovornik, a smrznute mešavine povrća u Bosnu i Hercegovinu, Severnu Makedoniju, Rusiju i Hrvatsku. Lubenice su najčešće išle za Nemačku i Češku.

S druge strane najviše smo uvozili krompir, paradajz, pasulj, a znatno manje krastavce, lubenice, papriku, kupus i luk.

“Zemlje iz kojih je ostvaren najveći obim uvoza su Albanija sa 25 miliona evra, Španija sa 18,5  miliona evra, zatim Makedonija sa 18,4 miliona evra, Italija sa približno 17 miliona evra i Holandija sa 16 miliona evra”, navodi Bogunović.

Srbija, dodaje, ima potencijal da ostvari veće prihode od izvoza povrća, ali treba da ukloni sve ono što ograničava taj potencijal.

“To uključuje nedovoljnu primenu savremenih tehnologija, nedostatak efikasnog sistema transporta kao i problem nedovoljne standardizacije i sertifikacije proizvoda. Takođe, odgovarajući sortiment je od izuzetne važnosti kako za postizanje viših prinosa tako i za povećanje plasmana”, objašnjava naš sagovornik iz PKS.

“Kod plasmana teško kvarljivog povrća sve veću ulogu imaju sorte koje definišu namenu proizvoda. Kod krompira da li je za prženje, kuvanje, pečenje, kod šargarepe da li je za svežu upotrebu, koliki je procenat šećera… Kod lako kvarljivog povrća sortiment je važan kriterijum prilikom kupovine. Danas je prisutno mnoštvo različitih sorti paradajza – različitih boja, ukusa, čvrstine, oblika, paprike – za svežu upotrebu, za preradu”, dodaje Bogunović.

Za profesora Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu Žarka Ilina to što Srbija uvozi povrće nije toliki problem, koliko je bitno da se vodi računa kada se i šta uvozi.

“Čak i Holandija kao jedan od najvećih proizvođača povrća i cveća uvozi povrće. Ali, uvozi ga iz trećih zemalja gde je ta proizvodnja jeftina. Istovremeno ova zemlja izvozi ono što je skupo, kao što su recimo staklenička proizvodnja, seme. Dakle izvozi ono što košta ne 80-90, već 200-300 dolara po toni“, kaže Žarko Ilin, profesor Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu.

„Tako i kod nas nije problem što se u predzimskom, zimskom ili rano prolećnom periodu neke toploljubive povrtarske vrste kao što su paprika, paradajz, krastavac uvoze, jer su energenti skupi da se to proizvede kod nas, a na mediteranu ne moraju da greju, pa je mnogo jeftinije“, dodaje naš sagovornik.

Država mora više da podstiče povrtarsku proizvodnju

Jako je, kaže, bitno da se podstiče povrtarska proizvodnja, jer je ona veoma skupa. Za hektar povrća potrebno je između 7.000 i 10.000 evra. Zato bi sve mere agrarne politike trebalo prepisati iz zemalja EU.

„Najpre iz zemalja okuženja kao što su Hrvatska, Mađarska, Rumunija i Bugarska, a zatim i iz onih najrazvijenijih – Italije, Španije, Francuske, Nemačke i Holandije. Ako želimo da povećamo izvoz subvencije moraju biti daleko ozbiljnije nego što su sada. Treba podsticati i sufinansirati sav potrošni i repro materijal. Treba povećavati skladišni prostor za kratkoročno i dugoročno čuvanje za sveže povrće i naravno treba podići efikasnost starih i podizati nove prerađivačke kapacitete“, navodi profesor Ilin.

„Nije dovoljno 18.000 dinara po hektaru i podsticaji za samo 100 litara goriva, jer je potrošnja goriva u povrtarstvu daleko veća. Ako je u ratarstvu 100 litara, vi u sušnoj godini samo za navodnjavanje imate potrošnju od 500 litara, a gde je za obradu, za sprovođenje redovnih mera zaštite od bolesti i štetočina, setvu, sadnju, pripremu, berbu… Ta subvencija bi trebalo da bude minimum od 270, češće 300, pa čak i do 1.000 evra, koliko je u Bugarskoj“, kaže naš sagovornik.

Osim iznosa subvencija i koncept proizvodnje trebalo bi da se promeni.

„To znači da bi zadruge organizovale proizvođače, njih 2.500 – 3.000 sa ne većim površinama od 1 do 3 hektara povrća. Ti proizvođači bi se specijalizovali za određenu vrstu povrća koju bi kasnije udruženo izvozili. Znači da bi recimo 30-40 proizvođača proizvodilo brokoli, isto toliko šargarepu, isto toliko karfiol, celer. Ti proizvođači bi kontrolisali kvalitet povrća i imali bi zagarantovanog kupca i cenu“, precizira Ilin.

„Zadruga bi bila ta koja obezbeđuje prostor za čuvanje i koja u ime koopreanata izvozi. U Italiji, čak postoji mogućnost da kooperativi ostaje 24 posto PDV-a da sa tim može kod proizvođača da intereveniše zbog, recimo, skoka cene gasa, dizela, đubriva… Država kontroliše da li je ta kooperativa namenski to koristila“, objašnjava profesor.

Trenutno su najugroženiji mali i srednji proizvođači

Sva dešavanja na globalnom tržištu i te kako pogađaju male i srednje proizvođače.

„Troškovi repromaterijala su ‘otišli u nebo’ i ti proizvođači ne mogu da budu konkurentni. Slična situacija je u zemljama EU, samo što su poljoprivrednici tamo dobro organizovani, ali i pored toga vidimo da protestuju. Mali i srednji kod nas napuštaju ovu proizvodnju i prelaze na ono što je jeftinije i isplativije. Neće niko da radi sa gubitkom. Ako radi jutro, hektar, dva jedino mu preostaje da to napusti“, kaže Ilin.

„Za 10 hektara povrća po ceni od 10.000 evra ulaganja su 100.000 evra. Što da neko uloži toliki novac i da strahuje od oluje, grada, vetra, poplave, suše i da li će na kraju moći da povrati uloženo, a valjda treba nešto i da zaradi. Onda je tim ljudima mnogo bolje da kupe neku nekretninu koja će uvek imati vrednost, a od rente će uvek imati neki prihod“, navodi profesor.

Zemlje EU proizvode više od 450 miliona tona najraznovrsnijeg povrća i to na samo četiri odsto obradivih površina, a da bi obezbedile prehrambenu sigurnost za oko pola milijarde građana. I upravo je, kažu stručnjaci, tu šansa Srbije koju bi trebalo iskoristiti.

Naše glavno tržište trebalo bi da budu južna, jugoistočna i centralna Evropa. Za deleka tržišta, poput Kine i Rusije problem je transport, ali i količine koje možemo da ponudimo.

Veliki potencijal leži u povećanju izvoza najpre sušenog, a potom i hladno i toplo prerađenog povrća.